STARI RIBAR
Stari ribar, pogleda tužnog,
naboranog lica, umornih vjeđa,
žurno se kreće kući svojoj,
mokri kaput da skine s leđa.
Ledena kiša i hladni jugo,
kad udare pravo sa mora,
u kosti se tada uvuče studen,
na licu se pojavi nova bora.
Ribaru nije ni malo lako,
i s vremenon na kraj izać treba,
topla peć mu se često priviđa,
il’ malo sunca na krajičku neba.
Kad bi imao bar malo sreće,
nakon tako surovog dana,
porodici da donese nešto ribe,
to im je već duže jedina hrana.
Zamislite samo njegovu sreću,
kad izborano lice osmjeh nudi,
prodaće nekoliko ulovljenih riba
ručat će danas ka ostali ljudi.
Mnogo je više drugih dana,
kad zamišljaju ostala jela,
tada im obično jelovnik bude
komad hljeba i slana sardela.
Imao je običaj kad ulovi više,
da poklanja ljudima od rane zore,
svi su znali, srce mu je ko planina
a duša široka k’o plavo more.
Čudno je kako sve se zaboravi,
svima su važne novčane svote,
kad mu je postalo veoma teško
niko se ne śeti njegove dobrote.
Be the first to comment