Vladimir Kuljača
AKCIJA SPAŠAVANJA
(Radio-igrokaz za mlade – može i za TV)
AKCIJA SPAŠAVANJA
LICA:
– SANDRA – učenica
– SANDRINA MAJKA
– MARKO – učenik
– NASTAVNICA
– SANJA – učenica
– ĐORĐE – učenik
– GLASOVI…
– Đed MITAR
(Buđenje, prvo zvoni sat, pa mobilni, a onda lupanje u šerpu)
MAJKA: Ustajanje! Ustajanjeee!
SANDRA: (sanjivo) Može li još samo malo?!
MAJKA: Ne može!… Ajde, polako, polako…(zagarli je)
SANDRA: Sanjala sam… (polako se oblači)
MAJKA: (nasmije se) Što je to sanjala mamina princeza…
SANDRA: San nije niti malo smiješan!
MAJKA: Ne smijem se tvojem snu…
SANDRA: Sanjala sam da su moja jedra malena, a ja bih nekud htjela…
MAJKA: Dobro, to je uredu, ali polako – razviće se i narasće ta malena jedra!
SANDRA: A, ja bih nekud htjela!
MAJKA: A, kuda bi to htjela – mamina princeza?!
SANDRA: Željela bih negdje otputovati – sa mojim društvom…ali bez roditelja!
MAJKA: Vidim, već te trese pubertet…
SANDRA: Osjećam, da tek sada počinjem da upoznajem sebe!
MAJKA: Tako znači, sanjala si da negdje putuješ…
SANDRA: (muzički fon) Tiho, sasvim tiho izmigoljila sam iz kuće…
MAJKA: A, gdje smo mi bili!?
SANDRA: Tata na brodu, a ti si spavala – kao top!
MAJKA: Spavala sam – kao top!? Pa, znaš li kako to top spava?
SANDRA: (smije se) Ne znam…tako kažu, kad neko tvrdo spava i kada tebe vidim kako spavaš, sjetim se da tako i top spava…
MAJKA: Bum! Buuummm!
SANDRA: Ju! Što me plašiš ovako rano!?
MAJKA: Top je opalio…probudio se…
SANDRA: Onda si digla frku, do neba pa još i dalje…
MAJKA: Top, kada se probudio?
SANDRA: Da, kada se probudio…onda si me probudila…(zijeva) u meni je na hiljade…ma što na hiljade na milione neiskazanih riječi i želja…
MAJKA: Paaziii! Prolila si čaj po sebi…ti još sanjaš?!
SANDRA: Uh…mislim da sam ustala na lijevu nogu…osjećam da će mi danas sve ići naopako i naglavačke…
MAJKA: (nasmije se) Što nijesi promijenila noge!?
SANDRA: Htjela sam, onako na brzaka, a onda se sapletoh i tresnuh – koliko sam duga i široka…
MAJKA: (nasmije se) Dobro je… nema potrebe da mijenjaš haljinu…
SANDRA: Onda sam obukla majicu – naopako… sada prolih čaj…što će mi se još danas desiti, to ni sam Bog ne zna?!
MAJKA: (nasmije se) Ako je po onoj, dobroj i staroj narodnoj: „po jutru se dan poznaje“ …onda bogami…
SANDRA: (malo ljutito) Dobro mama, za koga ti navijaš!? Hvala ti, puno ti hvala i ne trebaš me više braniti!
MAJKA: Ajde, razbudi se…(nasmije se)
SANDRA: Najbolje bi bilo da danas ne idem u školu!
MAJKA: Molim?! Jesam li dobro čula?!
SANDRA: Od kada si me probudila sve mi ide naopako I naglavačke…htjela sam nabrzinu da promijenim noge, da ne bude ustajanje na lijevu nogu, onda sam tresnula, obukla sam majicu naopako, polila se čajem, sanjala sam da su moja jedra majušna, a ja bih nekud htjela…I sve to, a još nisam ni iz kuće izašla!?
MAJKA: (smije se) A, sada mi je jasno…
SANDRA: (I ona se smije) To je dobro, znači nemam potrebe da ti objašnjavam…
MAJKA: Juče si mi, nešto puno odugovlačila, kada si trebala uzeti knjigu u ruke… gledala si televiziju, igrala si na kompjuteru, slušala muziku…
SANDRA: (ljutito) Da mi nije moga kučka Lesija, ja u ovoj kući ne bih imala s kim popričati…s njim mogu pričati do mile volje, on je, jedini, voljan da me sasluša, sluša i njemu mogu, sve ama baš sve, da mu ispričam I da mu se povjerim…
MAJKA: (nasmije se) Lesi je pravi! Ali, ti ideš u školu!
SANDRA: Da pitam što Lesi kaže i što misli o svemu ovome!
MAJKA: Pitaj ga!
SANDRA: Lesi! (čuje se lavež, slabiji, pa jači, slabiji i na kraju nestaje) Ljuti se…
MAJKA: Na koga?
SANDRA: Na tebe!
MAJKA: Na mene!?
SANDRA: Da, na tebe jer nećeš, ili ne možeš, da me razumiješ!
MAJKA: Ajde, dosta je bilo ludiranja – zakasnićeš, kao i ja!
SANDRA: Eh, da je sada i ovdje moj tajo – drugačiju bismo pjesmu pjevali!
MAJKA: Da je tvoj tajo – sada ovdje?!…
SANDRA: Osoba, koja je vrijedna poštovanja i koja me u potpunosti razumije…Ponekad pomislim da je on najbolji tata na svijetu i okolini…uvijek me sasluša, dopušta mi sve, ne ljuti se zbog, neke, slabije ocjene, jednostavno sve mi udovoljava… s njim nekako lakše nađem zajednički jezik…
MAJKA: (nasmije se) Opaaa…tako znači…s njim, nekako, lakše nađeš zajednički jezik… osoba koja je vrijedna poštovanja… a Lesi?! Do maloprije je to bio Lesi, a sada i tvoj tajo!?
SANDRA: Znaš mama…
MAJKA: Sve znam! Zapravo sve si kazala!
SANDRA: Kad malo bolje razmislim, a dosta sam o tome razmišljala, dolazim do zakljuačka da ti mama i nisi – tako loša…(smije se, smije se i majka) Ja sam, ipak, u suštini – zadovoljna svojim životom, svojom mamom, a posebno tatom!… (muzički fon – tiha muzika)
MAJKA: Da li si, nekada, razmišljala o jezeru?
SADRA: O jezeru!?
MAJKA: Da, o jezeru!
SANDRA: Pa…baš i nisam, jedino pomalo kada se kupam…
MAJKA: A o slavini?
SANDRA: Ma, daj mama! Možda si i ti ustala na lijevu nogu?! Prvo o jezeru, a sada o slavini!?
MAJKA: Upravo tako, jezero i slavina su u direktnoj vezi – idu ruku pod ruku!
SANDRA: Ipak si ustala na lijevu nogu! Sada još idu ruku pod ruku – jezero i slavina!?
MAJKA: Učila si da jezero ispunjava manja i veća udubljenja – na zemljinoj kugli?!
SANDRA: Znam, ali ne znam što hoćeš s time da kažeš!?
MAJKA: I mi, a posebno ti (nasmije se)…
SANDRA: Ne znam što je smiješno!?
MAJKA: Mi, a posebno ti, imamo manja i veća udubljenja – u našim glavama … a tu je posebno jedno, veliko udubljenje u tvojoj – maminoj pametnoj – glavi! (opet se nasmije)
SANDRA: Ne vidim i ne osjećam što je smiješno!
MAJKA: U našim glavama, a posebno u tvojoj, imamo manja I veća jezera!
SANDRA: A, sada mi je već, dosta toga, jasno I dosta toga razumijem…
MAJKA: To jezero, recimo u tvojoj pametnoj glavici, s vremena na vrijeme, zaprijeti poplavom… (smije se)
SANDRA: (I ona se smije) Vodostaj, vrluda i zavrluda kao Markov Mrki, on je avlijaner, kada ga pusti na ulicu a onda – juri samo tako! Znači, vodostaj u mojoj glavi…
MAJKA: Maminoj pametnoj…
SANDRA: Zavrluda gore-dolje i obratno?!
MAJKA: Tako je! I sada dolazi do izražaja ona slavina!
SANDRA: Moje je jezerce zaprijetilo poplavom?! (smije se)
MAJKA: (smije se) Sada ćemo malo odvrnuti slavinu…
SANDRA: Daj, mama ne kvari mi frizuru!
MAJKA: (smije se) Slavinu smo podesili, tako da će se ubuduće sama aktivirati – kada zaprijeti opasnost od poplave!
SANDRA: Vodostaj će stalno biti pod kontrolom…A, to znači, ja sada, u mojoj glavi, imam akumulaciono jezero?! (muzički fon – smije se)
MAJKA: (I ona se smije) To akumulaciono jezero, u tvojoj glavi, pokreće sve tvoje sadašnje, a posebno buduće, elektrane! (muzički fon) Električne, termo ili solarne centrale! (smiju se) Srećno i spretno i s jezerom i sa slavinom, sa akumulacionim jezerom, a posebno s elektranama! (smiju se, muzički fon, tiha muzika )
SANDRA: Kada se usporedim sa Majom, Sanjom ili Bebom…
MAJKA: Stani!
SANDRA: Što je mama!?
MAJKA: Kod tog uspoređivanja…
SANDRA: Pa, da kada se usporedim…
MAJKA: Zapamti, ili prvo razmisli o tome, dijete moje drago, o tom uspoređivanju sa drugima!
SANDRA: Prvo ću razmisliti!
MAJKA: Jedino uspoređivanje koje ima smisla, bilo bi usporedba sa samim sobom!
SANDRA: (nasmije se) Opaaa! Oj, la-la-la…
MAJKA: Usporedba sa samim sobom! Drugima treba ostaviti da svoj život žive kako oni najbolje znaju i umiju…
SANDRA: To mi je prerano da o tome i pomislim….(nasmije se) Počela si da filozofiraš i to ovako rano…(smije se)
MAJKA: Dobro, neka ti bude – neka bude… ipak si ti mamina radilica!
SANDRA: Radilica!?
MAJKA: To je šarena pčelica, koja voli raditi, učiti i letjeti…
SANDRA: Ali svojim putem!
MAJKA: Ne uspoređuje se sa svojim prijatljicama (nasmije se)… živi, radi, a posebno uči – jer to je najbolji put za nju, oću reći za tebe – maminu radilicu!
SANDRA: (smije se) Šarena, mamina, pčelica – radilica – leti i ulijeće u jedan šareni svijet… (muzički fon i tiha muzika)
Nova scena
(galama u razredu, otvaraju se vrata, smijeh) SANDRA: Vidi Marka!?…I da su ga pčele izbole, pa ne bi ovako nabubrio!?
MARKO: Bolje bi bilo da su me pčele, pa i ose, izbole nego što me mama okupala s ovim šamponom!
Glasovi sa više strana: Kako je bilo na skijanju?
MARKO: Odlično!
Više glasova: Znali smo…
MARKO: Istina, imao sam jednu nezgodu…
Više glasova: Brzo, brzo govori!
MARKO: Slomio sam nogu…
VIŠE GLASOVA: Kako, pa ništa se ne vidi!?
MARKO: Srećom, ne svoju… (smijeh u razredu) Bio sam u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Podgorici…
VIŠE GLASOVA: Ti dobro znaš geografiju…(smiju se)
MARKO: I tamo sam bio dva dana…(smijeh)
UČENIK: Mogu li ja, nešto da kažem?
Više glasova: Ajde, da čujemo što to ima Đorđe da nam kaže?!
ĐORĐE: Ova naša razredna…samo što nije ušla…
Više glasova: Ne davi, nego požuri jer vrijeme ti ističe!
ĐORĐE: Ona, gotovo ništa ne zna!
Više glasova: Kako to misliš!?
ĐORĐE: Stalno nas nešto pita! (smijeh)
Više glasova: Evo i Sandra ima nešto da nam kaže…
SANDRA: Bila sam, neki dan, kao što znate kod doktora…
Više glasova: Znamooo…(smijeh)
SANDRA: Ja kažem da me sve boli, a doktor me pita da mu pokažem gdje me najviše boli…u školi, doktore – kažem prenemažući se…(smijeh…otvaraju se vrata, galama polako nestaje)
Svi u jedan glas: Dobar dan, nastavnice!
NASTAVNICA: Dobar dan…domaći na pregled…(sveseke se otvaraju)
NASTAVNICA: Marko!
MARKO: Recite, nastavnice!
NASTAVNICA: Što će ti ovi navodnici!?
MARKO: Znate…Sandra je sve uradila, a ja sam nešto posudio iz njene zadaće…(smijeh u razredu)
NASTAVNICA: Tišina, nije ovo pijaca! (smijeh)
Više glasova: Slomio je nogu!
NASTAVNICA: (trgne se) Ko?!
Više glasova: Marko!
NASTAVNICA: A, (I dalje je zbunjena) gdje je to bilo?!
Više glasova: Na skijanju!
NASTAVNICA: (zbunjeno) Marko…kako se osjećaš?! …Ali, ja ne vidim ništa!?
Više glasova: Srećom, nije slomio svoju! (smijeh. Na vratima se čuje energično kucanje )
NASTAVNICA: Slobodno!
MARKO: Đede!?
Cijeli razred zapjeva: Djede Mitre, brzi vjetre – pošto brojiš kilometre…
MARKO: Znate, nastvnice moje đed ide vrlo brzo, ali sa štapom i još se takmiči s nama u trčanju, pa ga zovemo BRZI VJETAR…ispjevali smo mu i pjesmu koju ste maloprije čuli…
ĐED-MITAR: Kakav mi je unuk?
NASTAVNICA: Pa, što se tiče vladanja dosta je dobar, a što se tiče ocjena…
ĐED-MITAR: Vladanje, to je moje! A, ocjene su Vaš problem! (smijeh)
NASTAVNICA: Kako ste Vi nama, osim toga što ste brzi vjetar?
ĐED: (duboko uzdahne) Ubiše me kompjuteri!
NASTAVNICA: (zbunjeno) Kompjuteri!?
ĐED-MITAR: Internet, mobilni telefoni, laseri, sateliti, video-igre … Upravo sam završio kompjuterski kurs, dobio diplomu, pa da vam se pohvalim…
Više glasova: Vidi, vidi…vidi ti đeda!?
ĐED: Moram! Okupirala me nova tehnologija…ovoga, u moje vrijeme, nije bilo… sada mi je i gore i teže nego kad sam bio na bojnom polju…
Više glasova: Kako je bilo na bojnom polju?!
ĐED: Stalno sam pitao kakvu boju ima krv, jer ako je krv žute boje – ja sam uvijek bio u živim ranama i redovno sam sa nosilima odlazio s bojnog polja…čim bi zapucalo ja bih, istog momenta, požutio i viknuo: “Gdje me ovako mučki raniste!?…”
VIŠE GLASOVA: Djede, jel’ Vas boljelo?!
ĐED: Boljelo me, boljelo, kako ne bi boljelo… (nakašlje se) ali ja sam bio junak, pa sam trpio…
MARKO: Ako zatreba krv može biti i žuta…to sam i ja najbolje osjetio kada me pojurio Pekijev kučak – Garo…bio sam krvav, a krv žuta, do guše, pa još i više…
VIŠE GLASOVA: I mi smo bili krvavi – do guše, pa još i više…( smijeh) Znači, đede Vi ste, kako se ono kaže, mrtav pao, a živ kući došao?
ĐED: (duboko uzdahne) Upravo tako!
(smijeh, muzički fon, tiha muzika)
Nova scena
(školsko dvorište, žamor, smjeh, igra i radost)
MARKO: Više nisam najgori, više nisam najgori…tralala, tralala…više nisam najgori u razredu i široj okolini…
SANDRA: (smije se)To znači počeo si, konačno, da učiš?!
MARKO: Ma, ne to…Ivica je, odnekuda doselio – donijele ga rode u našu školu, i gori je od mene! (muzički fon – muzika jača, pa tiha)
Nikako da te pitam, što ćeš biti kada završiš sve ove – silne razrede?
SANDRA: Frizerka!
MARKO: Frizerka!?
SANDRA: Uredne su, a što je najbitnije zahvaljujući njima i moja mama, ne samo moja – nego i tvoja i ostale mame, su veoma lijepe…
MARKO: (nasmije se) Tvoja mama je lijepa i bez frizerke!
SANDRA: To nije tvoj problem!
MARKO: Dobro, nije…I ti stvarno hoćeš da budeš frizerka!?
SANDRA: Možda budem i balerina…
MARKO: (nakašlje se) Svašta ću danas čuti od tebe!?
SANDRA: Leti kao ptica…
MARKO: (nasmije se) Onda budi ptica, ali se pazi…
SANDRA: Da se pazim?!
MARKO: Da, jer mogao bih te pogoditi iz praćke ili vazdušne puške… (smije se, oboje se smiju)
SANDRA: Onda ću radije biti stjuardesa…(kratka stanka) Sve mi se čini da si bistar kao potok?!
MARKO: Upravo tako!
SANDRA: Ali, i dubok si kao potok!
MARKO: (namije se) Ali sam bistar, a to što se tiče dubine – to je najmanje važno!
SANDRA: Jedno desetak puta treba nešto da ti ponovim da bi se počeo smijati…poslije jedno dva dana…(muzički fon – muzika jača, pa slabija)
Nova scena
ŽENSKI GLAS – odrasla osoba: (tiho pita, čuje se muzika – Verdi) Izvinite, što se svira?!
MARKO: (odgovara tiho – muzika se i dalje čuje) Mislim da je klavir…(muzički fon. Jedni plješću, drugi zvižde, a Marko plješće)
SANDRA: Znači, ovo ti se dopada?!
MARKO: Ja slabo zviždim, pa plješćem njima – koji tako dobro zvižde… (muzički fon, muzika – jača, pa tiša i polako nestaje)
(školsko dvorište)
SANDRA: Što misliš, što je sve potrebno da bi naše učenje bilo dobro, da nastavnici kao i roditelji – budu s nama zadovoljni?!
MARKO: Dva do tri obroka – čistog vazduha i puno, puno, puno – budnosti naših roditelja! (smiju se oboje. Muzički fon)
SANDRA: Od ranog jutra, osjećam se kao suva krpa na dnu mora, Dunava ili Save!
MARKO: (smije se) A kako to izgleda, osjećati se kao suva krpa na dnu mora, Dunava ili Save?!
SANDRA: Sanjala sam, da je moje jedro maleno i nekud bi htjelo ali ne samo!… Ali, sada je tu moje jezero, slavina, akumulaciono jezero i elektrane!
MARKO: Ma, daj Sandra – idi u smokve, a možeš i u jabuke, kruške, u grožđe, kajsije, pa i u višnje! Jezero, slavina, akumulaciono jezero i na kraju elektrane!?… Nisi mi odgovorila na pitanje!
SANDRA: I ti imaš jezero, zapravo neko majušno jezerce, slavinicu, akumulaciono jezerce, gotovo neprimjetno, i neku elektranicu! …(smiju se) Prvo moramo otputovati na more, da razapnemo, podignemo, naša jedra, onda da zaronim da vidim i osjetim tu suvu krpu na dnu mora…
MARKO: I dalje mi nije jasno to moje jezerce, slavinica, akumulaciono jezerce i elektranica?! Odlijepila si – majke mi!
SANDRA: Mama mi je to sve dobro i lijepo objasnila, ali sada nemam vremena, trebalo bi mi previše da ti to objasnim…jednom drugom prilikom kada budem, stvarno, imala vremena…
MARKO: Neka ti bude… nešto već naslućujem…pametna je tvoja mama, kao i moja…ona će to meni sve lijepo objasniti – to jezerce, slavinicu, akumulaciono jezerce i elektrane… (muzički fon) Ajde, pokreni neku od tvojih mini – elektrana (smiju se)…Tu ti je, na dohvat ruke, Dunav – možeš sad ili odma zaroniti, tako da nema potrebe zbog te krpe ići čak na more!
SANDRA: Nije to isto!
MARKO: I Dunav je plav, kao i more…
SANDRA: Ali, tu suvu krpu mogu bolje vidijeti na moru!
MARKO: Znači, treba otputovati…
SANDRA: Da…naše društvo…u pravom redu ti, ja, Sanja i Đorđe… tako kaže jedna moja mini-elektrana… (smiju se – uz muzički fon)
MARKO: Eno, mašu nam…
SANDRA: Ko?
MARKO: Sanja i Đorđe!
SANDRA: Ima Boga…
MARKO: Ja ga još nisam vidio…(nasmije se)
(pozdravljaju se)
MARKO: Mora da vam se štucalo…upravo pričamo o vama…
SANJA i Đorđe istovremeno: O nama!? I to baš o nama?!
MARKO: Zapravo, Sandra je nešto sanjala…
SANDRA: Moje maleno jedro – nekud bi htjelo…da otputujemo, u prvom redu Marko, ja, i vas dvoje… (smiju se)
ĐORĐE: San ti je jako dobar…
SANJA: Ma, što dobar – više nego odličan!
SANDRA: Mami sam san ispričala…
Svi: I?! Kako je reagovala?
SANDRA: Imala sam osjećaj da se nalazim u crkvi…
Svi: U crkvi!?
SANDRA: Da, samo je ponavljala:‚‚Oh, Bože…oh, Bože dragi…usput se molila i krstila…
SVI: Molila se i krstila!?
SANDRA: Za ostvarenje mog sna! A, onda tu se pojavilo jezero, slavina, akumulaciono jezero i na kraju elektrane…
MARKO: Vama ništa nije jasno, kao što ni meni nije bilo, ali o tome ćemo, jednom, drugom prilikom – kada Sandra bude imala više vremena…a do tada razmslite, jer svi mi imamo, u našim glavama, jezero, slavinu, koju su ugradili naši roditelji, da ne poplavimo – posebno njih – mislim na naše roditelje!
SANJA I ĐORĐE: Auuuuu! Zzzzzzz! Što nam napriča za ovako kratko vrijeme!?
SANDRA: Neka vam to bude domaći zadatak! Marko me iznenadio…njemu je sve jasno!?
ĐORĐE I SANJA: Neka ti bude…
SVI: Znači, majka je željela, na račun jezera, slavine, akumulacionog jezera i elektrane, da te spasi i oslobodi od jednog ružnog sna…(smiju se) istina, mi nemamo ništa protiv nego, iz sve snage, podržavamo tvoj san! (smiju se)… Prvo treba progurati matmatiku!
MARKO: Ja sam je nazvao: DOBAR DAN TUGO!
ĐORĐE: Nastavnica se nije bunila…od kada si to rekao, ona samo uzdahne i kaže: „Neka na tablu izađe TUGA… TUGA bi to mogla bolje… Što ću ja s ovom TUGOM i još DOBAR DAN TUGO“!?
MARKO: E, više ne uzdiše i ne zove me TUGO MOJA NAJTUŽNIJA! Nego kaže, gdje je njen faraon!
SANDRA: Ja znam priču, ali začepiću uši…
ĐORĐE i SANJA: Nisamo znali da si postao faraon!? Marko – faraon!?
MARKO: Jedan je faraon… zaboravio sam mu ime… u čast velikog Pitagore – okrenuo na ražanj jedno stotinjak volova!
ĐORĐE i SANJA: Nemoguće?! Toliko volova!?…
MARKO: Moguće je! I od tada, kako kaže moj tata, volovi ne vole matematiku!
(smiju se) Nekad bilo – danas se spominjalo…I više se ne ponovilo, da zbog tolikog broja nedužnih volova – I mi danas ispaštamo, a posebno Marko – naš, novi, faraon… prijavićemo ga Društvu za zaštitu volova…
MARKO: Koga?
SVI: Tog faraona!
MARKO: Ne znam ime!
SVI: Nema problema, ima ko će saznati ime tog faraona…a u nedostatku imena – poturićemo tebe! (smiju se)
MARKO: Može, ali biću oslobođen matematike… o tome sam već razmišljao i da se sam predam i priznam krivicu…
SVI: Nemoj da si sebičan! I mi ti se pridružujemo! Mi smo tvoji jataci, pomagači…Živio Sandrin san! Živiooo! Živio faraon! Živioooo! I mi s njime! Živjeliii!
(smiju se, I pjevaju: „Kad naš brod krene, krene u lov na ocjene, na jarbolima stojimo mi, a Dunavom putuje plavi pigvin…(smiju se) Dunav i plavi pigvin!? Zalutao je…ošamutio ga faraon… Uginuće, ako ga, što prije, ne vratimo majci!
SANJA: Pa, gdje baš 100 volova!?
SANDRA: Možda je manje…
ĐORĐE: Da, možda je i manje – 200!
(smiju se)
SANDRA: Koliko je bilo potrebno soli da bi se zasolilo jedno more?!
SVI: (isčuđavaju se) Što je sad ovo!? Faraon, matamatika, plavi pingvin plovi Dunavom, vratili smo ga njegovoj mami, jer bi uginuo… stojimo na jarbolima, i lovimo ocjene, a sada prelazimo na soljenje mora!?
SANDRA: I to sam sanjala!
SVI: Tone i tone…kamioni i šlepšeri – soli…
SANDRA: A ko nam je dao te silne tone i tone, kamione i kamione i šlepere soli?
SVI: Bog! Sve nam je to dao, naš dragi Bog, tako da su nam mora – i danas slana! (smiju se i pjevaju:…kad naš brod krene, krene u lov na ocjene…
SANDRA: Idemo dalje!
SVI: S pitanjima?
SANDRA: S pitanjima!
SVI: Već smo plavi kao šljive, a šljive nismo! (smiju se)
SANDRA: Test i poslije se prijavljujemo na kviz: ŽELITE LI POSTATI MILIONER?
SVI: Hoćemooo! (zapjevaju:…kad naš brod krene, krene…)
SANDRA: Pametnih i glupih nema!
SVI: Nema!
SANDRA: Ko hoće – može!
SVI: Može! Možeee!
SANDRA: Što se na toploti – širi, a na hladnoći skuplja? Navesti konkretan primjer!
SVI: Tik-tak-tik-tak (onda brže) tik-tak-tik-tak…
SANDRA: (odbrojava) Četiri-tri-dva – dva i po…dva i kvarat…dva i tri trećine…(smiju se)
SVI: Stani sa odbrojavanjem!
SANDRA: Stala sam na tri trećine! (smiju se)
SVI: Raspust! Raspuuust! (zapjevaju: oj, raspustu ljepo ti je ime, ljepo ti je ime, oj raspustu ljepo ti je imeee…Bog ga živio…mnogo dana, mnogo dana, dosta dana, dosta dana – poživio…oj, raspuste ljepo ti je imeeee…Boga ga živio, Bog ga poživiooo…)
SANDRA: Izvanredno! Svaka čast, ali mi to malo pojasnite…
MARKO: Mogu li ja?
SANJA: Prvo konsultacije…
ĐORĐE: Normalno…(čuje se: šušu…šušu – uz tihu muziku, onda blabla-blablabla – sporije i brže)
MARKO: Raspust ljeti traje oko tri mjeseca, a zimi, jedva, dvadesetak dana… ( smijeh uz muzički fon)
(pjevaju:…kad naš brod krene, krene u lov na ocjene, na jarbolima stojimo svi, na jarbolima stojimo mi…kad naš brod krene, krene… najbolji smo na cijelom svijetu i bližoj okolini…Ovo su naše, i samo naše lude godine…ovo je naše i samo naše – đačko doba… ko nam na put može stati – dobre bi ocjene htjeli imati… Hoćemo li?! Ho-će-mooo! (onda opet pjevaju)…kad naš brod krene, krene u lov na ocjene… kad naš brod krene, krene…(brod plovi, čuje se brodska sirena, razdragani glasovi:‚‚Polako…polako (tiha muzika)…polako, ali isgurno izvlačite mreže s našim ocjenama… tako… dobro… dobro je…(izvlače se mreže)… pazite, dobro pazite, jer mogla bi nam ispast neka ocjena, pa ko će je opet uloviti…(čuje se veliko: PLJAS u vodu)
SANDRA: (zbunjeno) Otkačila se jedna mreža – s ocjenama…
VIŠE GLASOVA: (uplašeno i zbunjeno) Što ćemo sad!?
SANDRA: (viče) Zaustavite brod! (brod staje!)
ZAPOVJEDNIK: Brod je stao!
SANDRA: Bacite sidro!
ZAPOVJDENIK: Brod je usidren!
SANDRA: Spuštajte čamac!
VIŠE GLASOVA: Čamac je spušten!
SANDRA: Borbena uzbuna! Počinje spašavanje – ocjena! (brodska sirena… trčanje po brodu) više glasova: Borbena uzbuna, borbena uzbuna…
SANDRA:Jesu li ronioci spremni?
Više glasova: Spremni!
MARKO: Posada na svoja mjesta! (trčanje po brodu…čuje se policijska sirena, kola hitne pomoći, avioni nadlijeću, hilikopter kruži)
VIŠE GLASOVA: Radar uključen! Minolovke spuštene! Torpeda spremna!
ĐORĐE: Zašto torpeda!? Nema podmornice, nećemo ništa torpedirat!?
MARKO: Ko kaže da nećemo?!
SANJA: Što bi to bilo?!
MARKO: Ako bude trebalo – torpediraćemo neku lošu ocjenu!
ĐORĐE: A što će nam minolovke!?
SANDRA: Ako bude trebalo skloniti – neke sumnjive ocjene!
MARKO: (policijska sirena, kola hitne pomoći, vatrogasna sirena, avioni nadlijeću, hilikopter kruži) Akcija spašavanja – teče po planu! Locirana je mreža…nijedna ocjena nije izgubljena!
SANDRA: Treba izvršiti selekciju ocjena!
MARKO: Prvo da ih izvučemo! (sirene, avioni, hilikopter…)
SANDRA: (viče) Najduži dan i dalje traje! Naprijeeed! (sirene polako nestaju, polako se gubi i nadlijećanje aviona, polako nestaje i zvuk helikoptera…)
SANDRA: Akcija spašavanje ocjena – u potpunosti je uspjela! Nije izgubljena niti jedna, jedina ocjena!
MARKO: Prestanak borbene uzbune! Prestanak borbene uzbune!
(više glasova: (trčanje po barodu) Prestanak borbene uzbune, prestanak borbene uzbune!
SANJA: Prestanak vazdušne opasnosti, prestanak vazdušne opasnosti!
Više glasova: Prošla vazdušna opasnost, prestanak vazdušne opasnosti!
ĐORĐE: Vrati torpeda u njihove kućice! Pokupi minolovke!
Više glasova: Torpeda u kućice! Minolovke na svoja mjesta!
SANDRA: (preko megafona ili razglasa) Akcija spašavanja ocjena je završena…akcija spašavanja je zavrašena…
Više glasova: – Uraaaa! Uraaa!…
(kratka stanka) GLASOVI:
– A torpeda?!
– Niti jedno nije ispaljeno, to znači – nema slabih ocjena!…(muz.fon)
– A, minolovke?! Nisu ulovile niti jednu – slabu ocjenu…( muzički fon i kratka stanka)
– Možda smo kontaminirani – zajedno s našim ocjenama?!
– Idemo na dekontaminaciju – zajedno s ocjenama! (voda pljušti – šmrkovi – skače se u vodu)
( svi:‚‚…kolo, kolo – naokolo…I vi drugi tamo-amo, amo da se poigramo…Zora, zori, sve poustajalo…živo, živo! Ajd u kolo, ajd u vodu – ne može niko da drijema…kolo, kolo – naokolo… kad naš brod plovi, plovi – na jarabolima – visimo i naglavačke i naopačke…na jarbolima visimo i naglavačke i naopačke… ( muzički fon, brod polako plovi, tiha muzika – sve polako nestaje)
ODJAVNA ŠPICA
*k r a j *
