Ове године Београдска патријаршија (СПЦ) тврди да прославља 800. година српске аутокефалије; аналогно, постоји исто толики континуитет Митрополије црногорско-приморске СПЦ (иако је ова епархија формирана тек 1931. године). Бива да је Растко Немањић, замонашени Сава, касније проглашен за светитеља – Саву Српскога, утемељитељ аутокефалне катедре у Жичи, тј. Жичке архиепископије. Катедра је пренешена у Пећ, названа је Пећка архиепископија, а од 1346. Пећка патријаршија.
Према овдашњој историографији, претпоставља се 1219. године, од византијскога цара и Васељенскога Патријарха, избјеглих у Никеју (савремени İznik у Турској) – вјешто користећи политичке (не)прилике у Византијској царевини и окупацију Цариграда од стране крсташа, Млечана и Француза – Сава, дотадашњи архимандрит, доби аутокефалију; неки је еуфемистички називају и независношћу или самосталношћу Српске цркве.
Али, акт (томос), тј. доказ наратива о аутокефалији коју је наводно получио Сава – куда се „загуби”, да ли га је ико икада видио? Нема ни његова сачувана пријеписа, или, барем, какве оновремене забиљешке. Траг није пронађен ни у архиву Цариградске патријаршије. Свеједно, не тако давно креиран наратив о регуларној „светосавској” аутокефалији из 13. стољећа постаће општеприхваћена презентна „чињеница” – а да је, уистину, нико не провјерава…
***
Велим, тај наратив, да је Сава Српски добио аутокефалију, није толико стар. Трезвенији и ученији српски аутори, још прије стотињак година, држе га за бесмислицу; на примјер, др Димитрије Руварац, архимандрит, управник црквене штампарије и Патријаршијске библиотеке Сремских Карловаца, уредник „Српскога Сиона”. Сава је, тврди се, боравио у Никеји: тамо ће бити „рукоположен за архиепископа” – премда, уочава др Руварац, црквена правила не познају хиротонију за архиепископа, већ само инсталацију епископа, тј. проглашење у тај епископски степен.
Нема сумње, Сава ће у Никеји добити неке повластице за српску јерархију, али је све то немогуће идентификовати са благословом за тако крупан канонски догађај као што је стварање аутокефалне Цркве. Другим ријечима, Сава је могао за српску јерархију получити од Цариграда извјесну самоуправу, са јасно утврђеним пописом повластицâ – али не и аутокефалију.
„И тако је Св. Сава, син великог жупана Стевана Немање, као што видимо установитељ српске архијепископије и јерархије”, писао је 1885. године др Руварац, „које се потчињеност спрам Цариградског Патријарха у том састојала, да се њему морало достављати, кад је ко постао српским архијепископом, да су српски архијепископи кад служе морали спомињати Цариградског Патријарха, и да се Цариградски Патријарх сматрао као начелна глава Православне цркве код српског народа”.
***
Најраније вијести о успјеху Савином да добије самоуправу – а не аутокефалију – доносе његови биографи (хагиографи). И то са енормним закашњењем. О томе пише Доментијан (око 1253, па му списе послије 1290. „прерађује” други аутор); а онда, најмање вијек доцније (између 1320. и 1330. г.) и Теодосије.
Доментијан и Теодосије су у својим списима оставили збрку у датирању. Један од њих пише о 14 година које је Сава провео као архиепископ; то би значило, с обзиром да је 1233. (или 1234) из неких разлога Сава одступио са трона Жичке архиепископије, да је можда хиротонисан 1219, а тада је патријарх Манојло Сарантин (Μανουήλ Α΄ Σαραντηνός ор Χαριτόπουλος).
Међутим, други хагиограф тврди да је Саву за архијереја рукоположио Герман II (Γερμανός Β΄ Ναύπλιος), за кога је провјерљиво да је патријарх постао тек 29. јуна 1222. године, тј. да он у својству патријарха 1219. није Саву могао рукоположити. Усамљени су у новија времена гласови из српске црквене историографије попут Живорада Јанковића, који пише: „Све док се не реши питање (не)правилног помена, односно одсуства правилног помена (зависи како ко гледа) ова два јерарха [патријархâ Манојла и Германа II] код српских биографа, не може се сматрати да је проблем настанка Српске цркве ни приближно решен”.
И Доментијан и Теодосије, међутим, верзирани су у црквена питања, па, иако примјетно уљепшавају ствари – на примјер, погрешно се наводи да Сава долази код византијскога цара у Цариград, иако је провјерљиво да Теодор I Ласкарис царује у Никеји – ни они не тврде да се ради о аутокефалији. Вели се да Васељенски Патријарх у грамати издатој Сави о архиепископству – а не о аутокефалији – написа да он треба да управља „српским и поморским земљама“, а „што је област мога светитељства правовјерне хришћанске вјере, да има област по моме начину” и „као што мене да и њега слушате сви”.
Наведене патријархове формулације („област мога светитељства”, „област по моме начину”, „као што мене да и њега слушате”), из стварне или измишљене грамате, јасан су доказ да црквеноме тијелу у Рашкој није признат статус аутокефалије, већ један облик самоуправе, остајући под зависношћу од цариградских патријарха.
„До сада није нигде штампана грамата, којом би се потврдило, ко је и када је Св. Саву произвео за српског архиепископа и на ком основу”, записаће 1904. архимандрит Руварац, „а тек је так[в]а грамата морала бити издана и тако важан акт не би се могао изгубити. Стога се не зна позитивно које је године, а да не споменемо месеца и дана, произведен Св. Сава за српског архиепископа, као ни име дотичног патријарха који га је произвео”.
Деценијама прије Руварца, слично вели др Јанко Шафарик, академик. Друштву србске словесности, претечи САНУ, о резултатима својих истраживања у архиву Цариграда доставиће реферат, објављен је 1855. у Београду. О томе што је пронашао у Цариграду, Шафарик пише:
„Ми немамо подобног акта, којим је Свети Сава постао самосталним архиепископом”.
Тај, или неки други сличан акт, до данас – није пронађен!
Српски црквени историчар, Светозар Никетић, 1870. закључује: „Премда се Српска црква још од Св. Саве сматрала као независна, опет су архијепископи њени, изабрани сабором српских јерарха, утврђивани били у том звању од цариградског патријарха”.
Када је 1346. цар Душан Силни Немањић самовласно прогласио патријаршију, он је то урадио, пише Никетић, да „сасвим ослободи Српску цркву од ове хегемоније (зависности) грчке”. Али, нарушен је тиме канонски поредак. Услиједила је казна за Србе: анатема из Цариграда; etc.
У најбољем случају, Срби су, дакле, захваљујући Сави, добили право да своје архијереје убудуће рукополажу сâми, али су остали под омофором Цариграда. Најзначајније ограничење, примјећује 1928. и византолог, академик др Драгутин Анастасијевић, јесте да су за сваку од владичанских хиротонија понаособ Срби морали тражити и добити благослов од Васељенскога Патријарха.
***
Савременику Саве Српскога, за Србију (Рашку) канонски надлежноме поглавару Прве Јустинијане – Охридске архиепископије (ἀρχιεπίσκοπὴ τῆς Πρώτης Ἰουστινιανῆς καὶ πάσης Βουλγαρίας) – архиепископу Димитрију Хоматијану (Δημήτριος Χωματηνός), једноме од најученијих ондашњих теолога, као ни нама данас такође није познат начин на који је Сава могао уопште постати архијереј. Димитрије је Сави послао писмо, превео га је и приредио др Стојан Новаковић. Ту Димитрије не помиње никакву аутокефалију, али је Сави, свеједно, поручио:
„Наше је, и то мислимо у великој мјери, да истражујемо: како си се и за коју Цркву рукоположио? Ако си ти, блажени, сад постао архијереј, као што се чуло на све стране, ми хоћемо да знамо ђе, и у томе се наслањамо на Божанствене и Свете каноне и на богољубиве законе. Ако си архијереј постао у Србији, питамо како? Ако си то постао рукоположењем Патријарха Цариградскога, питамо: чега ради?
Од старине су, истина, цареви имали повластицу да градовима ступње дају, те да од мањега ступња, рецимо епископскога, да повишавају на виши, на прилику на архиепископски или митрополитски, као што прописују чланови 12. и 17. Халкидонскога сабора, и 38. канона Сабора што је био у Трулу царске палате – али је за то требало да си, прије тога, ти био епископ, те да би се тако могао узвисити од нижега на више и почасније. А ти, нити си се десио епископ, нити имаш какву год царску повластицу, којом би се проглашавало твоје постављење”.
Српски историчар, др Јован Радонић, тачно наводи да је „за Србију и њену политичку независност опасан био потчињен положај Српске цкрве према Охридској архиепископији, јер је обично преко Цркве долазила политичка зависност”. То је легитимна политичка, али не и Светим Духом укријепљена аргументација. Архиепископ охридски Димитрије је прецизно навео да је Сава Српски поступио супротно: 35. канону Светих Апостола, 2. канону Другога Васељенскога сабора, 8. канону Ефескога сабора, 14. и 22. канону Антиохијскога сабора, 12. канону Халкидонскога сабора…
Димитрије је запријетио Сави проклетством, које је, касније, другим поводом, из Цариграда, заиста и стављено на Српску цркву:
„Ако ли недоступно будеш остао при твојим дрскостима и при твојој једностраности, ако ли презреш ово наше писмо, погријешићеш против канонскога правила којим ти се исправно законита твоја власт обраћа; подврћи ћемо те одлучењу од Свете и Живоначелне Тројице, искључићемо те из заједнице вјерних као преступника Светих Божанских и канонских заповијести, као кривца који потреса и брка црквени устав, који су још у почетку Свети Оци узаконили. А тога ради под исту ће кривицу и одговорност потпасти и они који с тобом опште, били они у црквеноме или у свјетовноме реду или чину”.
***
РЕЗИМЕ: Никада није објављен акт (томос) о аутокефалији коју је за Жичку архиепископију (СПЦ), наводно 1219. или неке друге године, Сава Српски, или неко у његово име, добио од Васељенскога Патријарха, или барем пријепис тога томосa или некa оновременa забиљешкa о њему. О томе томосу нема трага у архиву Цариградске патријаршије.
То отуда јер Сава Српски није за Жичку архиепископију добио аутокефалију од Цариградске патријаршије, већ у најбољем случају један облик црквене самоуправе и то по крајњој икономији, на штету канонскога поретка оличенога у свештеној јурисдикцији Прве Јустинијане – Охридске архиепископије.
Нико од историчара није објавио несумњиви доказ које је године Сава уопште рукоположен за епископа и који је поименично, од цариградских патријарха, наводно рукоположио Саву за епископа.
ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА: Јанко Шафарик, „Грађа за србску историју”, „Гласник Друштва србске словесности”, бр. 7, Београд 1855, стр. 172; Светозар Никетић, „Историјски развитак српске цркве“, „Гласник Српског ученог друштва”, бр. 27, Београд, 1870, стр. 151; В. С. Д. [Димитрије Руварац], „Ко је наследник српске пећке патријаршије… Исторично-критична црта”, „Гласник Српског ученог друштва”, бр. 62, Београд, 1885, стр. 135; Димитрије Руварац, „О укинућу Пећке патријаршије и њеном наслеђу (1)”, „Српски Сион”, бр. 10, Сремски Карловци, 1904, стр. 266; Стојан Новаковић, „Протест Димитрија Хоматијана, архиепископа охридског. ДИМИТРИЈЕ, МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ АРХИЕПИСКОП ПРВЕ ЈУСТИНИЈАНЕ И ЦЕЛЕ БУГАРСКЕ И АРХИЈЕРЕЈА КОЈИ СУ У СВЕТОМ И БОЖАНСТВЕНОМ КРУГУ ЊЕГОВЕ ОБЛАСТИ – ПРЕЧАСНОМЕ МЕЂУ МОНАСИМА И СИНУ ВЕЛИКОГ ЖУПАНА СРБИЈЕ ГОСПОДИНУ САВИ, МИЛОСТ ОД БОГА, МИР И ПОЗДРАВ У СВЕТОМЕ ДУХУ”, „Српски Сион”, бр. 1, Сремски Карловци, 1905, стр. 4-6; Миливоје М. Башић, „Живот Св. Саве од Теодосија”, „Старе српске биографије”, Београд, 1924, стр. 184; Драгутин Анастасијевић, „Никејско царство”, „Народна енциклопедија српскохрватскословеначка”, књ. 3, Загреб, 1928, стр. 67; Доментијан, „Животи Св. Саве и Св. Симеона”, Београд, 1938, стр. 116; Живорад Јанковић, „Поводом хиротоније Светога Саве”, „Саборност”, бр. 7, Пожаревац, 2013, стр. 178.
***
У наставку, објављујем неке факсимиле (Новаковић, 1905) …
