Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje ove priče sa našeg portala i njeno dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora.
Slavko Milić rođen je 03.09.1977. godine u Nikšiću, gdje je završio osnovnu školu. Srednju školu unutrašnjih poslova završio je u Sremskoj Kamenici. Fakultetsko obrazovanje stekao je na Univerzitetu Crne Gore. Magistrirao je državne studije javnog prava i Pedagogiju, čime je stekao zvanja magistra nauka iz dvije oblasti, doktorant je Pravnog fakulteta – Odsjek za oblast javnog prava. Od 01.06.1996. godine zaposlen je u Ministarstvu unutrašnjih poslova Crne Gore. Osnivač je i predsjednik Naučnog odbora Centra za bezbjednosna, sociološka i kriminološka istraživanja Crne Gore “Defendologija” iz Nikšića. Glavni urednik je naučnog časopisa “Defendologija MNE”, iz Nikšića, član recenzentskog odbora nekoliko naučnih časopisa iz zemlje i inostranstva. Redovni je član i predsjednik skupštine književne zajednice “Vladimir Mijušković”.
Od 2015. godine angažovan je kao sardnik na Fakultetu za državne i evropske studije u Podgorici na nastavnom predmetu “Policijsko pravo i ovlašćenja”, kao i gostujući predavač i u drugim obrazovnim ustanovama u zemlji. Objavio je 30 samostalnih naučnih radova, dva naučna rada u koautorstvu i pet priručnika.
Objavljivao je radove iz oblasti pravnih nauka, policijskog prava, ljudskih prava, kriminologije sa maloljetničkom delinkvencijom a posebno interesovanje pokazuje za faktografske i zavičajne teme iz cetinjskog kraja, odakle su njegovi korijeni.
Otac je kćerki Kristine i Slađane, kao i sina Dušana.
Прича из књиге „Пушкарнице вјечности“ – објављена 2023. године – КЗ Владимир Мијушковић
Пушкарнице слободе
На Гатачком хумском пољу разапео беглербег Ћуприлић свој чадор. На дрвеном мостићу на извору Неретве стража кажњава заповједника страже за непослушност, тако што га туку мокрим конопом по бубрезима. Чују се јаук и промукли врисак несрећног кавазбаше. Кишни септембарски дани везира чине љутим, па су му казне према непослушним војницима и робљу све теже. Киша је падала првих десет дана септембра, нема најаве да ће и престати, узљутиле су се и аге и велики број башибозука и јањичара због сталних узбуна. Један табор Турака полако се удаљава пут мјесне џамије. Стража доводи двије десетине заробљеника: поп Шоро, зауздан коњском уздом, заждивена му брада и бркови, прати га неколико Херцеговаца који једва ходају, босих ногу, крвавих табана. Један башибозук чупа са врата крст попа Шора и баца пред чадор. Пљује на њега, гази га и ћушка врхом шпицасте чизме.
„Поклонићеш се везиру, попе! Ти ћеш му рећи што си постао робље наше царевине, слажи ако смијеш, кучкин сине. Баци сам тај крст под ноге, невјеро, шејтански акрепе. Алах је милостив ако се њему помолиш, можда ти везир само одруби главу и не прободе те кроз дроб коцем.“
Робље се ускомешало, ушчепала се ситнеж и старија чељад. Старина Радан из Чарађа забринуто гледа у попа Шора, није га страх за себе него за двоје унучади те су их са њим покупили башибозуци подно Лисине, па се скукавичио и изгледа мањи него што је бива, виђен, али и даље кочоперан и пун снаге, иако је у позним годинама живота.
„Оче Шоро, моли везира за нас, милост тражи да нас ослободи, а ако неће нас, нека пуште ову ђецу. Нијесмо криви, ти знадеш истину. Не дај да прођемо ка и ови кукавац те га шибикају до гроба мокријем конопом.“
„Бог ће помоћи само ако вјерујемо у њега, Радане, биће како ни је суђено, и смрт је за чељад добро знана работа, само вјеру не издајте и Богу се поклоните. Знамо да смо доведени без мрве кривице, таки ако треба и пред Бога идемо. Сви сте чобани, и ја с вама, тако су нас покупили, јер смо им ми једини кривци и ови црни кавазбаша Агиб.“
Башибозук са великим мрким брковима, висок и стасит, добро развијен, поријеклом неђе са херцеговачких врлети, стоји са стране, удаљен од групе ојађених заробљеника, и баца дуге погледе прво на Радана, па на попа Шора. Како је Радан спутан и уморан, али не спушта горштачки и отмени поглед, војник почиње љутито према њему огромним рукама гурати ситну ђецу и жене, који су му се превише приближили, а онда се обраћа попу Шору:
„Шути, пашче, налет те било. Неће ти тај твог Бог помоћи, сад ћеш виђет, невјеро, вашко једна влашка, како паша шиље у џехенем.“
„Није ме стра отис, ђе гој Бог заповиједи, мој беже“, даје му поп Шоро на војном значају, називајући га бегом, па наставља да говори.
„Сви су божји путеви освијетљени, а ђавољи и издајнички мрки ка утроба земље. Боље се својијем зват, па бива мртав, но издајник и злотвор рода, а живљет стотину и кусур љета ка покојна Стеванија Чолакова, те изда неке Голијане. Но, беже, да ти рече још нешто поп Шоро и неће га више каменит, бабо ти је ланик на планину скапа, брез иђе икога свога, а за ким но за тобом једнијем…“
„Натуриш ли ову причу, попе Шоро, овога трена ће ти глава са рамена пасти у ову травуљину гатачку! Је ли ти јасно, шејтану брадати?“, протрча му кроз главу мисао да је поп божји слуга, па му ријеч и унутрашња бол за оцем осташе у непцима и закалаузише му уста. Окрену се пут сараја, ђе се чује галама и халакање једне групе Турака, па се непозван упути према њима, сада без отменог хода и држања, као до малоприје. Робље оста да гледа за њим.
Сарај Нуман-паше Ћуприлића. Он легао на леђа, а златне му димије спучене до чланка. Повелик се чини на миндерлуку. Око њега три конкубине, једна му приждијева симсију и он једначито вуче дим, ужива у њему. Друга му масира табан од лијеве ноге, маже га неким зеленим уљем, лаганим, али вјештим покретима танких прстију, труди се да га не заголица. Са његове лијеве стране поклисар чека да се везир приподнигне и са страхом пије чај са медом из украшеног армудуа. Са десне стране, љекар из Дубровника, који је претходних мјесец дана лијечио пашу Ћуприлића јер се био јако разболио. Опоравио се Ћуприлић уз видара и његове мелеме и чајеве. Везир ужива у тишини чадора, чује се само стењање башибозука кога су руке забољеле од тежине мокрог конопа и јаук кавазбаше који још једва дише. Тужном јеком несрећника, везир буди своју оштрину пред војском и ставља им на наук да ће, ако не извршавају његову вољу, сваки проћи и горе од овог младог Арапина, који се због неискусног језика изрекао пред рајом ђе није требало. Једна од конкубина паши масира прса до испод врата, а он јој се наслонио главом на обилате груди. Мијењају се два башибозука на заповједнику страже, све жешћим ударима конопа, док их зној не попадне, јер би се и њихове улоге могле промијенити, престану ли да крвнички ударају. Паша пије салеп кратким гутљајима и покретом руке даје знак стражи да несрећног Арапина још јаче туку. Осуђеник све мање јауче, пада у несвијест, па се буди када га полију хладном водом, а усљед све јачих удара мокрог конопа полако утихује. Кад су га два низама одвезала, само је пао, затворивши уста и очи заувијек. У сарају, Харис-бег опрезно прилази паши Ћуприлићу, очекујући знак да може проговорити.
„Честити пашо, јањичари Ризван-аге су довели робље из Ерцеговине и Црне Горе, ту је и неки Поп Шоро.“
„Сиктер море, нека чекају. Оће да бјеже ка кучке међ Млетке, па утекоше код паше на гозбу. Приредиће им паша што им нико неће узети.“
Са страхом устаје и поклисар Ајнија, непомично гледа у Ћуприлића и трепка својим крупним зеленим очима. Лаганим покретима додирује хартију коју је припремио како би забиљежио све што му паша каже.
„Честити пашо, ја сам спремио артију за писмо провидуру млетачком чим сте ономад рекли.“
„Је ли! Е па, млетачком генералном провидуру, задарском шиљегу, напиши овако: ,Непослушна раја црногорска и њијов владика Данило скривају се од турског паше у Млетке ка бизе. То неће моћи тако, но да се казне они који не плаћају филурију и испенџе свијетлом султану или ће о томе бити обавијештена порта. Наредба султана мора бити спроведена, ни ми се не мећемо у њијову рају млетачку. Сад Црногорци и да клече да плате филурију, неће моћи без крви! Чим прође велики разамански пост, крећемо у напад на Катунску нахију и сва друга непослушна црногорска племена. Протествујемо што је провидур дозволио да се згонија склања под њијове скуте. Истријебићемо их, па их тражили до которске утврде!ʻ“
„Добро, свијетли и честити везиру.“
„И пренеси, Ајнија, војсци и свим агама да на крају мјесеца Рамазана, мјесеца Курана, војска мора да се радује доласку рамазанског великог Бајрама. Нека се радују што су испостили Рамазан и нека им Алах подари награду за пост, то им ја поручујем. Нека га проведу у ибадету и радости. Обавезно стави на артију ,Бајрам шериф мубарек олсунʻ.“
„Алах рази олсун, честити пашо!“
Код Ћуприлића у сарај, покрај лагане ватре, пристижу друге паше. Он подигао јастуке и сјео у миндерлук. Даје знак слугама да сви изађу из просторије, осим високог мршавог слуге Ваџида, човјека жућкастих танких бркова и са великим свијетлим биљегом на врату. Конкубине излазе прве, једна за другом, паша их посматра дугим погледом, загледајући их испод кукова. Одмах затим на врата стаје поклисар. У сарај улази санџачки бег Махмуд-паша у пратњи двојице Арбанаса, а за њим херцеговачки санџак бег Бећир-паша Ченгић. Обојица стављају десну руку на срце и селаме везира. Код паше улазе и Тахир-бег Махмудбеговић дукађински, Зејнил-бег елбасански, надзорник вучитрнског санџака Ебу Бакир и Ахмед-бег призренски.
„Ес-селаму алејкум! Бисмилахир-Рахманир-Рахим, честити везиру!“, рече Бећир-паша.
„Ес-селаму алејкум, честити везиру!“, додаје одмах за Бећир-пашом и Махмуд-паша.
„Алејкумус-селам! Здраво дошли, драге паше. Једва је преко Пиве прошао Хаџи Салих-ага Чирчић са ордијом, он ће посље стићи кад се сретне са Сафет-бегом“, рече Ћуприлић.
Сви у глас изговорише у један мах: „Даће Алах, џеле шануху!“
Смјештају се на миндерлук, потурају јастуке под рбате. Слуга послужује шербеом, рахатлуком, лимунадом, а на избор имају и филџане са кафом. На столу до њих налази се разно воће ако изволијевају. Ћуприлић пуши нергилу, дим му лагано излази из уста и носа. Бећир-паша тихо разговара са Махмуд-пашом, скоро да шапуће. Слуга стоји са стране, блијед и више изнемогао, чека да ли још нешто треба пашама. Двојица Арбанаса, вјерних слуга Махмуд-паше, стоје са стране, не сједају док не добију знак. Паше ништа не кушају од хране и пића, поштују пост. Ћуприлић их погледује, искушава, низ згрчено лице помјера му се само горња десна обрва, а они га гледају у полуотворена уста из којих није извирало гласа док се потпуно не умирише.
„Султан милостиви је наредио ферманом да ја, у име царства, предводим напад на непослушне Црногорце, моје вјерне паше. Још увијек добро јордамлим и газим газију, шућур Алаху. Планирао сам да кренемо за два дана о сабаху, након Рамазана. Наредио сам и дао три бујурулдије, двије шеснаести и седамнаести дан Рамазана, а трећу данас на двадесет и седми дан Рамазана, ту сам турио ко предводи и на који начин султанову силу, моје паше. Сваки одред мора имати хране за по најмање десет дана. Ја ћу кренути са петнаест хиљада јањичара пут Хара на Студеначке главице, а ви са својије двије стране пут Цетиња, па да се тамо, ако Алах подари, и сретнемо са берићетом. Бећир-пашо, код тебе је пет хиљада јањичара, са твоје стране довољно, а Махмуд-паши из правца Скадра дајем нешто више од десет. Аге су спремиле војску да пођу са вама. Ја ћу ићи најтежим путем про нахије на Чево, ту очекујемо отпор, али ћемо све сасјећи и приждити на кога наиђемо. Имаћемо подршку Мекића и Мушовића, а ако нас испомогну добро, турићу једног од њих за капетана јањичара у Оногошту. С катуна Граова ићи ће други одред јањичара са њијовим групама. Важно је да се живи заробе Вукашиновић и његов син Ђукан озрински, то ћу повјерити Дурмиш-паши Ченгићу. Позвао сам и све диздаре, мубашире са босанског елајета. Хасан Хасећи, заповједник скадарске тврђаве, биће вођа јањичара“, рече Ћуприлић.
„Са мојом војском и јуришницима улазимо до Цетиња. Тамо се налазимо са свим одредима да узмемо цареву верђију. Но, честити пашо, питао би те нешто, шта чини ови поп вође са овим робаљима?“, пита Махмуд-паша.
„Видим, Махмуд-пашо, тебе не занима војска и здоговор. Он да се смакне, пашче влашко, но ево немам кад да му струним браду и главу. Поручива ти је раји да бјеже, сазнао некако за планове од овог кавазбаше те лежи на мост и те је издајица. Чобанчад и ове бизе влашке кренуле по селима да проносе аваз да се спрема напад, а каза им је и да сам болестан и да ће дат Алах да се преселим на ахирет, па ће им њијов бог помоћи да се спасе од цареве газије, ако ja одапнем“, одговора љутито Ћуприлић.
„Сасијеци га таман ту поред шејтана и издајице! А мени дај ове неколике влахиње да их водим“, рече Бећир-паша, смијуљећи се.
Ћуприлић климну главом. Махмуд-паша се спрема да устане, дуго је одити пут Скадра. Испред њега скачу два Арбанса, додају му шамлијанку. Устаје и Бећир-паша Ченгић, мутасариф, затеже се и поздравља. Селаме се међусобно, па двојица паша одлазе из сараја, сваки на своју страну. Бећир-паша издваја прстом три влахиње, оне плачу и моле, стара мајка једне од њих чупа косе са главе. Паша хладан, немилосрдан и злобан, одводи Милицу, Анђу и Јелику, остале презире подругљивим погледом. Башибозуци се узврћели као пиле у кучину, а један вејсил од њих, неђе поријеклом са Дрине, покушава да се додвори Бећир-паши клањајући се и савијајући до црне земље.
„Сиктер, влашка бабетино, одбиј! Одбиј, шејтанице, одбиј…“
„Уби мене, честити пашо, даћу ти сина за војску, не узимај ми Јелику, ако знаш за Бога. Немој пашо, богом те твојијем кунем, млада је, има само деветнаест година, јадница… Ах мене, кукавици, данас па занавијек!“, кука Јеликина мајка.
„Иш, гњидо стара, иш налет те било! Нека служи за мерака! Води!“, рече Бећир-паша, хладан и намрштен. Раширио ноздрве, облио га зној, па циља десном ногом узенгију на страшног арапског ата.
Везир Ћуприлић само посматра из сараја, смијуљи се, а Махмуд-паша већ узјахао ата и креће са својом ордијом. Јеликина мајка пада у несвијест од удара кубуре по глави, од стране једног слуге Бећир-паше. Даје Ћуприлић једва примијетан знак да се поп Шоро набије на колац, слуге га већ одводе на пањ и чупајући га за браду прислањају потрбушке. Разилазе се турске вође, башибозуци воде робље да посматра чему зашиљени колац служи, за наук онима који раде против Нуман-паше Ћуприлића и његових наредби. Бећир-паша се накратко поврну до сараја.
„Аферим, часни пашо, аферим ти на дару“, рече Бећир-паша.
„Здраво ти трошио дар, мој пашо!“, смије се полугласно Ћуприлић.
„Смичи ову гамад!“, издаје Ћуприлић наређење једном од ага, који умало не паде на кољена, па трже сабљу из корица и поче њоме млатити кроз ваздух.
„За мном, чето, сасијецај влахе!“, рече помахнитали ага.
Башибозуци се полакомише који ће више глава откинути. Крв кропи гатачку земљу, а млазеви из шија мученика прскају помахнитале војнике. Један војник заплака за Радановим унуцима који му се од страха држаху за ногавицу, покушавајући да се заштите. Кад то виђе овај усиљени ага, нареди другим војницима да га спуте, а он се лично потруди да ђецу сасијече. Наста тишина, зачу се само фијук сабље џелата, која свом силином деснице одруби главу овом младом башибозуку. Паша само климну главом, потврђујући да је добро учинио.
Након два-три дана, послије великог поста, сараскер Ћуприлић покреће своју војску. Са друге стране исто је тако код свих других паша, који ће надријети из неколико праваца пут Цетиња. Кључни договор је зауставити продор црногорске раје преко Млетачке територије и све их сасјећи, али и ухватити Митрополита Данила, што је задатак Бећир-паше. Треба намамити црногорске главаре, колико год је могуће више, и обавијестити их да дођу на Цетиње, а онда их, као некад у Колашин, све смаћи. Ферманом је наређено да се та шака дивљег народа расели, стуче, премјести и растури с камена на камен. Нуман-паша Ћуприлић добија разна писма од доушника, савјете да се чува када крене на те Катунске стране, читају му их мубашири, он се срди, ждије симсију све чешће. Хвата и привлачи на себе обавезу која га може коштати славе, али и русе главе. Ријешен је да мора кренути, живот више није вриједан ако не испуни задатак султана Ахмеда Трећег. Кад је кренула силна војска и кад дугим погледом преко Гатачког поља сагледа снагу својих јањичара, паши одмах би лакше. Окуражи се. Сваки турски војник, плаћени сејмен и нефер, опасан је оружјем спремним за двојицу црногорских хајдука. Виоре се барјаци са лунама по три копља у висину, коњица гази, пјешадија се прикључује матици.
***
Главари Катунске нахије су преко гатачких, пивских и херцеговачких хајдука добили злогласну вијест о добро скованом лукавом плану султановог намјесника Нуман-паше Ћуприлића. Митрополит Данило не успијева да сједини сва племена, неки главари га не прихватају за господара, а хране, барута и оружја је све мање. Мали дио Црногораца, ближи млетачкој граници, бјежи, али сераскерово писмо упозорења которском провидуру Контаринију отежава спасавање голог живота, јер им улазак на Јадран више није дозвољен. Брда су једино спасење, али може се само нагађати куда ће проћи турска сила и ордија. Катуњани и други Црногорци траже шпиље и шкрапе да унесу главе нејачи и старијима. По свему судећи, долазе крвави дани. Окупило се на десетине Милића код гувна у Ресну, спремају отпор. Забринути, али мрка чела, засуканих бркова, крвавог погледа, немају намјеру да одустану, неће бјежати. Отпор спремају сва племена – црмничко, бјелопавлићко и брдско, кучко и ровачко, на ноге су устали и храбри Дробњаци и Ускоци, Морачани, Пивљани и Голијани. Узјогунило се васојевско, братоножићко и пиперско племе, али и храбрих Турака је три пута више. Не зна се ђе ће злогласни паша ударити, нападајући оно за што мисли да је царско.
У Бјелице завладала глад. Љето је било више него тешко, кап кише није пала, стока је на умору јер траве за напасање нема. Војвода Милија Радоњин сазива браћу да се окупе око гувна. Са њим је и син, поп Вуксан.
„Браћо, немамо кудијен одит, унесимо барута и што више курдулија уз зидове цркве, ако има што хране, и коју капљу воде… Нека нам помогне свети Јован да што спремније дочекамо Турке на Дуб.“
„Нека, оче, нека се унесе и пробије још која пушкарница слободе на цркву, да џефердаре потуримо и ожежемо. Под олтар смо оставили само једну пушкарницу, треба још која. Нека ђецу одведу пут Челинца, Ставора и Синсића, пут Млетака више немамо куј, пола се врће“, рече војвода поп Вуксан.
Сваки покрет попа Вуксана без трептаја прати дјечак Горан. Поносно и без страха, носи завежљаје хране и уноси преко прага цркве. Крупним корацима се враћа на џаду, а затим доноси сукнену торбу са барутом. Ништа не збори, не окреће се према другим братственицима. Кад је примијетио да су донесена пушчана зрна, обрати се попу Вуксану:
„И ја би, стрико Вуксане, са хајдуцима оста да се борим с Турцима и да ждијем оловом кроз ове пушкарнице слободе. Није ме страх, имам још браће, и отац ми је ту са вама. Виђу да уноси оружје и спрема се за бој.“
„Нека, дијете моје, биће од тебе арамбаша, па да браниш свог Вуксана кад остари, и да, Горане, од тебе широки траг остане.“
„Оћу, стрико Вуксане, док год будем знава за себе, бранићу своје.“
„Ајде де, у гору, мој Горановићу, како ти стрико Вуксан оно тепа. Иди с мајком некуђ, док нам свијема не буде касно.“
Дјечак Горан тужно клима главом. Остало је мало времена до доласка турске војске међу Чевљане, а десетак километара до Ресне кроз шуму Предиша је само трен. Сераскерова војска надире преко Броћанца и Увале и продире све дубље према Чеву. Надиру одреди домаћих Турака и јањичара про Трешњева и преко Цуца. Сила турска не застаје, лако рјешава мале спорадичне нападе црногорских хајдука. Крв се лије на све стране, док продор с друге стране лако чине и снаге под командом Бећир-паше Ченгића, Махмуд-паше и Салих-аге, које незаустављиво напредују према Цетињу. Кроз племена Црне Горе у селима се диже велики дим, горе лан и сумпор, чује се како Турци халачу и дижу буку, чује се и кликтање хајдука. Језа се узнијела преко сваке главице, народ се покушава склонити, заметнути траг, али Турци лако налазе шкрапе и пећине, ћерају их густим димом и живе хватају, сасијецају их и гуше. Најзначајнија нахија на удару војске Нуман-паши мора бити Катунска, легло Петровића, али све црногорске нахије кроз које пролазе војници долазе под удар силе којом командује паша Ћуприлић. Митрополит Данило одлучује да се склони код Млетака, како би касније затражио помоћ и заштиту од руског цара. Ако он буде ухваћен, то ће бити потпуни слом Црне Горе.
Војвода Милија као да једва чека да се турска војска појави. Језу му уносе јауци чевских мученица које са дјецом бјеже према Ресни, тражећи још који минут живота, губећи за собом све што су имале.
„Стига је злотвор Ћуприлић скоро до Чева. Убили су војеводу Гардаша и војеводу Вуја, попалили цркву и све куће у Ластву, придавили су све што су стигли. Крста Богданова, Ђукана и Тодора Милијина вод јањичара није уфатио, одметнуше се у гору. Диван су им отпор пружили, Бог им помога и од њих се широки траг заметнуо! Како поступити, попе Вукадине?“, пита војвода Милија.
„Поступи, војевода ка те би и твој војевода Радоња, тадијен нећеш погријешити сигурно. Нека се образ и част братства не дају низашто, нека се олтар цркве брани до смрти, нека се вјера и крст часни виоре још дуго изнад глава нашија ђетића, а ми ајмо да се радујемо смрти, и моји у Диде и твоји под Гај! Ласно је знати од кога гинеш, а ође гинеш од моћне турске силе, покољења нека о нашим дјелима суде.“
„Опаса си и ти, попе Вукадине, сабљу, тиска двије кубуре, сија ти тај крст на грудима, лијепо те виђети!“, рече војвода поп Вуксан.
„Бранићемо се до потоњег, мој војевода, сви смо на ноге, само не је од Бога више страх. Но, ене Ћуприлић-паша дига чадор на Чево, ка да се логори. Има јањичара и башибозука, не мореш их пребројат, сву су пољану поклопили, одмарају. Ево шиље мубашира међ Бјелице, да се предамо, покоримо и будемо му вјерни“, рече поп Вукадин из Дида.
„Е нећемо њему бити вјерни, нити њему вјеровати. Не мош њему вјероват на ријеч кад је никад није имава. Тако је на Ожеговицу намамио Станоја Стеванова и свеза га, те га води испред барјактара, да га виде Црногорци спутана магарећом уздом, но ли му се отргне они вук уз горе, запиштаће му мајчино млијеко“, рече војвода Милија.
Мало послије њиховог разговора и посљедњих припрема, стиже једно момче са Убала да пита војеводу хоће ли пропуштити ратоборне Бјелице турског мубашира који јаше на ату галоњи. Војвода то одобри, па Турчин брзо стиже, сјаха с ата, привеза га за дрво, потури барјак, окрену сабљу наопако и обраћа се окупљенима, гледајући у војводу Милију.
„Шиље ме велики сераскер, Нуман-паша Ћуприлић, да вас сјетујем да не губите главе узалуд, но се покорите великом везиру и царству од Стамбола, окрените и предајте оружје, свима ће ви главе сачувати, а теби војевода даје аваз да ће те паша примити под свој сарај на Чево, све ће ти опростити, животу ти ништа неће наудити. Мани се митрополита Данила, јер се и он покорио, а одбијеш ли, нећеш се живе главе наносити, а мрки гаврани ће ти очи на штицу вадити. Обећао је паша да ће Бјелице, ако се предате, бити само расељене из овог краја, такво је наређење порте.“
„Врни се оклен си доша, Турчине. Нећете ни ти, ни твој паша орловско сјеме затријети. Још ођенаке сунце грије од Косова поља, па ће и потље мене и овија арамбаша. А да нијесам да ријеч, саде би ти ође дроб просуо. Врнеш ли се још једаред у Ресну, нећеш више одолен главе износити. Реци своме паши да смо га се пожељели, чекамо га на сабљу кад год иште. Суве су наше ријеке слободе, али из њих водопад бије кад се извора присјетимо.“
„Ође се неће ширити њијова стопа, војвода, неће, сигурно зборим. Кнез Радоња то не би дао да је жив. Но има Бога, па изроди три сокола, тебе, Вујадина и Радељу. И нас изродише и опремише мајке да гинемо за наше племе“, рече један рођак Милије Радоњина. Други рођак не чека да први заврши бесједу:
„Војвода, с тобом смо, издати те нећемо. Има нас доста, колико нас у цркву може уљести, да гинемо, и онако се једном живи и једном мре!“
„Кад велите да их чекамо, тако ћемо и чињет.“
Милићи чекају Ћуприлића, не одступају ни милиметра. Шаљу ђецу и жене да се склоне ђе их Бог учи, јер минути слободе све брже откуцавају.
***
Од када се Бјелоје Орловић доселио у Бјелице, двјеста седамдесет пет година прије напада везира од Босне, Нуман-паше Ћуприлића, и од кад изроди Рада и Чеја Орловића, племе није било у тежем положају. Смрт као оков стоји Бјелицама за врат. Камена беспућа и глад харали су нахијом, пустошили и стављали на муке народ. Заметну се у Бјелице Никола Орловић, а његови потомци послије муселима Милије примише презиме Милић, да га ласно чувају и штите. Од тога вакта па до данас, Милићи се боре против сваког јунака који им крочи на камени пријесто, а у сваком времену опстају и нестају, борећи се за свој камен слободе. Јунак је свако ко дође да пороби племе, јер ту само јунаци и долазе, многи се враћају као кукавице. У нахији живот има најмању цијену кад је слобода њихове камене груде у питању. Ни Чејов потомак, Бећир-паша, неће моћи уништити заметнулу клицу из које је и сам настао. Клаће Ченгић Милиће, а борећи се сам са собом, бориће се са сјенама својих прађедова, истицаће другу вјеру у коју пођоше његови преци, враћајући се стално земљи Херцеговој, у коју му најприје и дође предак Чејо Орловић.
Турска сила подиже војску са Чева, један табор низама оде пут Ресне, ђе се оштро сукобише са Милићима. Са свих страна вије се густи дим, чују се таламбаси и чалгије. Вијори се луна која осваја сваку богазу и стазу, јањичари воде робље, неке смичу без имало милости. Чује се прасак хајдучких џефердара и јауци жена, страшан се облак смрти надвио у подловћенској нахији. Војвода Милија храбри Милиће:
„Браћо моја, ми имамо куда. Нека нам споменик буде слобода, а наша црква гроб. Уљезимо, моја браћо, у нашу цркву, потуримо камење уз улаз и зазиђимо се у њу.“
„То што смо имали од оружја у цркву смо унијели. Браћо, пружајте отпор са свија страна, браните и Цуце и Бјелице, ајмо сви заједно за слободу да погинемо! Ко је спреман, нека иде пут цркве“, рече војвода Вуксан.
Кад се деветорица Милића затворише у цркву, кроз пушкарнице на зид наслонише џефердаре. Заузеше бусију како им рече војвода Милија. Кроз ваздух се простире дим, горе домови, избе, руше се торови. Незаустављива турска сила кроз гору сустиже нејач, сијече их и пали. Преврћу сваку шкрапу и сваки камен, не би ли нашли скривену живу чељад.
У оближњој пећини, кад им је из ње пружен отпор, низами су направили густи дим сумпором и ланом. Ватају људе живе, путе их и одводе, велики дио нејачи сијеку сабљама. Дио низама стиже до пред цркву. Кад јој се приближише и одоше уз главицу, зачуше се пуцњи девет брата из цркве. Попадаше десетине низама крај олтара, а дио војске поче узмицати назад, јер их изненади што из зазидане богомоље стиже огањ џефердара. Турци шаљу поклисара да јави Ћуприлићу да се у цркви затворило девет кућића. Ћуприлић са својом ордијом наставља крвави пир пут Његуша. Тек сада свјестан писма које је од доушника добио пред сами напад на Бјелице, љутито наређује једном од својих ага да појачају војску и разруше цркву, а да све које затекну живе поробе да им он суди. Око цркве нека наложе све што стигну, да их живе истјерају напоље.
Турска сила притисла је Цуце. Надире војска, јањичари се крижају у свим правцима. Све од Трешњева, Риђана и Озринића, па до надомак Цетиња, гори у пламену. Веље Цуце су све у крви. Црногорски отпор се слама. По шумама Челинца, Ставора и Синсића арнаути Махмуд-паше отимају народ, туку и убијају. Са друге стране Цетиња, Бећир-агина војска немилосрдно сијече и одваја робље, чека наређење шта ће с њима. Пада Цетиње под налетима Ћуприлићеве силе која надире са свих страна. Први одреди Бећир-паше и Махмуд-паше састају се на Цетињу. Црногорски отпор је сломљен, а дио главара погубљен лукавством Ћуприлића још на Чеву. Народ са свих страна Црне Горе бјежи у планине, немају вођу, бране се спорадично, како ко умије и зна и како му донесу јуначка срећа и талик.
У Дубу, Милићи пружају јак отпор барјактарима. Сијева ватра из курдулија са руба пушкарница, а пригушени звук пуцња ствара језу и пометњу међу Турцима. Смјењују се са свих страна браћа, додају и пуне пушке и дају им огањ под надзором војводе Милије.
„Ждијте браћо, само на сигурно! Муниције немамо за погрешке, свак нека носи туђе бреме, то нам је дато од Светога Јована. Вјешто нишаните и гађите барјактаре, дако се кот одбије и пође на зли пут.“
„Салих-ага нам се окомио, браћо, одваја од другија Турака, сав у свили и кадифи. Јес да је Турчин, али је прави соко из горе. Кад би Бог и срећа донијели да га стимам, не би жалио умријети“, рече војвода Вуксан.
„Видиш ли, војевода, да нам од Гаја прикупљају гранчине? Хоће да нас заждију живе у цркву“, рече неко од браће. Браћа разговарају полугласно између себе, прекида их само тутањ курдулија.
„Стревих још једног барјактара!“
„Нека, нека, само ждијте, Црногорац никад није за џаба прода своју капу!“
„Не смијемо дозволити да нам принесу гранчине и лан и да приждију ову траву око цркве. Гађите само кад је Турчин наспрема вас!“, рече војвода Милија.
Турци се примичу све ближе олтару. У једном трену утишаше се пуцњи. Заповједник низама, Јусуф-ага, дозива војводу Милију и браћу Милиће.
„Изађите из цркве и предајте се царевој сили, власи! Изађите, пуштићемо ви робље. Ево ту су ваше шћерке и мајке, ваше жене и ђеца, напуштите ту камену утвару да је заждијемо ватром.“
Сви чекају шта ће рећи Војвода Милија. Он само ћути и стимава једног по једног барјактара. Јунаци се погледују само испод ока, али држе на нишану низаме. У малом долу подно цркве, пред сами крај дана, кад сунце хоће да небо препусти мјесецу, Турци губе стрпљење, поређали неколико жена и дјеце, тјерају их да позову храбре Црногорце да се предају. Гурају у трбух ханџар Томани Вуковој, док не проговори:
„Војевода, роде драги. Чујеш ли ме, људско сјеме? Морам нешто да ти речем ја, Томана Вукова… О, војевода… Кунем те мајчиним млијеком те те задојило, не дај образ и част славе своје и рода свога, светога ти Јована!“
„Шут, влахињо, погануљо стара! Сијеци шејтанку!“, рече Јусуф-ага.
Притрчаше војници и распорише јој стомак прецизним ударцем сабље. Томана оде у вјечност исписану златним словима слободе, не пустивши јаука. Братске снаге који пружају отпор око цркве дјелују као разбијене, провлаче се кроз бјеличке шуме, сијеку се са буљуком дербенџија. Не марећи за своје животе, Бјелице нападају одреде бројчано много надмоћнијих Турака.
У једној шкрапи, Турци су заробили десетине жена и дјеце које су хајдуци бранили до посљедњег. Турски одреди опколили су сваки прилаз бјеличком племену, праве без икаквих проблема одступницу другом дијелу својих трупа. Дио заостале турске војске надире из правца Цуца и Грахова јер су попалили и поробили скоро сва цуцка насеља. Чево је сравњено са земљом. Ресна је сва под ватром, Турци преврћу сваки камен и отвор у земљи, а сваком дербенџији дат је задатак да сам одлучи како ће поступити са поробљеном рајом. Неке сасијецају на комаде, друге муче и пале, некима преврћу и руше куће, живи горе. Групице братственика надомак Ресне посљедњом зером снаге покушавају де се примакну цркви, не би ли помогли војводи и браћи, али је свака главица под јаком стражом турске силе. Чевски Лисац и његове стазе су под Турцима, али се и даље чују пуцњи и мирис барута, чују се и звекети ханџара и страшни повици чевских харамбаша. Прва крвава ноћ је дошла, можда је и посљедња за цијело братство, племе, нахију, за сву Црну Гору.
У дубинама шума, ђе ни звјерка више не тражи уточиште, влада гробни мир. Турци се полако повлаче ка насељима како би ишчекали јутро и одморили, а затим силином нове снаге наставили да пребирају по шумама сваки пропланак и камен, тражећи изнемогли народ. Горан Милић разговара са својом мајком, сестром чувеног јунака Вука Томановића:
„Мајко, морам оцу бити рука помоћи, нећу да се кријем у шуму. Отац је у цркви са војеводом и идем да му помогнем да одбранимо нашу светињу. Обавеза је сваког сина да помогне оцу.“
„Моје дијете, тамо ода нема. Племе нам је скоро попаљено, све су Турци редом изгорели, ти се чувај и добро запамти, свога оца видио си јуче потоњи пут, виђети га жива више никад нећеш. Ако подари Господ, моја јуначино, па претечемо, па стасаш у силна и храбра борца, борићеш се и задават муке турској сили. Живи сине, да се тргнеш и докопаш сабље да поносно браниш Црну Гору! Часно ли је погинути са војводом бранећи светињу, своје братство и бјеличко племе, своју земљу и свој храбри народ. Богу хвала што је данас тако, што ће име твога оца довијек живјети, а ја бити поносна удова стаситога борца и ајдука.“
„Мајко, запамтио сам свако твоје слово. Поносан сам, за инат ћу данас преживјети, да нас ајдука буде што више и да довијека Турцима јаде задајемо.“
Сваки бјелички до испуњен је тијелима, која и мртва пркосе и саплићу турске војнике што беспоштедно сијеку кога стигну. Мртва тијела ајдука праве темељ отпора и слободе. У цркви се данима чују пуцњи без престанка. Турци око богомоље приносе гране и сламу, лан и сумпор, па пале ватру. Првих дана војводин отпор из цркве био је најјачи, храбра браћа су смакла највише турских барјактара, бранећи крст и вјеру. Пало је више од педесет Турака. У цркви војвода Милија смишља како опстати.
„Браћо, штедите џебану. Кад останемо без ње, они ће нас напасти јатаганима. Не видимо добро од дима и ватре кроз пушкарнице. Држимо се храбро, штедимо воду!“
„Војевода, зидови цркве се грију, што нам је чињети?“, пита га неко од браће.
„Пушкарнице слободе наше цркве су мале, али оне ће једног дана заједно са нама гледати далеко у бијели свијет и на пут наше вјере. Молићемо Бога да нам дадне снаге да издржимо и у ватри, да што више поживимо како би смакли што више Турака који нас нападају, друге нам нема. Док год не утуле нашу свијећу слободе, знадните да има наде. Турци могу убити и мене и вас, али не могу нашу жељу за слободом, док посљедњи Црногорац оди земљом.“
„Е да ми је како овога Јусуфа стрефити међу очи, не би жалио да умрем“, рече војвода Вуксан.
„Сви су они јусуфи данас, сине Вуксане. Једнако су нам битне њијове главе, гледај ти свакојега једначито као да је султан“, рече војвода Милија и настави да пуцњима смањује број Турака са обода главице на којој је подигао цркву.
Турци су опасали цркву и одржавају љути пламен. Стражари се вјешто крију иза бусије и посматрају. Заповједник наређује да се ватра стално прилаже, а Турци са чалмама на глави најлакше прилазе са стране олтара да ждију огањ, јер су с те банде само неколике пушкарнице из којих повремено сијевају ватра и олово. Заповједник турске страже поносно носи фес, око врата има свилену жуту ахмедију, један јој се крај виори на вјетру, он посматра камене плоче на цркви. Црква се све више грије, један дио скоро да се не може таћи руком, постаје фуруна, ваздуха је све мање, а дим улази кроз пушкарнице. Браћи нестаје хране и воде. Турци одржавају пламен.
„Војеводо, немамо више снаге, попадасмо мртви, а живи смо“, рече један рођак.
„Наша највећа снага није у томе да не посрнемо, то мора свако чељаде, но да увијек устанемо и да се боримо и онда кад то други не могу. Јунак се разликује од обичног чељадета по томе што има снаге иде напријед и када пада и посрће“, оштро збори војвода Милија.
„Рођени смо као соколови Милићи, то нас обавезује да се боримо за правду. Није наше да се предамо, ми не служимо ни цару ни султану, ми смо свога презимена и наше цркве вјечити чувари“, рече војвода поп Вуксан.
„Тако је, попе Вуксане, Бог ти помога данас, ка и нама свијема, да покажемо овој сили да ми нијесмо њино отимали, но они наше, а ко своје дадне без крви, залуду се рађа“, потврђује у часу смрти ријечи попа Вуксана један од рођака.
Цијело племе гори, вије се мрки дим. Из горе избијају разјарене турске чете, добро наоружане. Скоро да више нема отпора харамбаша ни у Цуцама ни у Бјелицама. Војска је већ одавно пристигла на Цетиње, отпор пружа само још девет мученика из цркве.
***
На Цетињу, Нуман-паша Ћуприлић позвао је преко тридесет црногорских главара под свој чадор. Раширио се на сред цетињског поља. Турци руше Цетињски манастир, други буљуци кољу и пале по Цетињу. Ћуприлић је задовољан свршеним послом. Спратио је под јаком опсадом робље из све Катунске нахије. Унижава црногорске главаре и тјера их на послушност.
„Предајте оружје и глава ви је на рамена“, рече паша.
„Поштуј, велики пашо, јунака, пристали смо да не раселиш, али ни џефердаре не отимљи“, рече неки од црногорских главара.
„Овога сасијеците те много збори! Нека буде да му језик посијече главу!“, нареди паша и врати се на миндерлук. Паде глава исти трен црногорском главару, а зелена трава се пошкропи његовом крвљу. Труп оста да стоји неколико секунди, па паде на црну земљу.
На миндерлуку сједи паша Ћуприлић, храбри Турчин силног изгледа. Раширио руке као сиви соко своја крила. Чини се порастао у грудима од како је са малим губицима у војсци стигао до у сред цетињске долине. Храброст му нараста толико да прелази у опасност, разум му све мањи, а циљеви све већи, схвата да је сломио посљедње отпоре. Успио се доказати пред султаном и портом, сада је босански елајет видио ко је беглербег и како се чува беглербеговина за свога господара у Стамболу. Око њега слуге у плавим димијама, спертлани и удешени као да су у харему. Послужују га воћем и салепом, док он одмара на јастуцима, без сувишних покрета. Прича сам са собом, иако око њега сједе аге и бегови. Турци извршавају сваки задатак, свјесни ћудљиве природе злог Ћуприлића.
„Ето вам сад, Катуњани пексини, отесте нам прољетос браве на Граово, нападосте на царско. Е сад, Катуњани, у крви ћете платити, Алахом вам се кунем. Служиће се халапљиве аге вашијем ханумама и шћерима. Мислили сте да са царском газијом збијате фикру! Клањајте се, невјере, до црне земље, да ви животе поштедим! Оћу, матрак. Све ћу ве раселити с камена на камен, шејтанска вјеро“, рече Ћуприлић.
„Честити пашо, стигао је Ахмет-паша и један број покорених влашких главара“, рече један слуга.
„Шућур Алаху, драги Ахмет-пашо, дошао си са згонијом влашком, нека, дао је Алах да се покоре! Јуначки си пробио путеве од махале подгоричке и спушке до на Цетиње. Алах те наградио!“
„Честити пашо, селамим те, палио сам сва села ђе смо стигли. Сасијеца сам их као пуваће и преврта сваки кам ове влашке јазбине да их пронађем. Све сам чинио како си извољева. Довео сам ти робље, и са њима зетске, љешкопољске, црмничке и пјешивачке главаре. Срушили смо све зграђено од камена што смо стигли, како ферманом цар и нареди“, рече Ахмет-паша.
„Је ли ово поп Мирко међу главаре, десна руко моја? Моли ли се саде своме Богу, да му помогне? Доведи их пред сарај, да их боље виђу.“
„Јес, добро га познаде, честити пашо“, рече Ахмет-паша.
Нуман-паша скаче с миндерлука и одлази пред сарај, а за њим скачу аге и бегови. Он поносно хода, а иза њега у сарају остаје Мехмед-паша. Споро устаје и, незадовољан жељом Нуман-паше да сав успјех за себе приграби и прикаже порти, само га прати лаганим подсмијехом. Обраћа се Ћуприлић главарима:
„Главари, јесте ли покорни или нијесте?“
„Јесмо, честити пашо. Покорна су наша племена“, рече неки од њих. Поп Мирко ћути.
„Честити пашо, свака мања ријека мора увират у већу. И Зета се у Морачу слива, па својијем путем иде према мору“, рече један црногорски главар.
„Шутите, невјере влашке, поганови! Овога што много мисли, сијеци! Мислите ли да се са царевом газијом можете играти? Тражили сте и клањали се до црне земље провидуру и оном вашем Владици, а сад мене лажете! Сиктер, море, све ове одмах посијеците! Посијеците уз њих још капетане зетске и црмничке. Шта ти, попе, ође радиш? Имам ја аваз из Пјешиваца да никад нијеси био вјеран царској сили, но ономе вашем шејтану те се склони.“
„Ја сам из Пјешиваца поштова твоје захтјеве, пашо, и захтјеве које су спушке аге имале од кнеза Вука, није ми другачије могло бити, реци ако нијесам! И брата си ми Андрију на огањ наложио у Сливље подно Кунка“, рече поп Мирко. Стоји поносито, без страха, у црквеној одори. Гледа Ћуприлића право у очи, не жели да ико помисли да га је страх пашине одлуке.
„Слушај попе Мијушков, влашка вашко, ако ми главу црногорску посијечеш, признаћу ти вјеру и пуштићу те да се врнеш оклен си и доша, а ако не, нећеш се ни своје наносити. Погази вјеру нечисту и слободан си. Сиктер!“, показује руком пут влашке цркве.
Поп Мирко слијеже раменима, погледа око себе и виђе двојицу својих братственика Контића, даде им знак да се врћу у племе и обавијесте народ да бјежи у гору. Онда се окрену, узе једну сабљу, која је била објешена о дрво испред сараја, и оде у правцу манастира Црнојевића. Кад је поред пута видио једног Турчина да бере лист за коња, посијече му главу и врну се под пашин чадор. Нуман-паша се обрадова.
„Попе Мирко, мој влашки булбуле, ето видиш, ти доказа подаништво!“
„Јесам, честити пашо, доказа сам га онако како сам једино знао!“
Паша сумњичаво гледа у попа. Очи му жмиркају, зенице му се час сужавају, а час шире. Стиска десницом јатаган златнокорац, који му је од цара донешен из Стамбола на дар. Гледа својим закрвављеним очима понашање попа Мирка. Позива га под сарај, ништа не говори, само показује према улазу. Војници се брзим покретима утркују који ће бити испред њега. У чадору само ћути, ослушкује своје дисање. Само што је подигао руку, под чадор улазе слуге, а кад један од њих угледа главу на тавулину, испадоше му из руку филџани. Нуман-паша посматра без имало узбуђења. Поп Мирко се мало ускомеша, претпоставио је да је слуга познао главу. Слуга поче да јеца и једва разговијетно нариче:
„Честити пашо, опростите ми, ово је глава мога брата Муја!“
„Види, попе, будеш ли убио Муја, пред свом рајом ћу те ође објесити и заждити те ка ти брата.“
„Чини што мораш, страх ме није“, посљедње су ријечи попа Мирка.
Поп Мирко не камени више ни једну једину ријеч, посматра пашине очи, жељне крви и славе. Након што се дознало да је поп Мирко посјекао Муја, Нуман-паша нареди да се поп објеси и заждије, а један покрет турских низама упути пут села Повије, да преврну и истријебе његово сјеме. Неколико Мијушкових потомака успјеше да се некако склоне у Боку. Један од кнежева црногорских, да би приказао своје подаништво, рече турским јањичарима ђе се налазе пећине Срђевица и Голубештица, а они касније нађоше пећине, побише и поробише преко седамдесет душа и затријеше Повију.
Паша Ћуприлић, у међувремену, добија вијест да се Јусуф-ага невјешто бори у Ресни. Очи му се скупише, рукама пипка лице, трља браду, облива га хладан зној. У мјесту цупка ногама, устаје, а за њим устају сви, осим Ахмет-паше. Он зачуђено гледа према Ћуприлићу, гледа по његовом чадору, прати понашање других ага, али се и диви јунаштву те шачице јунака који још живе за зеру поноса и слободе.
„Поручите Јусуф-аги, кад он не море ништа шачици Милића, Орловићких вашака, ево седми дан, да ми таки заповједник не треба. Не сасијече ли их данас и не запали ли ту јазбину, нека ми се не врће овамо са војском. Задавићу га свијеленим гајтаном ка псето, и њега и његове барјактаре.
„Креће поклисар, честити пашо!“
Коњаник, одмах спреман, одлази у правцу Ресне. Кад је дошао до цркве, нашао је Јусуф-агу и пренио му пашино наређење. Јусуф-ага се лагано стресе, ухвати га страх, па наређује напад све расположиве силе, да се изморени, изгладњели и већ неколико дана без воде, војводини јунаци Милићи поробе и живи одведу Нуман-паши да им суди. Војводи Милији и браћи остало је још само мало праха и олова, више се немају чиме бранити, осим јатаганима.
***
У Ресни се не чују пуцњи. Не чује се звекет ханџара. Сломљен је посљедњи отпор, само се из цркве већ седми дан чује понеки прасак џефердара изморене браће. Убажђело се људско месо, гаврани црни као ноћ нападају на људске лешине. Нуман-паши је остало да утрне још само једну свијећу слободе и Цетиње ће пасти под налетима турске војске. Један дио народа је преко горе успио да се домогне Боке и некако пређе на Млетачку територију. Међутим, низами сасијецају и оне који су спас потражили у которском утврђењу. Паша је немилосрдан у својој намјери. Трудну Мару Новакову стигоше на саму границу како добија порођајне болове и држи стомак у шакама. Један низам није чекао много, само је распорио и оставио у локви крви. Још увијек живо дијете се копрца. У цркви, војвода Милија прикупља посљедње атоме снаге, бори се са мислима и домишља се како поганој војсци нанијети што више муке.
„Узмите, браћо, у руке јатагане. Чојек се само жртвом диже у небеске висине. Муниције више немамо, барјактари руше олтар“, рече војвода Милија.
„Турци разграђују зазиду на вратима цркве. На олтар станите вас пет, а на врата четворица“, рече војвода поп Вуксан.
„Дај нам уље из кандила да се намажемо, попе Вуксане, не би ли не свето уље сачувало да макар један од нас претече и утече у гору“, рече један од браће. Војвода Милија га помилова по глави и рече њему и другим рођацима:
„Ти си, рођаче, најмлађи. Ти, ако има људске правде, треба да поживиш барем из једног разлога, да би испричао ову тужну оду другима. Пробај да, кад отворе улаз у цркву, итро искочиш са сабљом и дај се пут Гаја. Сине Вуксане, браћо моја, пред нама је велика историјска прилика, али је ми морамо сами начињети дјелом својих руку. Наш прави гроб није у земљи него у срцима наше братије. Да бисте били силни борци, морате курјачки да се борите, добра борба без жртава и није борба. Наша оштра сабља у право вријеме може бити вреднија од њиховог злата у криво вријеме. Напријед браћо, отиђимо у смрт с оним што смо дали роду!
Кад су Турци провали олтар, кренули су буљуцима да упадну у цркву. Звече ханџари, Турци ускачу кроз олтар. Разградише и позидана врата. Један од браће Милића излеће као звијезда из цркве. Изненади Турке који неуспјешно покушавају да га ухвате, јер им уље на његовом тијелу клизи испод руку. Утече у правцу Гаја, онако како му је војвода рекао. На врх Гаја паде и његова глава. Војвода Милија паде под налетом неколицине Турака, глава му ороси икону Светог Јована Претече, а крв крену да капље низ икону. Команду преузе војвода Вуксан и умало не натјераше Турке да се враћају кроз отвор на олтару. Јусуф-ага постави стражу, кад виђе да искачу борци из цркве, па првог који искочи сасијече и нареди поновни напад.
„Сиктер, назад, проклетници, назад! Шехидом се не постаје тако, назад, невјеро!“
Кад виђеше да немају повратка, остатак турских барјактара врати се у цркву, а ага нагна још десетину војника кроз отвор. Умор, исцрпљеност, глад и жеђ, скучен простор и врућина у цркви, која је данима била као наждивена фуруна, а на крају и напад Турака са обје стране, утрну и последњи отпор браће Милића. Преживјели Турци се повукоше, након што разградише дио цркве. На иконама и зидовима остаде крв браће Милића и њихових непријатеља, која је дуго свједочила о једном времену и борби за слободу која ће доћи.
Јусуф-ага се повуче пут Цетиња са робљем. Страшне су биле муке Нуман-пашиног робља.
Be the first to comment