Др Ново Вујошевић
ОДЛОМЦИ ИЗ КЊИГЕ ШТО МИ ТИ ЈЕ ДА МИ ТИ ЈЕ
(сједници – реконструкција изворног фолклора)
СКРИВАЊЕ ПРСТЕНА ПОД КАПЕ
Може се са сигурношћу констатовати да је ова игра централна игра зимског сједника. Овој игри се поклањала посебна пажња. Сједничари су данима говорили о томе ко је побиедио на капама и које коме „маснији” кркалај и машкаране измислио. Масовно посјећивање зимских седника је навише условљено атрактивношћу ове игре.
Ако се нешто дубље анализира ток, структура и смисао игре, долази се до закључка да личи на добро изрежирану комедију. Она и временски најдуже траје тако да то и седничари не осјећају, јер их постепено уводи у све узбудљивие моменте. Врхунац узбудљивости је крај игре кад се одлучује ко ће најзад побиједити, односно коме ће се пјевати кркалај (подругљива и шаљива пјесма). Кркалај и машкаране је, у ствари, расплет игре. У овом расплету се побједници просто размећу што ће све измислити да би побиједјене исмијали, да би се са њима нашалили. При томе се не узмиче ни од грубљих шала.
Кркалај је специфичност игре у крају одакле се црпио основни материјал. Наиме, у Орахову је кркалај био саставни дио ове игре дочим у другим селима Црне Горе кркалај се не пјева уз ову игру.
Изузетак у овом погледу чине села у којима је лоцирано становништво албанске националности. Собзиром да се Орахово граничи са селима у којима је лоцирано становништво албанске националности, логично је претпоставити да је овај дио игре „увезен” из ових села, јер је тамо од давнина био присутан. Временом се он постепено трансформисао, јер му је ова средина дала свој печат тако да је његов садржај у много чему оригиналан. У првој половини овога вијека живио је у Орахову Миљан Николин Вујошевић који је био изразито духовит човјек и захваљујући њему, кркалај, а може се рећи и цијела игра, је обогаћен духовитошћу.
Начин играња
ЈОВАН: (Одважно устаје) Дошло је више вријеме и за нашу игру. Да се подијелимо као прошле ноћи. Ја ћу бити буљубаша ове банде, а ти Петре ове. Само чуј Петре Милованов, немој дозволити да појдини иљају као прошле ноћи. Мало више припази на сина Сава Милошева.
ПЕТАР МИЛОВАНОВ: Пази Јоване што збориш. У мојој дружини нема Иљанаца. Вама је криво што смо ве прошле ноћи добро насамарили. Ја нећу пазити своје играче, но твоје. Па ако ти се пази, пази ти на моје играче. Виђи ти њега! (Врти главом).
ЈОВАН: Добро, добро! Ноћас ћемо се добро припазити. Вала се тврдо надам да ћемо ви се ноћес осветити. (Обраћа се стојаници Милици) Што си се удупчила. Донеси струку и прстен. (Милица доноси струку. Поставља је испред сједничара и прстен скида са руке).
Пјева Јованова дружина:
Чујте море што ви реко,
Ноћас ће ra платити неко.
(Упиру штаповима на играча који је одредјен као скривач у Петровој дружини).
Одговара им Петрова дружина подругљиво:
Хоће Јован да се свети,
Празном пушком нам пријети
ЈОВАН: Ка што знате, игра се до сто један. Ко први испуни тај број, добија игру. Она дружина која поткирва, ако јој не нађу прстен, добија 10, а ако ra нађу онда добијају они који су га нашли такође 10 и преузимају скривање прстена.
Пошто сте ви синој нама појали кркалај, ноћас ћемо ми прво да подкријемо три капе. Да видимо ко ће прво добити прстен да први поткрива.
ПЕТАР: Право велиш Јоване.
ЈОВАН: Ајде Ђуро, па гледај да и’ добро замаштроњаш очи.
Скривач узима три капе. Скрива прстен неколико пута. На све начине покушава да завара противника. Петрова страна га провоцира говорећи:
„Стави га под качкетом, ту ти га лакше снијети”, „Богме му је под овом црногорском капом погодније” — добацију други.
ПЕТАР; (Устаје), Јесте ли ra добро главили? Добацује неко са Јованове стране: „Пазите да вам се не заглaви” (смије се Јованова дружина).
ПЕТАР: (Нестрпљиво) Што ти мислиш Марко, дје га оставио?
МАРКО: (Упирући штампом). Ова ми је сумљива, а ова ми је нешто боља.
СТАНКО: (Првоцира скривача а тобоже покушава да подигне једну капу). Под овом ви је и ни под којом другом.
ПЕТАР: Ако мене питате, прстен је усред Ђурове руке. Знам ја њега. Он нема петљу да га остави под капама. Брука је то, људи!.
Да би их збунила у глављењу, Јованова дружина гласно пјева:„ Овом момку нема пара
Код куће га мајка кара
ПЕТАР: Јесмо ли сви за ову?
Сви у глас: Дигни је па што било, да било!
ПЕТАР: Ајде вала. (Полако диже капу, кад види да нема прстена разочаран очајно узвикне): „Ђавоље капље”! Тако ми бога, превари не”. СКРИВАЧ Показује да му је прстен у руци.
БЛАЖО: Реко ви ја, не хтједосте ме послушати. Вазда кажете: „Блажо трабуња, ето ви ra сад”.
Јованова дружина се гласно весели, срећна што је она прва добила право да она скрива прстен. У знак весеља пјевају пјесму:
Добро сте га углавили, Као да сте ћори били.
Сви узвикују: Наш је прстен, наш је прстен!
Сад сви сједничари бацају капе на струку. Пошто су их пребројали, видјели су да им недсотаје једна капа. Потребно је укупно 10.
СТАНКО: Ајде Марко, што не даш ту твоју капу.
МАРКО: Јуче сам је донио с пазара. Нова новцата је. Сву ће ми ју изломити.
СТАНКО: Нова или стара. Под њом ће се ноћас крити прстен (Скида му капу с главе и баца је на струку, Марко га погледа љутито. Хтједе да опсује, али се уздржа. Ипак кроз зубе проциједи:„Ко сдјецом лежи, попишан освиће)”.
ЈОВАН: Пазите с том Марковом капом. Немојте му ју гужват. Није лако купит нову капу. Е, ђецо, ђецо! Не знате ви што је немаштина. Најели сте се и напили, па не шате куд ударате!
Поново скрива прстен Ђуро, али сада под 10 капа. Врти и преврћ e рукама. Гласно говори: „Пили, пили, пили! Е, у ову ћу ви га метнути. Ова ми се Маркова капа свидја, божа ти вјера, под њом ћу гa оставити”.
Петар, са читавом дружином упире очи у Ђура. Јованова дружина покушава им скренути пажњу. Неко од његових гласно завиче да би им скренути пажњу: „Пис, ђаво те позоба! Виђи колику коматину меса понесе преко врата”! Они млађи из Петрове дружине се окренуше, а смијех одјекну у Јовановој дружини. Старији се нијесу дали преварити, већ су удубљено посматрали скривача.
БЛАЖО: (Примакао се Петру и шапуће му на уво). Погледај Ђура добро. Кад остави прстен, скочи му жила више вјеђе . То сам од раније примјетио. Треба му пажљиво посматрати лице.
ПЕТАР: Богами добро велиш. И ја сам се томе спазио. Чини ми се да му скочи жила и малко поцрвени. (Блажо климне главом у знак одобрења. Дошаптавање Петра и Блажа прозро је Миладин, члан Јованове екипе и обраћа се Јовану: „Боље да стави на очи ову моју качкету. Чини ми се да ће га на очи уватити. Јован му ставља качкет на очи”). БЛАЖО: Ха, ха, ха. То није мушко но женско. Срам га било. Ђед му је голим прсима јуришао на Брдањол, а он допушта да му очи скривају. Нема у тебе посла, мој Ђуро. Тек што је изговорио, пјесма се подиже у Петровој дружиди:
„Завезаше Ђуру очи
На братство му љага скочи
Загледа те цура Сена
Кријеш очи као жена
(Упру штаповима на Ђура)
МИЛИЦА: (Стојаница): Сигурна сам да је оставио прстен под овом капом (показује једну од капа). Смјела би под зарок да је под овом. МИЛАДИН: Ма немој, откуд се ти у то разумијеш Јованова екипа подиже пјесму:
„Стојанице ти се пази
Да те неко не нагази
Одједном ти нешто запе
Да га надјеш испод капе”
ПЕТАР: Станте полако. Нека се свако од мојих изјасни под којом капом мисли да јс прстен.
Сви су се редом изјаснили, али су сви показали различиту капу.
ПЕТАР: (љутито): Што нам је ово ноћас. Ка да не неко замађија. Мора да међу њима има нека вјештица. Да нам ra оставио на вр’ капе, не би смо га нашли.
СТАНКО: Ја предлажем да послушамо Милицу, па куд пукло да пукло.
Ионако се ниједан не слажемо под којим капом се налази прстен.
ПЕТАР: Вала да те послушамо!
СВИ У ГЛАС: Да ra послушамо!
ПЕТАР: (Диже капу али прстена нема). „Матрак, мафиш! Нијесмо добро почели. Ако овако наставимо, не пише нам се најбоље.
ЈОВАН: Запишти у пепео момче 20, а нула (обраћа се једном сједничару): Почиње да пјева и упире штампом према Петру.
У почетку игре наше, Бјесте сјели као паше, У калу се сви замаште.
Поново скрива Ђуро. Већ осокољен крије слободније и проворица противнике: У коју ћеш да ти га ставим Станко?
СТАНКО: Ајде, ајде! Овога си пута мој и ничији више.
ПЕТАР: Сад ћемо прво да дижемо у бош. Ове одводе довде да дигнемо у бош.
СВИ У ГЛАС: Да подигнемо!
Прву коју је подигао у бош под њом је био прстен. Разочаран Станко узвикне: „Прво па женско. Тако је кад ти се неће па неће„.
Јованова дружина гласно пјева:
Рука дрхти глава стреца
Горе траже него дјеца.
Поново крије Ђуро и не налазе му прстен. Тек након четвртог покушаја налази ra Петрова дружина. Сви су задовољни што су га најзад пронашли.
БЛАЖО: Дрш те се сад добро! Видјећете како Муса дере јарца. Миладин, скривач Петрове дружине, крије. Он крије на посебан начин. Стави прстен испод палца и увлачи руку испод капа отворено и извлачи је такође отворено. Пјева Јованова дружина:
Ово момче када крије,
Брчић му се десни смије,
Брчић му се десни смије,
Испод ока жила бије.
Кад га стави оком стреца,
Срце му је ка у зеца.
Одговара Петрова дружина:
Ова дружба добро глави,
Као да су вртоглави.
Јован смирује своју дружину кад је Миладин завршио са скривањем, затим гласно коментарише: У прву га нема ђавоље капље. Под другом је много квоца. Под трећом ra оставио, па гa опет узео. Под овом је хтио да ме замаштроња. Ако није под овом, понио га са собом. Што мислиш ти о овоме Јанко?
ЈАНКО: Чини ми се да исто мислимо. Добро си му уфатио гајду.
МИЛОШ: И ја сам ђе и Јован.
СВИ У ГЛАС: Ај да ју подигнемо, да ју подигнемо (прстен засвјетлуца испод капе. Заскаче од радости сва Јованова дружина).
Могасмо и’! Ко се освети када се посвети. Ко се освети ка да се посвети! Један од најватренијих завиче: „Курге-ге, кур-ге-ге, кур-ге-ге”!
ЈОВАН: Полако те момци, полако. Добиће они све што им сљедује. Милоше, Јанко, прво ми намаскирате буљубашу, па све редом — како је који заслужио. Ма ми немојте заборавит ни стојаницу. Ону моју бабу никако не заумините јер и’ је огњевито помагала.
Петрова дружина стоји као скамењена и покуњена. Ријечи не проговарају. Милош, Јанко и Мијо им прилазе и наказаде их. Буљубаши Петру објесе звоно. Скривача Миладина забраде као дјевојку и ставе му иглe око врата. Станка намрчају и објесе му котао пун сплачина о врату. Блажа намажу пепелом и почну га бријати косијером. Стојаницу Милицу натјерају да се љуби са Станком кроз вериге. Жену Јованову натјерају да каже: „Оћемо ли се ноћас целијевати”. Јован јој одговара: „Ђавоље ти капље још ноћас иако си се подпалила”.Јованова дружина устаје. Сваки узима свој штап. Испод њих стоји Милош и зима туцањ и „захваљује” се свима редом за добру игру. Најпре буљубаши, па онда свима редом, а стојаници понајвише. Одмах затим почиње кркалај (подругљива пјесма). Сваком се члану побијеђене дружине пјева по једна пјесма и притом упиру штаповима на онога на којега се односи пјесма.
У почетку игре наше, Бјесте сјели као паше, У калу се сви замаште. Не дај боже свиколици, Само Блажо с неколици.
Буљубаша ти се дичи,
Звоно имаш ка угичи.
Добро глави, добро крије,
Код куће га жена бије.
Ово момче млаке крви,
Притисле га женске ждрвњи.
По обору пала роса,
Као Станку испод носа.
Иако сте зор делије,
Срам нека вас ноћас бије.
Станку ћемо бистре воде,
Крај бабине десне ноге.
Ово момче са сред села,
Ноћас му се памет смела.
Стојаница када глави,
Не зна дје га Ђуро стави.
А, ој, Перо, буљубаша,
Жалосна је војска ваша,
Сви сте главу подавали,
Као да сте много пили,
Погнули сте своје главе,
Не пасете, можда, траве.
Јован им наређује да се уврсте на челу са буљубашом и да иду један за другим около огњишта.
ЈОВАН: Фине ли војске! Згодни ли сте, мили боже!
На крају се чује пјесма:
Жестоко ве муке муче,
Нек ве кући жене уче,
Да биднете добре воље,
И играте сјутра боље.
ЈАНКО: Ајде ослободите их. Макните им те накараде.
ПЕТАР: Ноћас нас могасте. Видјећемо се сјутра вече. Тврдо млим да ћемо вам врнут мило за драго.
———————
———————
———————
НАРОДНЕ ИЗРЕКЕ
Од туђега туга бије, а од свога сунце грије.
Боље попа везат но за њим натезат.
боље је сиротоват но срамотоват.
Боље паметнога служит но бестијама судит.
Старије слушај, али не иди за њима уз страну.
Даровноме се коњу зуби не гледају.
Дај ти боже што будала мисли.
Гној па пој.
Не бачуј златне ријечи у баљеге.
Држи сироту за своју срамоту.
Посљедња памет шарову под реп.
Од јефтина меса чорба по долини.
Језик млати, а гузица плати.
Докле мудри мудроваше, манити град примише.
Понуђен, почашћен.
Уз вука и лисица фука.
Које пашче много лаје, то не уједа.
Ко није за себе, није ни за другога.
Љепотиште на буњиште, а добриште на огњиште.
Ко с поганом оре, гузицом влачи.
За добрим се коњем прашина диже.
Збунио се ка прасе на раскрсници.
Чист рачун, дуга љубав.
Ако немаш злотвора, мајка ти га родила.
Стари коњ се не учи на јајићу.
Што ти ије мува за туђом капицом.
Први првицу, а задњи гузицу.
Ко прије дође међу оглође.
Ко је први, тога је дјевојка.
Држи коња ка брата, а гони га ка крвника.
Ко љети пландује, зими греже снијег.
Сит гладноме не вјерује.
Мајка била, мајка мила.
Пусто расло, манито старало.
Чије су овце, тога је и планина.
Чувај бијеле паре за црне дане.
Ко с дјецом лежи, попишан освиће.
Свирај, свирај па зађени за пас.
Ко високо лети, ниско пада.
Вјештији гору ломи, невјештога гори ломи.
Не забадај нос онамо ђе му није мјесто.
Ко мисли само о својој гузици, образ му црни.
Питаће те гузица ђе ти је стара домаћица.
Када ти је преша, овамо се Пеша. Кад ти није преша, иди тамо Пеша.
Ко се туђем злу радује, нек се својем нада.
Боље је умјети, него имати.
Манити манитују, луди лудују, аветни аветују, а паметни дома доде.
Домколе, домколе ниђе ли те нема.
Гладноме пружи прст, а он ће цијелу руку.
Фајда му је да му и мува у гузицу улети.
Куд си се толико прожљо, сви ћемо на они свијет.
Што је брзо, то је кусо.
У пијанице нема узданице.
Ко сочи, с говнима смочи.
Ако изијеш туђу, вежи своју кокошку.
Колико је безобразан на обрзу сједи.
Потрошио би дуждево благо.
Свој љеб ије, а туђу бригу брине.
Ништа му језик не ломи сем голу лажу.
Потрошио је давно истину.
Давно је образу река збогом.
Зори се ка свијетњак с гузицом.
Преко прече, наоколо ближе.
Kora фале и префале, кога куде, таман буде.
Вода све опере сем црног образа.
Ко свашта чини, репови му ничи.
Виђи мајку, па узми дјевојку.
Каква мајка таква и дјевојка.
Која кућа нема домаћина, лако ју је обурдати.
Код богата на глас, а код сиромашнога на час.
Ако ти је тешко, стисни зубе.
Шапат кућу мути.
Бура се уз вјетар.
Инат је најгори занат.
Паметни очима краде занат, а непаметни све унапријед зна.
Сипа воду у решето.
Сипа воду из шупљег у празно.
Млати празном сламом.
Ко на вријеме овце соли, тој бога не моли.
Ко од страха мре, за душу му прде.
Ваља зипе уза страну.
Грми, грми — миш паде.
Држи ријеч ка стара гузица прду.
Узмува се ка прда у гаће.
Ђе се двојица сваде, ту трећи добија.
Ко тражи веће, изгубио оно из вреће.
Сир воду пије, језик жену бије.
Уздај се усе и у своје кљусе.
Лак је под капом, а тежак у риЈечи.
Док њега опамети, себе испамети.
Не зови у мобу мучногузе.
Да поманита, ништа му се не би познало.
Коме у руци, томе у гузици.
Не може се о меду радит, а прсте не лизат.
Удри зло да је горе.
Свакоме је мога погледат у очи.
Кад је мука не гледа се брука.
Ћути док жваћеш туђим зубима.
Колик је шпицлов из јалове краве би извука теле.
———————-
———————-
———————-
ПЈЕВАЊЕ ЧОБАНСКИХ (ПАСТИРСКИХ) ПЈЕСАМА
На катунским сјединицима су се радо слушале пјесме које су пастири пјевали приликом чувања стоке. пјесму су пјевали и заводили они пастири који су такву врсту пјесама имали највише смисла. Наравно, пјесму су често прихватали и остали катунари. Но, и поред тога, пастирске пјесме су у већини случајева биле „привилегија,,, оних најдаровитијих пастира. Некда се дешавало да посебно пјевају чобанице, а посебно чобани. Међутим , у већини случајева заједнички су пјевали мушкарци и жене (чобани и чобанице). У пастирским пјесмама се осликавала и идила пастирског живота, а најчешћи мотиви пјесама су љубав и допадање између чобанина и чобанице.
С обзиром да наша намјера није да презентирамо све пастирске пјесмје, овдје ћемо, сходно концепцији књиге, навести оне пјесме које су најчешће пјевале на катунским сјединицима. Ријеч је, у ствари, о најомиљенијим пјесмама.
Овце чува чобан и чобанка,По имену Јован и Јованка.
Јован овце, Јованка јагањце.
О, Јоване, чобанине стари,
Jованка те за јагње превари.***
Коритима посла стада,
чувала и ’ Рада млада.Отуд иде момче младо,Па јој вели здраво Радо,
Здраво Радо, здраво злато,
Пасе лити бјело стадо.А Рада му вели на то:
Здраво момче непознато,
стадо пасе ал не пије,Неће воду мутна и’ је,
Дође момче замутије.
Откуд Радо, откуд злато,
Откуд сам ти непознато.
Још када смо били мали,
Твоји су ме зетом звали,
Твоји су ме звали зете,
Дође вријеме и узе те.
У јаблана високога,Доста лишћа зеленога,
Под њим овце пландовале,
А ђевојке ладовале.
Бјеле овце препродајте,
А ђевојке поудајте.
***
Чувам козе,
Плетем гете розе,
чувам краве,
Плетем гете плаве.
***
Што ми мајко на ум дође,
Ђе ми ово љето прође.
У планину мила нане,
Под букове густе граде,
Цувајући сваког дана,
И мислећи на драгана.***
О, планино, ја те молим,
Сачувај ми кога волим,
Сачувај ми моје мило,
што је са мном љубавило.
***
У планини мека трава,
Ту лијепи момак спава.
Иде цура да га буди,
Оће момак да полуди.
***
Планинама што припада,
Ништа ми се не допада,
Само извор вода ладна,
И лијепа цура млада.
Ни она ме не занима,
Вјереника кажу има.
***
Пастирице Милијана,Гдје си била ових дана.Ја сам била на границу,
Везла драгом марамицу,
Везла самју седам љета,
Да дарује ташта зета.***
Грани сунце светога ти Луке,
Да огријеш чобанима руке.
***
Ја код брави, драги код говеда,
Мајка нам се састајати не да.***
Пораста је јелика,
На врч брда велика,
То не била јелика,
Но дјевојка Велика.
***
Оћемо ли бјела Радо,
Планинама чуват стадо.
***
Ој да мије мајко сада,
Планинама чуват стада.
чуват овце с лијепијем,
Ка са Станком Радевијем,
***
Киша пада вјетар пува,
шаљезама овце чувам,
Овце чувам пјесму пјевам,
Мој драгане што те нема,
што те нема ових дана,
Кадја овце чувам сама,
Ти ми драги не долазиш,
Друге цуре обилазиш,
Не долазиш када треба,
Убио те гром из неба.
***
Овце чува чобаница Мара,Са својим се стадом разговара:
Стадо моје само ћеш остати,
Моји су ме рјешили удати.
***
Лијепо је планинама,Овце чуват с дјевојкама.
***
Моје срце нема мира,
Свирајица кад засвира,
Кад засвира чобан млади,
Срце ми се моје слади.
***
Ево браће, ево Ораваца,
Они љубе цуре код оваца.
***
Једна мала из Велике рупе,
Дабогда ми умрла на руке.
***
Ја прошета зеленијем лугом,Са дјевојком невјернијем другом.
Кад је са мном умилно бјеседи,А кад није; другоме се смије.
***
Прођо проз гору, не знам кроз чију,
Нађо дјевојку, не знам чија је,
Стану јој на ногу, не знам на коју, Цикну дјевојка,
не знам што јој је.
***
Киша пада у доње ливаде,
У ливаде чобан код оваца,
На њега је бугар кабаница,
У руке му жута свирајица,
А до њега Мара чобаница.
***
Ој, лијепа чобанице,
Лијепо је твоје лице,
То лијепо лице твоје,
Ранило је срце моје.
—————————
—————————
—————————
Јама Фрмичкова
СТЕФАН: Кад прођем поред јаме Фрмичкове, некако ме прође језа цијелим тијелом. Право да ви кажем није ми мило прој поред ње.
ЈАНКО: Добро си ме подсјетио Стефане. Таман сам хтио да питам како је та јамурина добила име Јама Фрмичкова.
СТАНКО: То је мало подужа прича. Но, кад је занимљива није дуга. Као што и сами знате, ништа на овом свијету не забрине чобане у овој нашој безводној планини ка суша. Стока се мора поити два пута дневно. А ђе воду нај, кад ниђе пустог извора. чобани у сушном љету највише проклињу створитеља планине: „Створитељу, створитељу, ђе нам сакри воду. Жедан био, ка што смо ми жедни. Патио се, ка што се ми патимо.” Истина, створитељ се у позни вакат сјетио и чобана. Створио им је јаме снијежнице.
Tora љета пресушише многе снијежнице. Једино је у изобиљу било снијегa у Јами са бездамним процијепом. Неприступачније јаме није било у планину. У једном њеном крају, између снијега и литице, налазио се процијеп по којему је јама добила име. Чобанчад су у њега радознало гађала камењима. Никад нијесу чула да је ками удрио у дно. Међу катунарима су кружиле тајанстрвене приче са бездамним процијепом. Неки су зборили да су видјели како из ње, испред сунчева заласка, излијећу некакве бијеле утваре. Други су пак, зборили да из ње излијећу снијежни голуби који се, кад угледају сунце, претварају у невидљива створења која круже око катуна. Ноцо Богданов се заклиња да је својим очима видио како из мрачних дубина излази некаква приказа са дугачким кљуном и канџама налик на људске руке. Тврдио је да приказа зна име сваком катунару. „Очине ми душе сву катунску чељад дозива по имену скривајући се по јамским дулима”, самоувјерено је на катунским сједницима зборио Ноцо.
Катунари су се намучили свакојаквије мука постављајући стубе у јаму. Најтеже им је било начињет стубе које су се протезале преко бездамног процијепа. Вук Душанов је закивао пречаге висећи на конопцу. Кажу да је био искривио врат док је приморао зарђале чавије да уљежу у просу шену буковину. Док је укивао посљедњу пречагу, заљуљао му се конопац и изгубио је равнотежу. Ударцем из све снаге промашио је чивију и пречагу и ударио у кољено. Од тога ударца је остао доживотно штатан. Том приликом је чапорак јамске стубе распорио Крња Рамићева. Зафатио му је стидни дио тијела. Због тога је оста нежењен задовијек. Теже јаме за изношење снијежних трупчева није постојало. Стубе су биле постављене сувише полого. Кад су износили трупчеве, катунари су просто бауљали. Саставе им се ноге и руке, а трупчеви нагну на врат. Многима су се трупчеви преваливаљали преко главе, па су се морали спуштати за друге. Причало се да је неког Шута Мирешева имао задавит трупац. Прекоцалио му се преко главе и објесио о врату. Огрљак му је стегнуо грло. Веј је био почео да пјени и кркља. Да му тог момента нијесу прискочили у помој кости би му у јаму окапале.
Нарочито и’ је тешко падало преношење трупчева преко бездамног процијепа. Дрхтале су име ноге. Мрчало им је пред очима. Мутило се у гла ву. Нико није смио погледат у дубину. Од великог терета и сагињања навре им крв у главу. Некима је шикљала крв из носа. Једва су га заустављали. Катунарке су се највише мучиле пролазећи преко провалије. Једном руком су се придржавале за стубе, а другом су рашву приљепљивале уз стегна да би сакриле стегна од радозналих погледа са доњије стуба. Тешко су се одржавале на стубе у тај положај. Једино Јасна Стојанова није имала муке. Она се објема рукама држала за чапорке. Није имала абера што ју оздо гледају. Зборило се да је Јасна све катунаре по реду љентрала.
Никоме толико мука и јада није задавала јама са бездамним процијепом ка Фрмичку Милићеву. Требало му је изнијети из јаме снијега да напоји равно стотину оваца, десеторо говеди, двоје кљусади и петоро телади.
Бивало је дана кад се спушта у јаму и по 20 пута. Од пењања уз јамске стубе, листови од ногу су му се били претворили у некакве кврге и чомиге. Вас је био ожилавио. Бабина рупа му се била издубила. По цијелом тијелу најенгали су му се били мосури и ожиљци. Били су то трагови шиљатије чапорака.
То јутро Фрмичко је уранио прије кокота. Хтио је да напасе овце прије изласка сунца. На једвите јаде се уканио да им да со. Зна је какви га јади чекају од изношења снијега. Али, брави обесланили, па ђавоља неће да застучи. Једва су се назобали соли. Није и’ мога одвојит од солила.
Ни сам није зна колико се пута спушта у јаму. Напунио је сва корита снијегом. Мислио је да ће им тиме утолити жеђ. Но, пуста со им је осушила душнике, па сву воду за тили час попију. Кад је намјерава да се, по не знам који пут спушти у јаму, дошла му је у помој сестра.
нимало лак посао за планинку
Спуштали су се једно за другим. Фрмичко је био веј онемоћа. Врћело му се у главу. Често је умирива дрхтање ногу. Посљедњим напором је убра два трупца. Несигурним кораком се успиња уз стубе. Сестра је бојажљиво бауљала за њим. Кад је прелазио преко бездамног процијепа, снага гa је већ била издала. Таман кад је преносио тежину тијела с једне на другу ногу, угазио је у празно. Стрмоглавио се брзином муње у бездан.
Није се чуло ни цика ни писка ни јаука. Сестра је примијетила како је нешто уминуло у дубине процијепа. Помислила је да је то једна од бијелих утвара. Али кад је подигла поглед, примијетила је да нема Фрмичка.
За тренутак је занијемела. Одједном, као суманута, почела је да дозива Фрмичка. Чинило јој се да се одзива, али то је само био одјек њенога гласа. Трчала је око јамског грла ка да је кћела да пронађе излаз којим би из јаме изнијела брата. Дозивала је у помој, али је знала да помоћи нема.
Храбрила је брата, али је било све узалудно. Фрмичко ју није чуо. Отиша је у невратак.
Кад је дошла к себи, чучнула је извише јаме, сад веј Фрмичкове гробнице, и почела да је проклиње:
Бездамницо, леденицо!
Што ми срце ти заледи —
лед ти у дом
Ледна била довијека —
безданице
Што ми узе сваку наду —
безнаднице
Ђаволи те врагу дали —
вражје легло
Убило те сто громова —
громовнице
Снијег ти се истопио —
топљенице
Њедра ти се осушила—
јадовњачо
Стубе ти се поломиле —
ломиврату
Грло ти се затворило —
проклетнице.
Ову тужбалицу је свако живо ропче знало напамет у то доба.
Послије Фрмичковог стрмоглава, нико се није усуђива да извади ни трунке снијега из јаме са бездамним процијепом. Свако је од ње зазира. Почеле су да о њој круже нове тајанствене приче. Говоркало се да по цијелу ноћ Фрмичко јечи неђе у бездну Јаме тражећи избаву. Неки су се заклињали својом главом да су гa виђели како просипа воду из корита која су била начичкана око јама снијежница.
Од тога земана, почеше катунари они јаму звати Јама Фрмичкова.
Како тада, тако и дан данас.
СТЕФАН: Зна ли се ко је био Фрмичко?
СТАНКО: Колко ја знам чини ми се да је био пето кољено у Баблићевом трбуну.
СТЕФАН : Нијесам зна да је био од Бабљићевића.
Odlomci iz knjige:
DR NOVO VUJOŠEVIĆ
ŠTO MI TI JE
DA MI TI JE
Izdavač:
NIO
“UNIVERZITETSKA RIJEČ”
TITOGRAD 1986.
