Одломци из књиге:
Василије Мујо Спасојевић
СВАДБАРСКИ ОБИЧАЈИ
У ЦРНОЈ ГОРИ
СВАДБА У ВАСОЈЕВИЋИМА 1
„Женидба – Назад 20. 30 година били су сасвим други обичаји при просидби и свадби. Тада је то било на неколико начина: просидба; момак ма којим начином да што год ђевојци и истури пушку, што значи да је његова: насилно одвођење девојке и, најзад, има случајева да се двојица људи, ако се једном роди мушко, а другом женско, погоде да се то двоје деце узму ако остану живи, што се доцније мора испоштовати, па макар које од њих ослепело или осакатило.
Обична просидба је оваква: По пола године би се водили преговори између рода девојчина и момачког, и то преко пријатеља и својте-проводаџије. Преко тих проводаџија су дознали и каква је девојка, јер се младожења и девојка нису могли видети, особито пошто се почне говорити о просидби, а мучно су је и остали рођаци младожењини могли видети. Кад се добије пристанак од ђевојачких родитеља, онда долазе од стране младожењине најмање три просца да просе ђевојку. То су обично отац или стриц или брат младожењин, најстарији из племена и још један из породице или какав пријатељ. Просци обично иду предвече, и, дошавши ђевојачкој кући, затуре какав дуги разговор, а кад се постави софра, онда најстари просац отпочне: „Ми до сад чекасмо да нас питате што смо дошли, па пошто не шћесте, да ви ја кажем: чули смо да имате некакву ђевојчицу, а ми опет имамо једно момче, па смо дошли да ви је иштемо, ако Бог буде судио, да будемо пријатељи”! После неколико ћутања најстарији из породице одговори: „ Чудим се зашто су се овакви људи потезали, кад ту нема за вас ђевојке, то је макања (дијете)”. На то му просац каже: „Море ми јој не манишемо макар да је од педи, но тражимо чељаде од куће и љуђи и добре пријатеље, па ни она из ове куће не може бити рђава”. Домаћин би на то одмах рекао: „Па пошто је тако, сретно било, даћемо ви ју; да ни такви љуђи траже мушку главу не би смо им се одговорили, а камоли ђевојку, која и није за дома”. Тада просци изваде прстен (најмање дукат) и дадну га старешини, пошто ђевојка не само што није ту, него није ни у кући. Она није могла казати ни хоћу ни нећу, макар је и у воду бацили. Тако се исти ни младожења за женидбу није питао.
(1)Преузето из књиге попа Богдана Лалевића и Ивана Протића – Васојевићи у црногорској и турској граници – објављеној 1903. и 1904. год.
Пошто испросе ђевојку, почну пити ракију, коју су просци донели. Ту се подижу здравице, честита се, љубе се итд. Рано ујутру просци испале по коју пушку, па пошто ручају дарују женске, приме дарове за себе, младожењу и свако чељаде у кући и пођу. Кад кући дођу почну метати из пушака, док одједаред не загрме пред сваком сеоском кућом пушке и сељаци похитају на честитање. Ту настане велико весеље. Сељаци запиткују како им се допадоше пријатељи, како их дочекаше, да од куда не видеше ђевојку, шта дадоше прстена, дара, како их дароваше итд. ови се на то хвале, износе дарове итд.
Како ђевојка мора седети испрошена 1-5 година, то јој се родитељи договоре с новим пријатељима када ће они донети сељанску ракију. То је ракија за сељаке из села из којег је ђевојка, а ови опет кад сватови дођу донесу по једну здравицу (боцу ракије). Кад се донесе сељанска ракија, девојачки отац тражи од својих пријатеља по 100-1000 гроша брацкога дара или пушку, за брата девојчина, дукат мајци, 200-250 гроша за пас девојци, 50-100 гроша за зубун, талир или дукат за капу. Овај одговара: „Даћу, ако тражите и 100 дуката, до сад нико није роба за благо оставио, па нећу ни ја”. Овом приликом ракиџије – они који су донели сељанску ракију – донесу прошеници дарове, јер јој овом приликом сви чланови породице, па и оближње одиве младожењине, пошљу дара. Ђевојка им шаље на то уздарје, сутрадан ракиџије се враћају са примљеним уздарјем, али пре уговоре кад ће доћи на уговор и донети све што се од њих тражи.
Пре уговора долази једна или две жене од рода младожењина и оне се зову торбоноше. Ове жене донесу торбу са даровима од свију женских из куће. А девојка им опет шаље уздарје, али се крије и од њих, те је не могу видети.
Иза торбоноша долазе уговарџије. Ови донесу све што се од младожењине родбине тражило, па онда уговоре када ће доћи за девојку, колико ће довести сватова, колико донети ракије (обично на обданицу по литру, а ако ће на конак по по оке), колико погача, закланих брави итд. Обреде се опет даром и домаћин им обично поврати неке новце од узетих.
Од просидбе до свадбе бивало је да протече и по 5 година. За сво то време девојка се морала крити не само од младожење и породице му, него и од његових рођака и сељака. За све то време није ишла ни на какве саборе, скупштине или седнике. Ако би пошла на пазар, сабор или сама на планину, па би то дочула младожењина породица одмах би је оставили.
Пред свадбу старјешина куће позове сватове по могућности 12-100 на петнаест дана раније, како се могу спремити новцем, оружјем, коњем, фишецима и домаћим трошком. Нико неће одрећи свату оно што има, а свату треба прилично трошка. У сватовима су главари: стари сват, барјактар, војвода, увек младожењин зет, ако га има, и ђевер, доцније је са запада дошло и првијенац. Остали се свати зову пустосватице. Ако је кућа девојачка даље од 2 1/5 часа, сватови иду на конак, а иначе обданице. Кући младожењиној мора први доћи барјактар, који забоде барјак у кућну стреху, што је знак да се купе сватови. Када се искупе пију и једу, па се крену. Домаћин натовари заклану овцу или, ако је више сватова, овна, неколико погача и на сваког свата по литру или по пола оке ракије, а за старог свата и остале главаре по више боца. Дјевер мора имати најбољега коња за прошеницу, ситних и крупних новаца, пресну погачу, свиле свију боја и прстен за прстеновање.
Кога год у путу сватови сретну дају му здравице, а пред сваком кућом куда прођу износе њима здравице, а они остављају здравицу у новцу. Путем певају, пуцају из пушака и играју коње. Кад се приближе девојчиној кући пошаљу двојицу напред – Муштулугџије, који пуцањем из пушке јављају долазак сватова, добију од домаћина (чија је кћер) здравице, погачу за комшију и дар, па се одмах с погачом врате натраг. У то и сватови стигну, трчећи који ће да уграби изнесену погачу са здравицом. Дошавши пред кућу сватови пуцају из пушака, скидају се с коња, љубе се с пријатељима и улазе у кућу, где је постављена софра, за коју заседну. Између сватова поседа још онолико сељака из тога села колико је сватова. Одмах затим настаје игра, певање и метање из пушака.
Доцније који од укућана или од сељака приђе старом свату и прима здравице од сељака, ставља их пред старог свата и кажује му која је чија. Овај отпије од сваке по мало, захваљује и пружа сватовима, те и они пију.
Пошто се с тим сврши, дјевер доноси ону пресну погачу, на којој је круг од свиле, ставља је пред старога свата, а овај дозива домаћина куће, који стави на погачу што више новца, а за овим долази домаћин из чије је куће младожења, те и он ставља на погачу, увек више од првога. За овим дјевер узме погачу и носи је од старог свата свима сватовима редом, те и они што ставе. Свакога дјевер пољуби у руку, па се враћа старом свату пред којим изброји тај новац.
Кад се сврши јело сељаци се дигну, а сватови остану, те им се деле дарови: кошуље, чарапе, мараме итд. Иза овога дјевер иде у клијет да прстенује ђевојку. Пред вратима мора платити вратарину. У клијет уђе са струком на прсима и ножем за појасом. Кад уђе простре струку пред невјесту, и стави на струку нож, окренув оштрицу к невјести, па је прстенује, онда јој проспе на главу ситних новаца, које она покупи и да брату, узме онај нож и стави га ђеверу у ножнице и дигне струку, којом га огрне. Затим ђевер изађе и пуца, на што сватови устају и спремају коње, а војвода тражи кокошке од којих једну убије и носи кући, као и кашику којом је јео.
Домаћин сада износи ђевајчин ковчег и постељу – комору, коју не даду што неће домаћин, који узима ђевојку дати најмање талир, што се зове мајчина пара. Род затим изводи невјесту, сватови не осврћући се одмакну до означеног мјеста, докле ће их пријатељи пратити. На томе мјесту измијењају здравице, поздраве се, и род предаје дјеверима невјесту. Кад се мало одаље, брат или који други рођак испали пушку и зове невјесту по имену. Она се окрене надесно, али се не одазива. То се чини да би се пород уметнуо на родбину ђевојчину.
Невеста се увек води на коњу. Одело јој је онако, како смо га раније описали, само, разуме се, ново и накићеније. Сем тога има на глави нарочиту капицу искићену ђинђухама, за коју је притврђено ракљасто дрвце, украшено синџирићима и ситним новцима. То је перјаница. Коса јој је расплетена и лице покривено танким провидним платном – завијес.
Путем опет сватове дочекују здравице, и када се приближе кући момковој иду муштулугџије трчећи на кошију. Стигнувши кући сви пуцају и скидају се с коња, а невјесту приведу пред сама кућна врата, где јој изнесу у решету жита, које она објема рукама баца у вис и по сватовима, затим, носи међу сватове једну јабуку, у којој има забодених новаца, те се сватови грабе. Затим јој изнесу мало мушко дете – накоњче, које она стави пред себе на коња, пољуби га и дарује. После овога огрне је свекрва руном вуне: „да јој у кући достара”, па је онда скину с коња, уведу у кућу, дају јој два хљеба у руке и три пут је окрену око огњишта и онда је воде у клијет.
Сутра дан, кад се сватови умивају, невеста их посипа, а они остављају у воду новца. Тога је дана венчање, свадба и даривање сватова од невесте и обратно. На сваку пажњу (похвалу, дар или друго што) она се преклања до земље. Тога дана сељаци доносе здравице, печене браве, пите, хлебове итд. па и ђевер с погачом опет купи дар. После даривања сви се разиђу кућама, осим кума, ђевера и сватова којима је кућа далеко. Ујутру се опет сви скупе на врућу ракију, те се цео дан веселе па се сви разилазе. Кад кум пође кући скине невјести завјес, а капу и перјаницу носи још у свечане дане за неко време. За дуго још времена иза венчања невјеста се свакоме преклања и љуби руку.
На две три недеље после удаје дође јој брат на виђење, а послије два месеца долазе првичи. Првичара је троје до шесторо мушких и женских, а долазе да уговоре кад ће им пријатељи довести одиву. У уговорено време они одведу невесту у род, где „родује” два до четири месеца и за то време спрема дарове мање него за удају, па је онда род враћа у дом.
За две три године после удаје зове се невеста или млада. Највећа би брука била да проговори с мужем. Једно друго су звали „он” и „она” а у старости „старац” и „баба”.
Међутим, сада су многи од ових обичаја о свадби престали, тако да нпр. сада се младожења и девојка виде и вере, девојка не стоји испрошена више од једног до три месеца, погача се не приноси пред сватове него даривају кад се разилазе. Још невеста не носи капу, перјанице, завес, нити расплетену косу. Кад у дом дође не преклања се, него само љуби у руку. Још се сада младожења и невеста шетају заједно. Мираз се сматра као нешто проклето, те ако је остала јединица у оца, она не наследи део који јој припада већ поклони стричевима, који јој даду нешто. Породице из истог племена не узимају се па макар биле и по десет колена удаљене, јер је братство старије од пријатељства. Ако би ко тај обичај преступио, црква то допуста, онда га братство презире”.
И у кући момачкој и у кући ђевојачкој сватови пјевају ову пјесму:
Од Берана па до горе
Проводисмо разговоре
Ал ‘ највише цвјете плави
Говорисмо о љубави
О љубави наша права
Ни зелена не зна трава
Не зна трава не зна воће
Koгa моје срце хоће
О љубави бог те клео
Ко те први започео
Започе те једна двојка
Млади момак и ђевојка
Није младост ко прољеће
Једном дође више неће.
Чешки етномузиколог Лудвик Куба је у својој књизи „У Црној Гори” 1892. године забиљежио двије изванредне љубавне свадбарске пјесме из Васојевића које због њихове љепоте преузимам.
„ Ој ђевојко, душо моја,
ђе но синоћ с тобом стојах,
ту ми оста сабља моја,
сабља моја и марама,
у марами огледало,
хајде душо да тражимо,
ако богда, да нађемо,
братски ће мо дијелити,
мене сабља и марама,
теби душо огледало,
огледај се до јесени,
о јесени хајде к мени!
Ој ђевојко, душо моја,
Чим миришу њедра твоја?
Или дуњом ил јабуком,
или другом душом твојом? “
„ Јунак прође кроз Гору зелену,
наслони се на јелу зелену:
Вита јело, што ме боли глава,
О јуначе од мене ти није,
ни од мене, ни од твоје мајке,
но те боли глава за ђевојком,
за ђевојком твојом јараницом”.
