“С трага тридесет годин дана, једно јутро у првоме прашку зоре, баш кад се дијеле дан и ноћ, викне момак с Пањкамена, поклич поборскијех села: “Ој кнеже Вуко, кнеже!” Озове му се кнез са струге: “Ој, море ој!” а момче: “добро јутро!” па кнез по одушку “добра му срећа била!” Настави момак: “Хајде зло ти јутро не било, неко ти однесе звоно с цркве”. Скочи кнез као да се помами, покликне село на окуп, и људи оружани у трен од ока стану се код саборне цркве светог Јована богослова, кад збиља, на цркви нема звона…”
Комплетан текст можете прочитати
ако кликнете на насловну страну
