Sande Dodevski – Pjesme
-prilog crnogorsko-makedonskoj kulturnoj saradnji-
B O J A
U kamenjaru bijelom na Orjenu,
Dok gorku ivu i verem travu berem,
Eho davno, davno izgovorenih
I nikada zaboravljenih riječi:
Pođite djeco i kupite boju.
Trebaće nam od svake pomalo:
Za zid u bijelo, ćilim u crveno,
A i za pređu da ostane!
Nasmijasmo se a on zaćuta.
Opravda se umorom i skrajnutim pogledom.
O žitu ništa ne reče – crnu boju i ne spomenu!
Požurismo da što prije podlegnemo čarima boje;
Prevariše nas uz put suzne oči,
nadolazeća tišina Ljeta sa nedozrelim kajsijama,
i – Prerana očeva smrt!!!
Ipak, kupismo od svake boje po 25 grama:
Za rumene dlanove i crvene jagodice lica,
Za rosu u travi i za sjaj sunca što nad rijekom gori,
A nipošto zbog melanholije – zbog nje, ne!
Herceg-Novi, 1989. god.
B O J A
Pomeđu beloto kamenje na Orjen,
Dodeka gorčliva iva i verem trava beram,
Ehoto na odamna kažanite
I nikogaš nezabravenite zborovi:
Pojdete deca i kupite boja.
Ke ni treba od sekoja pomalku:
Za dzidot vo belo, kilimot vo crveno,
A i za predja da ni ostane!
Se nasmeavme, a toj si zamolča.
Se opravda so umor i skršnata gletka;
Za žito ništo ne reče – crnata boja ne ja ni spomna!
Pobrzavme što ponapred da podlegneme na čarot na boite.
Ne izlagaa po pat solzi vo očite, nedozreanite kajsiji
So tišinata na letoto što doadjaše, i –
Predvremenata tatkova smrt!!!
Sepak, kupivme od sekoja boja po 25 grama.
Za rozenlikavi dlanki i zacrveneti obrazi,
Za rosa vo trevata i za sjajot na sonceto što goreše Nad rekata,
a ne poradi melanholijata – poradi nea, ne!
Herceg-Novi, 1989. god.
C R N I B I V O L I
Sjenima Miguel de Unamuna
Unamuno, kiši…!
Samo što nije počelo da pada,
Da sipi sa grmljavinom i pljuskom,
I samo je još nekoliko minuta do
Novih – r a t n i h v i j e s t i !
Nebo je oblačno i sve je crno kao u rogu;
Kao koža mojih bivola koje sam jako volio
– I isto je, zbog nečeg, kao tvoja crna Baska,
i Poput crnog je vina iz kapi groždja – mistiko!
Umrli su, Unamuno, bivoli na Balkanu…
Ostalo je sve ostalo puno neegzistencijalnog straha,
Kočoperno u kočoperenju svom –
prethodno Poubijavši sve moje crne bivole!
A tako je daždilo iz pravca Kratova i
Iz pravca Skopske Crne Gore,
i moji su bivoli Podizali glave ustremljujući ih
Ka oblačnom nebu …
I bilo je to onda, i bilo je ljeto!
Bivola mojih više nema.
Istopili su se u crnilu svom,
A ne bijahu nimalo egzotični –
Naprotiv!
Bijahu stvarniji od sna.
A san? Bješe li San stvarnost po Tvom učenju?
Da. San bješe stvarnost, a Stvarnost:
Patnja,
Bol i
Mržnja!
O-ho! Koliko li je samo kod nas s t v a r n o s t i,
A koliko malo sna!? ……………………………………..
Kumbor, u novembru 1991.godine.
C R N I B I V O L I
Za spomen na Miguel de Unamuno
Unamuno, vrne …!
Samo što nema započnato da padja
Da lee so grmeži i sipanici,
I samo e ušte nekolku minuti do
Novite vesti od vojnata!
Neboto je oblačno i se e crno kako vo rog!
Kako kožata e na moite bivoli što premnogu
Gi sakav;Isto e poradi nešto kako tvojata crna Baska,
I kako vino je od kapka na grozje – mistiko!
Se umreni, Unamuno, bivolite na Balkanot.
Ostanato e seto ostanato polno so neegzistencijalen strav,
Zakočopernato vo svojata kočopernost –
Otepavši gi pred toa site moi crni bivoli!
A taka vrneše doždot otkaj Kratovo i
Otkaj Skopska Crna Gora, i moite bivoli
Gi krevaa glavite kon oblačnoto nebo …
I toa beše togaš, i togaš beše leto!
Moite bivoli poveke gi nema.
Se istopea vo svoeto crnilo,
A ne bea nimalku egzotični –
Nasprotiv!
Postvarni bea od sonot.
A sonot? Beše li Sonot stvarnost po Tvoeto učenje?
Da.Sonot beše stvarnost, a Stvarnosta
Maka,
Bolka , i
Omraza!
O, Kolku samo kaj nas ja ima stvarnosta,
A kolku malku go ima sonot?! …………………
Kumbor, vo noemvri 1991.godina.
Fotografija Unamuna preuzeta sa:
www.abelmartin.com/guia/img/p_unamuno.html
