Sve ih je ponio vjetar!
Sve što vrijedi, uvijek doživi istu sudbinu!
Ipak, ostalo je ponešto po vrhovima i, naravno, izmedju bodlji kojih nikada ne nedostaje.
Disao je otežano hodajući po ispranom od kiša bijelom kamenjaru penjući se ka Perovom dolu.
Otežano disanje prikrivao je diveći se tobože vedrini dana i izgledu okoline pod kojom se, u daljini, prostrlo more koje je posve mirno i nalik na smrznutu modru ploču.
Nije zalazio dublje u razloge zbog kojih ga je volio, jer, voljeti – šta to uopšte znači osim biti u blizini sa stvarima, i – opet ono njegovo: disati, disati i samo disati!!!
Napreduju ka Perovom dolu svako sa po jednom pletenom korpom vlastoručne izrade i još i sa pregrštom najlonskih kesa za slučaj da tih crvenih djavolaka bude bilo u izobilju, te sa hranom i crnim vinom a sve hodajući po obodu kamenite staze kraj spaljene borove šume…
Ono što je i od borova ostalo, nagorjelo i sa začadjavelom korom, uzdiglo se do samog neba koje se isto tako plavi! Gledao je u sve to, pošto nije znao šta bi drugo mogao da radi dok poput troprstog tropskog lenjivca gamiže po uzbrdici a da se pri tom ni na šta posebno ne može požaliti; jedino u njemu kipti neki jalovi nespokoj na kojega samo čeka kada će »pisnuti«!
O, nespokoju! O, Perovi dolu do kojega samo što nije…!?
I, šta li je sve taj Pero dok je bio živ radio sa kamenom kojega ima posvuda; kakve je suhozide i medje pravio idući za svojom zvijezdom i vičući za govedima…?
Sve što je Pero uradio za života, kladi se da bi to isto, da se kojim slučajem još jedanput rodi, ponovo uradio!
Pero – pravi hranimajković; Petar-Pero » kraljević« suhozidanja…
Dobro je poslagao svo ono kamenje od kojega poneko teži i više od petstotina kilograma. Ili mu je u tom poslu neko pomagao, ili je bio komad čovjeka koji je sa svojom zadivljujućom snagom u rukama mogao da ga kotrlja i polaže i na metar i po visine. Znao je to, jer mu je Perov do poznat već punih trideset i pet godina…!! Jedino Pera osobno nije poznavao, ali u jedno je bio siguran: Dok ga je bilo – barem ga je bilo!
Umjesto Pera, na uzbrdici sreću njegovu »zamjenu« Zgorića kome se crni brada i iz daleka mu se vide okosmatile jagodice lica. Crni se poput onih nagorjelih borova!
Ide za » Bijelcem« natovarenim suhim korjenovim čukljevima crnoga graba. Sam proklizava nogama na nizbrdici, a »Bijelcu« se cijeli tovar nagnuo u jednu stranu te ga struže niz slabine… U vrhu tovara i bijela, vunena torba skoro posve prazna.
Zgorić im se sa urlikom javlja: «Zdravo, zdravo! Zdravi bili!!!«
Glas mu odjekuje ko iz bureta. Suzdržava se da ga ne upita hoće li mu prenatovareni »Bijelac« usput »pisnuti« i umjesto toga potiho kaže u sebi: »A jes maljav, majko božija!?…«
A on, u stvari, i ne hoda, već neprestano i sve pred sobom ruši, a sam nikako da se zakotrlja nego leti ko da je okrilatio! Bog dao snagu, nimalo ne škrtareći u tome, i pomalo mu ga biva žao što mu je staza pouska i što mu se kamane gromade ne uklanjaju s puta!
Zapinje nogama i za grmoliku kadulju koja raste po ivicama staze, a zadire i u vrijesak koji samo što nije na izdisaju. Zgorić ne haje ni za kakav izdisaj! U tome mora da je posve nalik Petru-Peru za koga je predmnijevao da je isti takav konjevodac!
Pretpostavljao, ali u svemu tome sebe nigdje nije pronalazio …!? Možda se i u njemu Zgorić ogleda ko u ogledalu, a možda i Zgorić i Pero zajedno!?…
Uzalud ih, medjutim, uduplava kada nije u stanju ni da hoda a kamoli da podiže onoliko kamenje i da zida suhozide…
Uto, Zgorić već iza druge od nizbrdica. Konj mu se bijeli izdaleka, a oni tek do Perovog dola i do crvenih djavola što rastu medju bodljama parajući svojom crvenom plavu boju čistog neba nad planinskim kanjonom…
Preumoran, iznenada doziva Pera da im se pridruži, ali još ne podvlači crtu ispod sopstvenog salda pravdajući se kako je za tako nešto isuviše rano. Razmišlja kako će uskoro založiti vatru i na njenom žaru peći slaninu, te iza toga otvoriti i bocu crnog vina. Do tog trenutka, obije će njihove korpe već biti dopola napunjene grimiznocrvenim šipurcima; do tada će im nadlanice biti dobro i dobro krvave i izgrebane, a on će ko i vladika Rade govoriti: »Od čupanja se ruža trnjem brani!«…
Sam će pri tom bez ikakve zaštite biti i počupati ga može ko god to bude htio, svejedno što osim bodlji ništa zajedničkog sa ružama nema!
Niko ga neće »uzbrati«!
Ponajmanje sada kada ga ni modrina neba ni plavetnilo mora više ne mogu ganuti.
Ko da mu ni do bijeloga dana nije – ko da se naprasno i pod stare dane pretvorio u pjesnika…?!
A sve to kada i na trećoj nizbrdici Zgorić bije svoga »Bijelca« jasenovim štapom ko da mu život želi uzeti, i on onda ponovo doziva Petra i kažem mu: – Pero! Aman! Dodji makar i samo na čašu crnog vina, pa ćemo poslije vidjeti šta ćemo i s njim i sa sobom…?!
Pero mu ništa ne odgovara pošto je već odavno umro!
»Eh! Možda on i može doći, ali ne želi ? » – kaže sebi.
Ipak mu se nada. Može čak i da ga čuje kako unekoliko opravdava Zgorićeve postupke, kaže: »Neka , blago meni, čini što ga je volja, i šta god hoće, ali ni on neće zavazda! Samo mu tako reci, moj dobri!!!« – poručuje mu hladnokrvno i pri tome ne djeluje nimalo zabrnuto.
»Pusti ih! I Pera i Zgorića, i – beri šipurke!« – dovikuje sebi.
…Hvataj ih izgrebanim rukama i čekaj da se vatra posve razgori! To i čini. Samo ćutke lovi šipurke, a onda, najednom, glasno prenosi poruku svom sinu: -Znaš, neće doći Pero! Tako mi je maločas javio!?… Čini mi se da sam ga čuo ispod onog suhozida..?!
Sin ga u čudu posmatra, vrti glavom i kaže: – Bome si ti dobro popuštio!!! Hajde idi peci tu slaninu, bolje ti je!
Povlači se pred njim i zaliježe na slaninu!
Šipurci se crvene u njegovoj korpi ko sudbina, ko jal il ko kakav »sudbeni pravorijek!«
Slanina se lagano rumeni na vatri, a crno vino već nestaje u boci. Ubrzo i zapinje nogama za travu koje i nema, a nebo se i dalje plavi do bola i samo čeka kada će na njemu ispisati Petrovo ime…!?
U nastavku pričaju o džemu kojega će napraviti od ubranih šipuraka i koji ima da bude prvorazredan – ekstra klase!
Uto se, na žalost, već i vraćaju iz Perovog dola!
Na nizbrdici, u povratku, u potpunosti liči na Zgorićevog »Bijelca« i strijepi da ga neko ne ošine po ledjima jasenovim štapom!…
Ništa se ne dogadja.
Vrijesak kraj puta je stvarno potpuno propao – prošla mu sezona!
Silaze prema borićima, a sunce nezaustavljivo tone iznad Molunta, Cavtata i vječnoga grada Dubrovnika…
O, blaženi crveni šipurci! Daće Bog da ću vas još puno, puno godina brati u Perovom dolu!!!
Na to mu, iznebuha, pretvoren u andjela, ispod stijene pod kojom raste zeleni poponac-majčina dušica, grlenim glasom odgovara Pero: – Veliko je pitanje hoćeš li ih i na godinu brati…?! Ne živi za sjutra, nego gledaj šta ćeš danas učinjeti!!!
Tako mu dovikuje iz pukotine kamena koji se bijeli poput sira i iz kojega već izrasta mladi izdanak crnog graba kojega će neko od idućih Zgorića posjeći i utovariti na svom »Bijelcu«…
Do motela »Borići« u borićima, sunce je već nestalo na horizontu daleko, daleko iza svetionika Sveti Andrija ispred Dubrovnika… Jesen je bila, pa je noć brzo pristizala, ali su se njihovi šipurci još crvenjeli na oskudnoj svijetlosti.
I planina se nad njima bjelasala bivajući djevičanski čista…Pod njom, pod kojom se često prolamala mnoga jeka njegovog rodjenog glasa kojega je vjetar raznosio kuda god bih išao!
Pod planinom je njegovao ćutanje nadjačavala tiha buka vjetra koji je tu istu buku, rastavljenu na slogove, vraćao k njemu kao porugu…
I ne samo ova planina: sve pod kojima je bio – bile su sve ono što on nikada neću biti: Pozornica za nevino treperenje lišća na blagom jesenjem povjetarcu, ali i za jeku gromova – kada se to njemu prohtije – i nedajbože da su one isto što i on!
Borići iznad Herceg-Novog, u decembru 2012. godine.
