Poštovani posjetioci, u prethodnom periodu objavili smo nekoliko knjiga od gospodina Milenka Ratkovića. Ovaj put vam nudimo knjigu o Milenku Ratkoviću, o njegovom životu i djelu. Prateći njegov životni put, knjiga na veoma dopadljiv i zanimljiv način nudi i saznanja o životu uopšte u tom vremenu, kao i društvenim prilikama i okolnostima koji su vladali u većem dijelu prošlog vijeka, a tu je i prikaz bogatog stvaralačkog opusa Milenka Ratkovića.
Milenko Ratković je rođen 1931. godine u Rapu, kod Starog Bara. U literaturi se pojavio 1949. godine kada je na književnom konkursu nagrađen za pripovijetku “Promjena”. Njegova knjiga “Dioba Šunjine đružine” (1951) prva je knjiga za djecu u Сrnој Gori. Objavio je još osam romana i dvadesetak zbirki priča za djecu. Više od 90 priča nalazi se u čitankama osam država. Najpoznatija od njih je priča “Pisak lokomotive”. U školskoj lektiri zastupljen je knjigama “Srna” i “Igralište u parku”. Autor je dvije gramatike i 16 čitanki. Njegovi pozorišni komadi izvođeni su u Zagrebu, Kraljevu i Podgorici. Objavio je veliki broj priča – samo u Politici 305. O njegovom stvaralaštvu objavljeno je 7 esejističkih knjiga.
Vesna Jovanović
Milenko Ratković
ŽIVOT I DJELO
“У бројној породици свако је обављао свој посао. Отац Илија и његов брат Владо радили су у својој трговачкој радњи на Пристану, баба Ивана је чувала краву, мајка Неда је обављала све кућне послове, а дјеца су похађала школу.
Мајка је кувала ручак у великом лонцу, сличном војничком казану. Пекла је по два хљеба дневно. У старој полачи, на огњишту, ложила је велику ватру да би добро угријала црепуљу, насула тијесто у црепуљу и покрила га сачем, па преко њега усула доста жара. Кад дјеца нијесу имала стрпљења да чекају хљеб, пекла им је колач на врелом сачу.
Њу су чекали и други послови. Најтеже јој је било прање веша. Најприје је веш трљала сапуном, па га слагала у дрвени сандук. Преко њега стављала је пепео и одозго сипала врелу воду. Потом је веш испирала у ријеци, млатећи по њему маљугом. Газећи хладну воду, обољела је од реуме. Увече, пошто би сви укућани полијегали, још дуго је пословала по кући. Плела је чарапе, пеглала одијела и кошуље, брисала кухињу. Дјеца су имала само по једно одијело. Кад би се запрљало или подерало, морала га је у току ноћи опрати, осушити и закрпити. Никад није легла прије пола ноћи. А ујутро је устајала прва, да би мужу и дјеверу спремила доручак. Њих двојица сваког дана су заједно на мотоциклу одлазили у Нови Бар, гдје су држали трговачку радњу.
У породици је постојао обичај да увече, пред спавање, сви укућани приповиједају народне бајке: баба, отац, мајка и дјеца. Кад би дошао ред на мајку, морали су је дуго чекати, јер она је свако вече до касно у ноћ обављала многе кућне послове. Никад није легла прије пола ноћи. Стога би дјецу често савладао сан прије него што би она легла. А кад би је дочекали будни, покушала би да избјегне причање…”
KOMPLETAN SADRŽAJ MOŽETE PROČITATI
AKO KLIKNETE NA NASLOVNU STRANU KNJIGE
