Sveti Vasilije Ostroški u uniji s Papom – arhivski dokumenti

Priredio: Vladimir Jovanović

Da je SVETI VASILIJE – ČUDOTVORAC OSTROŠKI stupio u uniju s Papom, navodim tri poznata i u skrupuloznoj istoriografiji nedvosmisleno istumačena arhivska izvora, a to su:

– od 25. aprila 1661. pismo pape Aleksandra VII koje preko igumana Trebinjskoga manastira Ćirila šalje mitropolitu Vasiliju;

– takođe od 25. aprila 1661. pismo pape Aleksandra VII koje u vezi s prednjim pismom šalje glavarima Dubrovačke republike;

– od 3. januara 1671. papi Klimentu X pismo od Vasilija (sa igumanom Atanasijem i monasima manastira Trebinjskoga – prozvanog Tvrdoš u vremena novija, mnogo poslije upokojenja Vasilija).

Autentičnost je ovih dokumenata nepobitna; objavljeni još tokom 19. vijeka u sljedeće dvije hrestomatije:

– 1) „Istorijski spomenici koji se odnose na vladavinu velikih careva Rusije Aleksija Mihailoviča, Feodora III i Petra Velikoga iz vatikanskih i napuljskih arhiva…” (Rim, 1859, 69-70) — tu je u prijevodu na latinski pismo mitropolita Vasilija, igumana i bratije Trebinja, uz napomenu da je „original na ilirskome”, a pod egidom: – „Grkokatolički mitropolit srpski izvještava Papu o strahotama koje su Turci počinili nad hrišćanima i moli ga za zaštitu” („Le métropolite grec-catholique de servi informe le pape des horreurs commises par les Turc contre les chrétiens et implore sa protection”);

– 2) „Stari spomenici istorije južnih Slovena…” (XXIII, Zagreb, 1875, 160-161, 201-202) — u ovoj hrestomatiji uz pismo iz 1671. u izvorniku na crkvenoslovenskome Vasilija, igumana i monahâ trebinjskih, takođe su i dva pomenuta pisma (mitroplitu Vasiliju i Dubrovačkoj republici) na latinskome pape Aleksandra VII iz 1661. godine.

Ove dokumente prenosim i kao faksimile. Dva pisma pape Aleksandra citiram na latinskome, te sa prijevodima na crnogorski jezik; a sadržaj pisma mitropolita Vasilija s igumanom i bratijom Trebinja ispisan u originalu crkvenoslovenskim — radi lakše čitljivosti donosim transkribovan. 

K tome, objavljujem i prvoklasna tumačenja ovih dokumenata od strane najvećega srpskog istoričara 20. vijeka dr Vladimira Ćorovića iz njegove studije o „Hercegovačkim manastirima” koju je 1911. objavio u „Glasniku Zemaljskoga muzeja” (XXIII, Sarajevo, 505-533).

Napominjem, nezavisno od stupanja u uniju s Papom, Vasilije Ostroški je zadržao pravoslavni liturgijski obred, uz pomen u diptihu Pape kao prvojerarha, slično kao u drugim onovremenim grkokatoličkim enklavama Evrope. Prije njega u uniju su stupili najmanje dvojica arhipastira na Cetinju, vladike iz familije Uskokovića. Kod njih, u Cetinjskome manastiru, podvizan je i zamonašen Vasilije Jovanović, starinom iz Crne Gore. Jerarhija Pećke arhiepiskopije („patrijaršije”) takođe je u 17. vijeku u manastiru Moračkome saborovala o uniji.

Vasilije u zavještajnoj listini veli da Ostrog „i obnovih s nekoju bratijeju”. Dakle: manastir Ostrog je postojao od ranije, Vasilije nije manastir sam obnovljao, tamo je već zatekao monahe po svome dolasku iz Trebinja.

Prepisane su i 1911. objavljene na Cetinju ostroške starine, iz kojih se vidi da je iguman Isajie od Onogošta (Nikšića) najkasnije 1667. zadužbinar Svetokrstovske crkve u Gornjemu manastiru Ostroga. Isajie navodi u zapisu o sebi da je unuk istoimenoga igumana „ot Onogošta, ot sela Popa“, citiram – „prvago, svetago i prepodobnago”. Vjerovatno je đed igumana Isajie, jednoimeni Isaije i najprvi („prvago”) svetitelj Ostroga: ISAJIA OSTROŠKI.

Vasilijev kult je nekoliko decenija po upokojenju (†1671) zaživio u Bjelopavlićima, onda u drugim crnogorskim plemenima, ali i kod naših sunarodnika u okupiranoj Boki Kotorskoj.

Mitropolija cetinjska – Crnogorska pravoslavna crkva u doba arhipastirovanja mitropolita Save Petrovića-Njegoša je Vasilija kanonizovala za Čudotvorca Ostroškoga najkasnije 1768, dvije godine nakon što je i de iure obnovila autokefaliju — od tada postoji služba, u tipiku obilježavana znakom krsta crvene boje ili polukrugom odozdo; a možda je od toga vremena i predložak sinaksara posvećenog svetitelju…

———-

ALEXANDER PAPA VII. BASILII ARCHIEPISCOPI HERCEGOVINAE IN S. SEDEM DEVOTIONEM LAUDAT. – Principi. an. vii. ep. 26.

– Venerabili fratri BASILIO, archiepiscopo Hercegovinae Alexander papa VII. Romae 25. aprilis 1661.

Venerabilis frater salutem etc.

Literas fraternitatis tuae, quas dilectus filius Cyrillus istius monasterii Trebinensis igumanus reddidit, libenter accepimus, eumque de rebus vestris sedulo disserentem attente ac benigne audivimus.

Porro studium eximium, quo et hanc sedem et principem apostolorum in humilitatis nostrae persona tum pie veneraris, in primis gratum et acceptum accidit, tum pastoralis curae diligentiam tuam, et salutis animarum zelum praecipuo paternae caritatis affectu complectimur, cujus etiam documenta, quoties occasio tulerit, numquam profecto deerunt.

Interim te, ac monasterium, uti postulas, rectori, et consiliariis reipublicae Ragusinae accurate commendamus.

In reliquo tibi et populis istis sub infidelium gravi jugo gementibus opem afferre posse vellemus; ex omni corde certe compatimur.

Quae sane Cyrillus aliaque plura de nostra pro rebus vestris sollicitudine, et animi propensi voluntate refferre poterit. Ut igitur illi hoc iure fidem habeas valde cupimus.

Fraternitati tuae, cunctisque monasterii Trebinensis religiosis assidua gratiae divinae munera precamur apostolicamque benedictionem peramanter impertimur.

Datum Romae apud s. Mariam majorem sub annulo piscatoris die 25. aprilis 1661. Pontificatus nostri anno septimo.

– P r i j e v o d : PAPA ALEKSANDAR VII U SV[ETOJ] STOLICI HVALI ODANOST VASILIJA ARHIEPISKOPA HERCEGOVAČKOGA. – Principi. an. vii. ep. 26.

– Prepodobnome bratu VASILIJU, arhiepiskopu hercegovačkome Aleksandar papa VII. – Rim, 25. aprila 1661. godine.

Prepodobni brate, pozdrav etc.

Pisma Vaše bratije, koja nam je naš ljubljeni sin Ćiril, ovoga manastira Trebinjskoga iguman vraćamo, rado smo ih primili, te smo ga pažljivo i ljubazno slušali dok je marljivo raspravljao o Vašim poslovima.

Štoviše, dobrodošla je izuzetna revnost kojom pobožno poštujete i ovu Stolicu i Kneza apostola u ličnosti naše smirenosti, a mi prihvatamo vašu marljivost u pastirskome staranju i staranje za spasenje duša sa posebnom naklonošću očinskoga milosrđa, o čemu izvjesni dokazi, kad god se ukaže prilika, sigurno nikada neće izostati.

U međuvremenu, pažljivo preporučujemo Vas i manastir, kako tražite, rektoru i savjetnicima Dubrovačke republike.

U ostalom bismo željeli da možemo da donesemo pomoć Vama i onim narodima koji stenju pod teškim jarmom nevjernikâ; svakako od srca saośećamo sa Vama.

Ćiril će moći da ispriča ove i mnoge druge stvari o našoj brizi za Vaše poslove i spremnosti našeg uma da budemo nakloni. Stoga, mi veoma želimo da o ovome s pravom imate vjeru.

Molimo se za stalne darove Božanske blagodati za Vašu bratiju i za sve vjernike manastira Trebinjskoga – i sa najsrdačnijom ljubavlju dijelimo naš apostolski blagoslov.

Dato u Rimu kod [bazilike] Sv. Marije Velike pod ribarskim prstenom (annulo piscatoris) 25. aprila 1661. – u godini sedmoj našega pontifikata.

———-

ALEXANDER PP. VII. BASILIUM ARCHIEPISCOPUM HERCEGOVINAE REIPUBLICAE RAGUSINAE COMMENDAT. – Principi. An. VII. ep. 27.

– Dilectis filiis nobilibus viris rectori et consiliariis reipublicae Ragusinae Alexander papa VII. – Romae 25. aprilis 1661.

Dilecti filii nobiles viri salutem etc.

Etsi non dubitamus, quin pro nobilitatum vestrarum in deum et catholicam religionem pietate ven[erabili] frater BASILIUS, archiepiscopus Hercegovinae cum suo monasterio trebinensi post agnitam orthodoxae fidei veritatem, et huic sancte sedi praestitam obedientiam vobis multo magis carus et acceptus futurus sit: tamen exigit muneris pontificii cura, ut hunc tum liberalitati vestrae, cui plurimum se debere profitetur, accurate commendemus.

Pro certo enim habemus fore, ut quam animi propensi benignitatem religiosis viris hactenus impendistis, ut illos ad sanctam fidem penitus amplectendam hac etiam ratione promptiores efficeretis, eis communione catholica jam fruentibus nedum conservare, sed etiam augere et cumulare plane velitis.

Hoc etiam paternam caritatem nostram vobis arctius devincietis , et quod caput est, ipsius omnipotentis dei gratiam et protectionem magis magisque demerebimini.

Nobilitatibus vestris apostolicam benedictionem peramamter impertimur.

Datum Romae apud sanctam Mariam majorem sub annulo piscatoris die 25. aprilis 1661. Pontificatus nostri anno septimo.

– P r i j e v o d : ALEKSANDAR PAPA VII PREPORUČUJE DUBROVAČKOJ REPUBLICI VASILIJA ARHIEPISKOPA HERCEGOVAČKOGA. – Principi. An. VII. ep. 27.

– Voljenim sinovima, plemićima, rektoru i savjetnicima Dubrovačke republike, papa Aleksandar VII. – Rim, 25. april 1661.

Dragi sinovi, plemeniti ljudi, pozdrav etc.

Premda ne sumnjamo da će vam, zbog plemenitosti vaših prema Bogu i katoličkoj vjeri, prepodobni brat VASILIJE, arhiepiskop hercegovački sa svojim manastirom Trebinjskim, nakon što je priznao istinu pravoslavne vjere i poslušnost koju je iskazao ovoj Svetoj Stolici, biti mnogo draži i prihvatljiviji: – pa ipak briga papinske službe zahtijeva da ga pažljivo preporučimo vašoj velikodušnosti, za koju se izjašnjava da joj je jako dužan.

Sigurni smo, naime, da ćete dobrotu koju ste do sada iskazivali prema monasima ne samo sačuvati, da ih i na ovaj način učinite spremnijima za potpuno prihvatanje svete vjere, nego i povećati i nagomilati, ne samo za one koji već uživaju u katoličkoj pričesti. Time će se i naša očinska ljubav čvršće vezati uz vas, a što je najvažnije, sve ćete više zavrijeđivati ​​milost i zaštitu samoga Svemogućega Boga.

Vašim plemićima s velikom ljubavlju dijelimo naš apostolski blagoslov.

Dato u Rimu u Sv. Marije Velike pod ribarskim prstenom 25. aprila 1661. – u godini sedmoj našega pontifikata.

———-

ВАСИЛИЈЕ, МИТРОПОЛИТ ХЕРЦЕГОВАЧКИ И ЗАХУМСКИ, ЗАЈЕДНО СА ИГУМАНОМ АТАНАСИЈЕМ И БРАТИЈОМ МАНАСТИРА ТРЕБИЊСКОГА СВ. БОГОРОДИЦЕ, ОБЈАШЊАВА ПАПИ КЛИМЕНТУ ДЕСЕТОМЕ ЈАДНО СВОЈЕ И СТАЊЕ ХРИШЋАНА У ТИМ КРАЈЕВИМА, МОЛЕЋИ ЗА ПОМОЋ. – Litt. episc. vol. 54, fol. 5.

Требиње, 3. јануара 1671.

Иже вишњаго Бога промишленијем всепреосвјашченому, и Богом избраному, и Апостолом равнопрестолному пастиру и научитељу оплејеному светије вјере крстјанске, светога Петра намјеснику, и васеленскому учитељу, наставников наставнику, оцем оцу, надахнутому Светаго духа, избраному господину и господару нашему КЛИМЕНТУ ДЕСЕТОМУ и свој осталој римској господи — от нас ВАСИЛИЈА МИТРОПОЛИТА ХЕРЦЕГОВИНИ И ЗАХЛМИЈИ, и от нас игумана Атанасија и све остале братије наше светије Госпе у Требињу – ниско поклоненије, Твојего пријестола подножију цјелованије.

А по том свети Оче, крстјанска круно и дико и похвало! – разумљела је Ваша Светиња наше туге и невоље, које от проклетијех Турака трпимо на ове стране за ове рати, што смо поднијели ми и наши људи; у којој муци и невољи неуздамо се у другога него у Господина Бога и у Тебе, свети Оче, и право утјешеније! – и да те нас светије Твоје молитве помошчи и благослов, који примимо грјешни.

Да бисмо вјеру сачували, свети Оче! – тукли смо се, по горах крили и по спилах, који убоден, који објешен, који на колац набијен, имајушчи пред очи, шчо учини свети Атанасије и остали свети мученици и исповједници от непријазника прогоњени.

И тако от Господина Бога дође нам помоћ; тере неколији остадосмо и к манастиру се прикуписмо, и у њему прјед крстом, кој нам је послао свјет(и) Отац, који је био Алесендар, намисник Свјетиње Твојеј, непрестано Бога молимо, да Вам славу умножи многа љета, надај стаду свому пастира добраго удржи, посвитилишча учинити пљеменитом чашом, коју нам такође, како обиљежје Ваше љубави, посласте.

И хотели смо от-давна послати нашу браћу, да би света мјеста походили, и Светињи се Твојој поклонили, и туге наше показали; али – свети Оче! – нијесмо смјели от Турака; јере је била рат.

А саде неки, сам знаш, светло сунце! – посласмо два наша иста брата: попа јермонаха Филипа и попа јермонаха Симеона, да се у Светиње Твоје благослове ва мјесто васех нас.

И доброта је Ваша отрједила, да нам буде дати милостини, када бисмо послали наше калуђере. Сада их шљемо, истај наша два калуђера и шљемо нашу исту књигу, која нам је отређена от престола Вашего; – и у књиги одписата пљемената милостини, коју нијесмо примили. Има 9 година да бојећи се Турака нијесмо смели доходити и Светињи се Твојеј поклонити.

Најпреосвешчена главо, Светитељу Божји!

Прими братију нашу, и помози нам, јелико то Дух Свети научи, јере нам се на велики церкви труло убинуло, и око церкве парасури поукидали от трјешње, која је била на ове стране; и у Турској области много харча требује, а ми не имамо својијех много башчин – него шчо просимо по земљи, те се тијем помажемо. А Свето писмо каже, своју церкву не оставити, која је била чјувена по много земље.

Да Ти смо препоручени свјети Оче, а ми смо дужни, Твојега Светитељства слуге, Господа Бога молити, како је предато по уставу светих апостол – за Светињу Твоју и осталу римску господу, који Тебе ноги цјелују, умилено поклањајесмо. И да соут прочеје Ваше светитељске молитви, да нас могут помоћи.

– Писано у монастиру Блажене Госпоже у Требињу мјесјаца јенуара 3. дан.

———-

Владимир Ћоровић: ХЕРЦЕГОВАЧКИ МАНАСТИРИ – ТВРДОШ

Са ванредним погледом на читаву жупну долину све до Дражидола, управ изнад Требишњице, на њеној десној страни, на подножју некад шумовитог Кличања, на избоченим и оштрим хридинама, био је подигнут Требињски манастир Богородичиног Успенија, познат у народу по имену околних двају села Тврдоша – као Тврдош.

Име Тврдош не долази никад у старијим споменицима. Манастир се зове просто: – „црква успенија прјесветије Богородице на Трје(биње)” (1509. године); – „храм успјенија пречистије богородице на Трјебињу” (1524); – „в манастирју глаголемом Трјебињу” (1654); – „храму идјеже јест успјеније пресветије владичице наше Богородице, на мјесте зовомо Трјебиње” (1562); – „храму успења прјесветеј Богородице, иже јест в Трјебињу” (1602), итд…

Требињски се манастир нарочито истиче у доба митрополита ВАСИЛИЈА ЈОВАНОВИЋА (1639-1671), популарног острошког светитеља, под којим су се 1651. спојиле обје херцеговачке митрополије.

Због политичких прилика Василије је заједно са босанским митрополитом Епифанијем и бањским епископом Исаијом покренуо поново питање о унији Православне цркве с Католичком.

Он је, наиме, у традицији патријарха Јована желио ослобођење Хришћана од Турака и видио је, да му је то могуће само помоћу католичких држава Аустрије и Млетака и упливом Папиним.

С тога, да би Папу задобио за ту идеју, он жртвује своје досадање припадништво Цариградском Патријарху. Ту идеју њих тројица јавно истакоше 1648. године у доба Кандијског рата.

Године 1661. је Ћирил, игуман требињског манастира, однио папи АЛЕКСАНДРУ VII Василијево писмо, којим овај, увјеравајући Папу о својој привржености моли Свету Столицу, да препоручи манастир пажњи Дубровачке републике и да им помогне против Турака; – 25. априла исте године одговорио је Папа на то писмо, обећавајући и благосивајући; исти дан писао је и Дубровачкој републици. Он им у том писму вели како:

– „Basilius, archiepiscopus Hercegovinae scum suo monasterio trebinensi post agnitam orthodoxae fidei veritatem et huic sancte sedi praestitam obedientiam vobis multo magis carus et acceptus futurus sit” —— и како они у интересу Цркве треба да настоје, да се ови  уздрже и ојачају предусретљивошћу католика.

– 3. јануара 1671. писао је Василије, и игуман Атанасије, из „монастира наше светије Госпе” папи КЛИМЕНТУ X, који је „крстјањства круна и дика и похвала” за велике „туге и невоље, које од проклетијех Турака трпимо на ове страни за ове рати”. Биједа је њихова велика; „не уздамо се”, веле „у другога њего у господина Бога и у тебе, Свети оче”.

– Гоњени су, пате и готово очајавају; моле се у манастиру пред крстом, што им га је послао папа Александар. Шаљу два брата, Филипа и Симеона, да се поклоне Папи и искажу свој јад.

Из тог писма дознајемо, да је Папа слао манастиру и новчане помоћи, које се за задњих девет година, ради рата, нијесу могле подизати.

Мисија Филипова и Симеонова и сад, у главном, иде за тим. Труло им се, веле, увинуло на великој цркви; од великог потреса 1676. године, од кога је страдао Дубровник, оштећени су им парасури око цркве; у турској земљи треба много харча.

„А ми не имамо својијех башчин, него шчо просимо по земли, те се тијем помажемо”.

Помоћ им на то сигурно није изостала, и ако им стварна новчана биједа није била велика. Управо тих година куповао је владика Василије неке земље и обнављао манастир Острог. А број калуђера био је око 30, што ни мало не показује оскудицу манастира…