CVRČAK I MRAV
Baš kao u nekoj dobroj priči,
nekada davno, cvrčak i mrav,
drugovali su veoma dobro,
prijateljski odnos bio je zdrav.
Mrav je radio cijelog ljeta,
nije bilo odmora ni jedan čas,
nijesu mu smetali žega i sunce,
ko velikog radnika bije ga glas.
Lijepi dani prolete brzo,
za zimu se treba pripremat sad,
ako se ljenčarenju prepuštiš lako,
brzo će na vrata zakucat glad.
Cvrčak je radio baš nešto drugo,
igrao, pjevao, tražio hlad,
često je od mrava kritike čuo,
„Spasiti te može jedino rad“.
Nijesu ga zanimale priče takve,
do u kasnu jesen bila je igra,
koliko je njemu zabava važna,
nije primijetio da je zima stigla.
Mrav se zatvori u svoju kuću,
sa puno hrane bezbrižno čeka,
kad eto u neko doba noći,
na vrata čuje se, lupnjava neka.
“Ko li je sad”- pita se mrav,
„Da li to nekog nešto boli“,
kad ono cvrčak na vrata stoji,
da uđe unutra, drugara moli.
„Nijesi zaslužio, al ajde uđi,
da te primim nije mi lako,
odavno smo počeli drugarstvo naše,
ne mogu te s vrata najurit tek tako“.
„Moraš iz ovoga pouku izvući,
brini o sebi, budućnost gradi,
jer kad dođu vremena teška,
onaj ko radi, ne boji se gladi“.
Be the first to comment