Vladimir Kuljača – Podigni se, otresi prašinu, i kreni dalje

Iljf i Petrov, legendarni ruski dvojac, neobične složene stvaralaške ličnosti – dva pisca – kao jedan 2 IN 1, a Vladimir je aktivirao tj. izmislio sebe i postao Gianni Carro (Đani Karo)  i dubrovački ’’faust“ (3 IN 1)i to je puno teže od onoga što su uradili Iljf i Petrov…

Vladimir Kuljača (Lovćenac 1948.), Đani Karo (Pula, 1984.) i dubrovački ’’faust“ (1991.), podržavaju umjetničku psihologiju tu neuhvatljivu i nepredvidljivu igru mašte i duha, jer umjetnost, govori Vladimir, slaže se Đani dok faust  ’’mudro ćuti, ništa ne govori…“ ima podlogu dinamita i taj intelektualni eksploziv i ta tempirna bomba (tako je, barem, bilo u njihovo vrijeme) nikada se ne zna kada će i gdje će eksplodirati…

 Vladimir, pa tako i Đani i ’’faust“, sve manje pripadaju grupi specifičnih,urbanih, nomada, tako da to više nije putanja od Pule, preko Rijeke, posebno Dubrovnika, do Boke, Cassablance i Praga…Polagano, ali sigurno, gube biološki  ritam, tako da im se smanjuje fizička transmisija…Međutim, i danas putuju kada se ide na pljacu, kada se osvaja prostor od kuhinje do soba, pa tako imaju sve manje sadašnjeg vremena, jer žestoko su napadnuti – prošlim vremenom… Uglavnom putuju, misli im sve, sve više, putuju… Drugo životno poluvrijeme protiče na relaciji Novi Sad – Lovćenac – Rijeka – Lovćenac.

S obzirom što su sve prošli (preživljeli) ostali su relativno normalni i stekli mentalni imunitet – kakav je na Zapadu teško zamisliv…

Prosto je nemoguće napisati biografiju koja bi obuhvatila sve djelove jednog života, jer čovjekov se život sastoji od bezbrojnih priča i eseja…Zapravo, svaki život na kraju stane u jednu rečenicu, ali dobro je znati da se ta rečenica može iskazati na hiljadu načina…

Vladimir Kuljača, usput se bavio razno-raznim poslovima: inženjer pomorstva, pomorac, novinar, samostalni privrednik – i sve to da bi mogao po malo pisati – po uzoru na američke pisce,  da bi opstao kao pisac ili kako obično kaže, u mnogobrojinim razgovorima,  ne govori o sebi kao o piscu, smatra se –zapisivačem priča, događaja, drama, dokumentarnih radio-drama i filmova…

I pored svih primjesa, iščeprkana biografija je nestandardna i literarno nezanimljiva…

OBJAVLJENO:

– 14 proznih djela, 16 dramskih tekstova,

–   3 dokumentarne i 1 radio drama i dokumentarni film o Branku Ćopiću: ĆOPIĆEVA RAJSKA DUŠA /Dubrovačka tajna veza / – 2011.

IZVEDENO:

– NOĆ HERCEGA STEFANA (Ljuba Tadić 1983 – 1985. – Nerceg-Novi – Dubrovnik.) Godine 2010. – Radio-Beograd,dramski program, emitovao je HERCEGA u govorenju LJ.Tadića.

– VRIJEME BREME NOSI (Sarajevsko narodno pozorište i Mišo Mrvaljević)

– DRUŽE TITO, OPET SE KUNEMO… autorsko izvođenje.

– DVIJE JEDNOČINKE: JARBOLI SLOBODE (Pula 1979.) i BROD SREĆE (Herceg-Novi – Bijela, 1979.)

– Sreten PEROVIĆ: DAROVI SCENE (Titograd,1986)  BALADA O OSNIVAČU GRADA (studije i kritike – knjiga prva)

– 105 PISACA  iz savremene crnogorske književnosti za djecu i mlade, biblioteka SOKOLIĆ.  Izabrao i priredio DUŠAN ĐURIŠIĆ, Podgorica 2008.

– PROSTRANI VIDICI – antologija priča za đecu crnogorskih pisaca – Dušan Đurišić, bibl.SOKOLIĆ (Podgorica 2012.)

– Nekoliko priča iz zbirke NAJLJEPŠI DANI, prevedene na čehoslovački (1988) I  objavljene u nasjstarijem časopisu  SE  Evrope, ROVNOST, koji izlazi od 1856.

– Dr Miroslav LUKETIĆ – BIO-BIBLIOGRAFIJA (Budva – Cetinje 2007.)

 1. Toranj u Pizi  – priče (Budva Istorijski arhiv – Ljubišin spomen dom 1985.)
2. Pisma iz Dubrovnika –  Dubrovačke ljetne igre i još ponešto (1987. Dubrovnik – vlastito bibliofilsko izdanje)
3. Najljepši dani – priče za mlade (’’Laus“ Dubrovnik, 1988.)
4. Mrmori more – mikro roman za mlade (SlavijaPRESS,  Novi Sad 1989.)
5. Priče sa Straduna (Slavija-PRESS, Novi Sad, 1990.)
6. Toranj u Pizi II  prošireno izdanje (Slavija-PRESS, Novi Sad, 1991.)
7. Prikazanja na Dubrovačku (10 ’’sličica“ tokom 1991. Dubrovnik 1993. Vlastito izdanje)
8. Magistrala – Magla – kratke priče – mikrosatira (Szeged, 2.bibliofilsko izdanje – 1998.)
9. Dubrovački lamentatio (2000. Prijatelji praškog proljeća)
10.Klintonova tamnoplava haljina  i druge priče (Prag, 2003.)
11.Al’Dubrovnik vazda osta… (neka vrsta romančića – Praha, 2004.)

TRI DRAMSKA OPUSA:

12.Dramska sočinjenija I (9 dramskih tekstova + prilozi – vlastito izdanje) – 2006.
13.Dramska sočinjenija II (4 dramska teksta + scenario za dokumentarni film: LOVĆENAC, KAO HRONIČAR DVA RASELJENA NARODA + prilozi – vlastito izdanje)- 2007.
14.Dramska sočinjenija III (5 dramskih tekstova + prilozi – vlastito izdanje) – 2008.

Podigni se, otresi prašinu, i kreni dalje

 I ČIN

LICA:

JELENA…..student

MARIJA…..Jelenina majka

ĐORĐE…. Jelenin otac

DARA – Jelenina tetka

Nikola – Jelenin momak (off)

* U 1.ČINU JELENA JE STUDENT, A U 2. MAJKA I UDATA ŽENA *

I ČIN – KAMERNA SCENA

(Primaća soba – iz kuhinje se čuje kuckanje suđa – tanjira  i  ostalog pribora. DIO PREDSTAVE ODVIJA SE IZ PUBLIKE – GLUMCI SILAZE S POZORNICE SJEDAJU U PUBLIKU, IDU IZMEĐU PUBLIKE…Ima jedan dio u komadu gdje GLUMCI “GLUME” – PREDSTAVA U PREDSTAVI…

ŽENSKI GLAS: Večera! Večeraaa! (udara kašikom po šerpi)

M.GLAS: Tu sam i već sam dobro ogladnio!

Ž.GLAS: Jelenaaaa! Treba li molba?! …

M.GLAS: I to sa taksenon markom!

JELENA: (off) Nisam gladna, jesću kasnije!

OTAC: Dolazi!

JELENA: (off – smijeh) Sad ili odmah?

MAJKA: Ajde dijete moje, ohladiće se…

OTAC: Rekao sam:dolazi!

JELENA: Sad ili odmah?! (off – opet  smijeh)

OTAC: I sad i odmah!

JELENA: (off) To je već nešto drugo!

(otvaraju se vrata)

JELENA: Dobro veče, zelim svima!

OTAC: Kako to izgledaš!?

MAJKA: Pusti, Đorđe, dijete na miru!

OTAC: Kao da su je pčele izujedale!

JELENA: To je moj problem, kako izgledam, a možda su me i pčele izujedale!

MAJKA: Ohladiće se večera!

OTAC: Nije to samo tvoj problem!

MAJKA: Ohladiće se…

JELENA: Molim te, tata ostavi me na miru – nisam raspoložena za nikakve razgovore!

OTAC: Ja jesam!

MAJKA: Daj Đorđe, ako Boga znas, ostavi dijete na miru! (kratka stanka) Prvo večerajte!

OTAC: Ne možete nista sakriti od mene – koliko god se trudile! Ljubav, pare, kašalj ili kijanje – čovjek ne može sakriti…Ja kuburim s kašljem  i kijavicom…

MAJKA: Tako znači, ljubav i pare si davno riješio?!

ĐORĐE: (smije se) Kašalj i kihanje, to, u zadnje vrijeme, nikako da sakrijem…

MAJKA: Što bi mi to krile od tebe!?

JELENA: Svašta od  našeg tate…Kašalj i kihanje ne može sakriti – u ovo zadanje vrijeme… (smije se)

OTAC: Da, baš tako: svašta od ovoga naseg tate!

MAJKA: Sve nešto brundaš – evo već nekoliko dana?!

OTAC: Kašljem i kišem! (kratka stanka) Što se pravite Englezi, mislite da sam baš toliko mutav!

JELENA: Nisi, bez obzira što kašlješ i kišeš! (promjena) Tata molim te…zvali ste me na večeru…

MAJKA: Baš tako…

OTAC: Onaj dripac…

(večera je u toku – kuckanje po tanjirima)

JELENA: To je moj problem!

MAJKA: Ajte lijepo večerajte, pa onda ćemo o svemu polako i  bez nervoze… I ja  mislim da treba popričati s našom ćerkom…

OTAC: Tvoj problem?! (nasmije se) Pa, neće biti baš tako – drago moje dijete!

JELENA: To je isključivo moj problem! (u oštrijem tonu) Sama pala, sama se i udarila (kratka stanka – nasmije se) Maloprije lijepo si rekao, kako čovjek ne može sakriti ljubav, pare i kašalj ili kijanje… Eto, ja ne mogu sakriti ljubav…

MAJKA: E, tu se već ne slažemo! Pala jesi, udrila se jesi, ali tu smo da vidimo…

JELENA: (NAGLO USTAJE OD STOLA I IDE NERVOZNO – STANE) Što da vidimo!? To što ne mogu sakriti ljubav?!

OTAC: Daj čovjeku malo para i malo vlasti, pa ćes vidjeti kakav je…(toči se piće i sok)

Živjele vi meni! (kucaju se pije se) Taj goljo, došao do malo para pa misili kako je cijeli svijet njegov…(jede se)

JELENA: (SJELA JE ZA STO) Ja ne bih o tome!

MAJKA: Moramo, dijete moje drago…gledam te, evo već, nekoliko dana…

OTAC: S parama ide i vlast, pa kada se dočepa malo vlasti – tek će biti muzike!

JELENA: Taaataaaa!

OTAC: Nije znao nos da obriše…(popije, uz kucanje)

JELENA: Pa, kada ste me tako stisnuli, “dotjerali cara do duvara”, kako se ono kaze… Ljubav ne mogu sakriti, za pare i kašalj nema veze…

MAJKA: Tako te volim, mamina mudrice (poljubi je)

JELENA: Nalazim se u nekom teškom stanju, nisam nešto tako od njega očekivala…

MAJKA: Ni ja, a otac moze da priča što ga je volja…

OTAC: Ja sam bio protiv od prvoga dana i kada sam čuo da ide na brod – laknulo mi je oko srca…(toči piće)

JELENA: Razmišljala sam i o samoubistvu… (zvučni efekti, pojačavaju se i smanjuju. Padaju čase, tanjiri, viljuške, noževi)

MAJKA (teškim glasom, teško i diše) Muka mi je…srušit ću se…dodajte mi času vode i kockicu šećera…najbolje bi bilo da pozovete HITNU…(pije vodu, teško diše)

OTAC: ( Energično ustajanje) Razmišljala si o samoubistvu!? Ti stvarno nisi normalna!

MAJKA (teškim glasom) Đorđe…polako…polako kao Boga te molim…

JELENA: Sada kada ste me natjerali da otvoreno razgovaramo – morate biti spremni da me saslušate – do kraja!

OTAC: Tako je!

MAJKA: (I dalje teško govori) Sve sam očekivala, ali nešto ovako ni na kraj pameti …

JELENA: I to sam razmišljala da to bude na  međunarodnom i svjetskom nivou! (ŠETA – STAJE)

OTAC i MAJKA: (ponavljaju, jedno pa drugo) Na međunarodnom i svjetskom nivou!? A, što to na međunarodnom i svjetskom nivou?!

JELENA: Samoubistvo!

MAJKA:(I dalje teškim glasom) Kuku meni crnoj kukavici…dijete moje drago…

OTAC: Nastavi, da čujemo taj međunarodni i svjetski nivo – kako si sve to  zamislila?!

MAJKA: Ja to ne mogu slušati…

OTAC: Ti onda izađi napolje!

MAJKA: Ipak ću ostati, pa makar me to glave koštalo…

JELENA: Izvršiti samoubistvo u lokalu, skočiti u Dunav ili sa balkona – niko ne bi obratio, ama bas nikakvu paznju…Pitanje da li bi neke novine to i objavile, o televiziji da i ne govorim…

MAJKA: (duboko uzdahne) Nevjerovatno…to kao da nije moje dijete…

OTAC: Nastavi, samo  nastavi – tatina mudrice – na međunarodnom i svjetskom nivou!

JELENA: Obišla sam sve turističke agencije i pokupila literaturu…

(Zbunjeno i OTAC i MAJKA) Obišla turisticke agencije i pokupila neke prospekte!? Pa, kakve to veze ima s tvojim planiranim samoubistvom!?

JELENA: Ima! I te kako ima!…O tome ćemo malo kasnije!

OTAC: Nećemo kasnije, nego sada i odmah

MAJKA: (teško diše i teško govori) Biće najbolje da pozovete HITNU, neka me odvezu a vi onda slobodno nastavite…

 JELENA: Idemo dalje, kada ste me izazvali, ja sada više ne mogu stati ni da hoću!

OTAC: Nastavi! Imaš diplomski ma što diplomski – braniš doktorski rad!

MAJKA: Daj i meni jednu rakiju, kao za početak jer kada me srce nije strefilo…(toči pice) Živjeli vi meni, a posebno ovo naše dijete…(poljubi je)

JELENA: Inače, ja sam sve ovo napisala…

OTAC: Nastavi! (popije malo)

MAJKA: I meni – pola čašice…

OTAC: Napit ćes se, ženska glavo!

MAJKA: Imam razloga…

JELENA: (plačljivo) Idiot! Vagabund! Folirant! Hohštapler!

OTAC: Kako to misliš?!

MAJKA: Polako, pa kazala je da je sve napisala, i sada kao da smo u teatru ili kao da gledamo neki film…

JELENA: Za Boga miloga, pa jel’ moguće, da nekome nešto ovako kažes, nekome u koga si se do juče klela, voljela ga do neba, pa još i dalje?!

OTAC: Moguće je, moguće a posebno kada je taj dripac u pitanju!

MAJKA: Sve je podložno dijalektici…

OTAC: Uhvatilo te piće…(sebi toči piće) kakva dijalektika ima veze s ovim dripcem!?

MAJKA: Sve je podložno dijalektici, pa i osjećaji – dragi moj Đorđe, ali to ne važi za mene – volim te kao i prvoga dana…Moguće da me malo piće uhvatilo…

OTAC: Da malo…dijalektika, onaj dripac a sada u isti koš i mene trpaš…

JELENA:U njemu sam nalazila smisao života, životni put, a sada ga nazivam ovakvim imenom!?

OTAC: Nazivaš ga pravim imenom! Još mu i tepaš!?

MAJKA: Dijalektika, svuda je zastupljena dijalektika…

JELENA: Neće ovo biti, da se tresu brda, a ono istrči neki majušni zečić ili mišić! Istrčaće,nešto daleko i jače i teže…

OTAC: Dobro je, što ovo nisam pročitao!

MAJKA: Jezik pregrizao!

OTAC: Priča o nekoj trešnji, zečiću i mišiću, a ovamo se spremala za međunarodni i svjetski nastup! Idemo dalje, ovo postaje sve interesantnije kao ove južnoameričke i meksičke sapunice, a u zadnje vrijeme Turcu nas osvajaju po drugi put…

JELENA: Pročitah neki dan, kako je voljeti opasano, jer ljubav je  kao i droga…

OTAC: Bez droge! Nađi neku drugu asocijaciju!

MAJKA: Dobro, hoće da bude što slikovitija i plastičnija…

OTAC: Bez droge – rekao sam!

JELENA: U početku, kada si zaljubljen, u stanju si euforije, potpune predanosti, a ubrzo poslije toga postaješ ovisnik…

OTAC: Stop! Preskači to sto se odnosi na drogu!

MAJKA: Ali, Đorđe vidiš kako se ljubav opisuje, jos nigdje nisam čula jednu takvu usporedbu! A, osim toga ti si, u više navrata, ponavljao kako se ljubav, pare i kašalj ili kijanje – ne mogu sakriti…

OTAC: Bez droge!

JELENA: Primila k znanju…(mala stanka) Da vidim gdje  sam stala…izbacite me iz ravnoteže…Zato je preporučljivo da voliš samo onoga koga možes zadržati! Pa, ajde sada, budi pametna – samo onoga koga možes zadržati…

MAJKA: To je ono pravo, hoću reći velika filozofija…

OTAC: Sve prihvatam, samo da nije povezano s drogom!

JELENA: S nama ženskima, stalono se prave neke finte! Pa, nismo mi, baš tolike i takve guske, ćurke ili tuke ili one ovce meketuše, koje služe samo za šišanje – same dolaze ispod makaza…

MAJKA: Uh, uh…ovdje si preoštra ćeri moja…

OTAC: Ne prekidaj je, ženska glavo! Pa, sve zavisi kako se uzme …

MAJKA: (oštro) Kako to misliš:kako se  uzme?!

OTAC: (pomirljivo) Ne treba to gledati onako bukvalno, klasično…što je pisac htio reći tj. naša ćerka…mudrija je više nego što sam mislio i  pretpostavljao…

MAJKA: Ovdje je preoštra i bolje da ovo ne čuje neka feministkinja sa studija za ženska prava!

JELENA: (mala stanka) Opet me izbacujete iz kolosijeka…Tako nas muški, hoću reći ti naduvani žabci – prikazuju i misle o nama!

OTAC: Replika!

MAJKA: Bez replike! Sada je, donekle, poravnala polove!

JELENA: To ćemo vidjeti, vidjećemo to vam ja kažem – dajem vam časnu riječ, ako vam to nešto znači! (toči se piće, lagana muzika) Neće to biti U raljama života i Dubravka Ugrešić… jednoga se momenta uplašila, recimo od muških, i počela  voziti krmom, hoću reći u rikverc!

OTAC: Pametna ženska, vidi se da nije incidentna…

MAJKA: Da, to ti odgovara…

JELENA: E, ali zato Saganovoj odajem puno priznanje, pa još i više, u Onesviještenom konju!

OTAC: Konj i to jos onesviješteni!? Što jos neću, večeras, čuti od moje ćerke?!

MAJKA: Onesviješteni, onesviješteni konj, a nije ga slučajno onesvijestila! Već zamišljam  kako bi nam bilo da se mnogi konji onesvijeste…

OTAC: Ne vrijeđaj mi konja! To je za mene bio i ostao simbol – muškosti! Na nikoga se ne bih naljutio da mi kaze: konju jedan! Ali, neće, neće da mi kažu: konju jedan, ali hoće magarče i magarčino!?

MAJKA: Da čujemo to o konjima, a posebno za tvoga tatu a moga muža! On je za mene bio i ostao:konj!

OTAC: (skače) Kako to mislis?! Što god mislila, lakše mi je kada mi kažes: ti si moj lijepi konj, nego:dragi moj magarčiću!

MAJKA: Muškarčino moja! (poljubi ga) Što bih ja bez tebe…

JELENA: Povela ih je, krdo muskih, preko Lamanša, Francuska joj je bila mala, pa je s ispašom  nastavila  po engleskim grofovijama!

OTAC: Ko ih je poveo?!

JELENA: Saganova, spisateljica, jer ja bih vas povela puno dalje pa i na drugu planetu – ako bi se moglo!

MAJKA: Polako, polako ćeri moja – što bi mi da nije naših konja…

OTAC: S obzirom da sam demokrata, recimo onako rečeno naški, ali isto tako znam biti i apsulutista, ali u interesu demokratije – poštujem paralamentarnu većinu, pa neka nama živi KONJ!

JELENA: Konj, lijepo i poslušno mahne repom, a ONA mu pruži šaku zobi i malo soli i on je nosi, na grbači, po Evropi!  Po svemu sudeći, s konjima se i jezdi Evropom …

OTAC: Replika! Ko to kaže, moliću lijepo?

MAJKA: Pa, Saganova, Fransoaz Sagan – pobogu Đorđe!

OTAC: A, tako može…sada mi je puno lakše što je to neki stranac nego neki naš – konj! Sve što je strano nama je puno slađe, pa makar to bila i ona stvar!

JELENA: Ja imam najbolje mišljenje o toj plemenitoj i veoma korisnoj životinji!

OTAC: To si trebala reći, odmah, u startu svoga ekspozea…

JELENA: Sve se više pitam, zašto, recimo, konj ne bi bio nas zaštitni znak – sveta stvar, kao krava kod Indijaca?!

OTAC: Izvanredno! A ja se potroših u replikama…Naprijed ti meni!

MAJKA: Pratim, i nije baš da se u potpunosti slažem, ali  poštujem parlamentarnu većinu!

JELENA: U Beogradu već postoji konj i redovno je sastajalište, posebno mladih, kod konja! Novi Sad, je u tome najbolje napredovao…(popije malo) i evropski i svjetski!

MAJKA: Budi konkretna!

JELENA: Trgovi i ulice bili su okupirani konjima – razno-raznim, mislim na makete normalno, a onda su okrenuli na krave…

OTAC i MAJKA: (muzički efekti, jači, slabiji)Aaaaaaa…oj lalalalala…Daleko će stići ovo naše dijete…nama je najbitnije da nije uradila ono što je bila naumila…

JELENA: Ništa se jos ne zna…u rezervi sam i potencijalni…

OTAC i MAJKA: (skaču) Jezik, pregrizla! Od večeras ćemo drugačije, s tobom, drugačija će se pjesma pjevati u ovoj kući!

JELENA: Onda je najbolje da s ovim i završimo! Prijetite, a to je daleko od demokratskih načela i parlamentarne demokratije!

OTAC: Nastavi, a što se tiče demokratije o tome ćemo kasnije!

MAJKA! Nastavi! Daj mi još malo rakije!

JELENA I Zagreb, ima konja i to s konjanikom i sabljom!

OTAC: Stop! Ni koraka dalje!

MAJKA: Što je sada, pa nisu ugorženi demokratski principi!?

OTAC: Jesu! Mješamo se u stvari jedne druge drzave, već davno međunardno priznate! Zagreb je posebno osjetljiv na takve stvari…svako je dobio svoje bunjiste, svoju  bananicu i tu je kraj priče! I neka se svako bračka u svojem bazenčiću…

JELENA: O Sarajevu, Podgorici ili Skoplju da i ne govorim…(mala stanka)sve nesto čekaju, ćute, mašu repićem a sve Boga mole da ih neko uzjaše i zauzda…(muzički efekti)

OTAC: Opet ide u međunarodne vode!?

MAJKA: Ima pravo na svoje mišljenje!

OTAC: Izazvat ce međunarodni incident, a oni, fala Bogu, jedva na to i čekaju…inače ne bi imali, pametnijeg, posla!

JELENA: Uh, ubit cu se, samo da krenem…

(Skaču i otac i majka) Bez ubistva, a još manje – samoubistva! To smo već apsolvirali…

JELENA: E, to vam nisam kazala, pa iskoristit ću jednu malu digresiju, prelistah sve moguće časopise i turističke prospekte i tako otkrih najpopularnija mjesta u svijetu, ako se neko opredijeli za jedan ovakav čin…

(I otac i majka) Koji čin?! Kakav čin?!

JELENA: Na samoubistvo!

OTAC: Ako ti sada odvalim jednu šamarčinu…

MAJKA: A ja još veću i ja ću!

JELENA: Kazala sam, ali vi me neslušate dovoljno pažljivo: nije još sve gotovo, u rezervi sam i potencijalna…

(I jedno i drugo) Pokvarena ploča, pokvarena ploča, pokvaren CD, okreni novi list!

JELENA: Za jedan ovakav čin stvoren je GOLDEN GEJT  i San Francisko, zatim njujorsko zdanje EMPAJER STEJT BILDING  i na kraju tu je AJFELOV TORANJ! Jedan ovakav spektakularan čin, kada se već obračunavaš sam sa sobom – treba izvesti u evropskom ili, još bolje, svjetskom stilu, a da bude naše!

(skaču i otac i majka): Ako ti damo jednu pljusku…

OTAC: Ja ću za taj GOLDEN GEJT, jer posebno mi se sviđaju Ameri…

MAJKA: Onda moras i za EMPAJER STEJT BILDING – i to je Jenkijevo!

OTAC: Može i za to njujorsko zdanje! Mogli bi proći gore nego ono u septembru, što ih je zadesilo…

MAJKA: Jezik pregrizao! Ne daj Boze da te neko čuje, sve će nam obavještajene službe sjesti za vrat i odmah će nas povezati s AL KAIDOM i BIN LADENOM…(muzički efekti)… Ja sam Evropljanka, pa ću preuzeti AJFELOV TORANJ!

OTAC: Dogovoreno: moj je problem: GOLDEN GEJT, San Francisko i

EMPAJER STEJT BILDING i NJUJORK! A, tvoj je AJFELOV TORANJ! Znaci, to trebamo slistiti i za našu ćerku više neće biti problema – što se tiče evropskog i svjetskog, jer tu smo postali specijalisti! Sve do nedavno, probleme smo rješavali u Mjesnoj zajednici, a sada u Međunarodnoj zajednici!

MAJKA: Baš tako! Imaš moj glas i moju podršku, pa i još nešto sigurnih glasova – prikupit ću…

(muzički efekti, slabiji, pa jači. Čuju se avioni i helihopteri. Zvonce na ulaznim vratima – dugo i nervozno. Vrata se otvaraju, zadihana ženska osoba)

MARIJA: Što je sestro kao da nešto gori!?

DARA: (zadihano) Gori, gori i to dobro!

ĐORĐE: Što gori? Zgrada?!

DARA: Vaša je zgrada pod totalnom blokadom!

SVI: Naša je zgrada pod blokadom!?

DARA: Upravo tako! Kada ste počeli s tim, tamo nekim, GOLDEN GEJTOM, SAN FRANCISKOM, EMPAJER STEJT BILDING I NJUJORKOM – nastala je totalna uzbuna i pitanje je trenutka kada će vam zakucati na vrata…čujem, pričaju, kako se ovdje krije veliko teroristicko gnjezdo…

SVI: Tako znači?!

DARA: Tako je, ali sada promijenite intonaciju i temu, ostavite se svjetske politike, ima za to ko je plaćen i ko sve to dobro naplaćuje!

JELENA: Tetka, molim te  pridruži nam se,ili njima koji će, doći po nas, svakog trenutka, kako ti kažes… imam ekspoze – na evropskom i svjtskom nivou, pa neka čuju!

DARA: Tetkina mudrice…muški su kao i lubenice…

ĐORĐE: Muški, lubenice a mi ovamo o evropskim i svjetskim problemima!?

JELENA: Stvarno tetka, ti kao da si s Marasa pala!?

DARA: Nisam pala, a najmanje s Marsa, ali znam o čemu je riječ i zato me poslušaj – tetkina mudrice!

MARIJA: Ni meni ništa nije jasno!

DARA: Meni je sve jasno, kao i Jeleni! Ne bi smjela da se oslanja  samo na jednog muškarca! (muzički efekti) To je isto  kada odeš na pjacu da kupiš lubenicu…Kucneš jednu, drugu, treću, četvrtu…pa se tek onda odlučis i uzmeš onu koja najbolje i najače zazvoni! Kuc, kuc,kuc – cangrrrrr…(muzički efekti) Tako ti je i sa muškima! Kad ih iskucaš i koji najbolje i najviše zazvoni – treba ga uzeti, tvoj je i to je onaj pravi! (muzički efekti)

(I otac i majka) Može, nastavi…pratimo i još bolje slušamo…

JELENA: S mamom sam otvoreno razgovrala, gotovo o svemu, dobro znala sam ponešto i da preskočim,da skratim ili onako ispod glasa smrsim tako da ni meni nije jasno, a kamoli mami…

MAJKA:Znala sam!

OTAC: Pa, što ako si znala, ja nisam znao gotovo ništa, samo sam njušio…

DARA: Imala… imala je pravo!

JELENA:Kada bih se upoznala s nekim momkom,mama bi odmah pitala – što je završio…(muzički efekti) Ako je završio srednju školu – namrštila bi se! Ako je u pitanju fakultet, da li ga je završio ili je pri kraju – nasmješila bi se i tek bi onda pitala kako izgleda…

OTAC: U potpunosti podržavam tvoju majku! Puno u tebe ulažemo, da bismo tek-tako dozvolili da te neka vucibatina odvede!

MAJKA: Nemam namjeru da se pravdam – tako je kako Jelena kaže a ja i dalje stojim pri tome!

DARA: Dajte i meni jednu rakijucu, ili to što već pijete…muški su kao lubenice…

JELENA: Tetka, već se ponavljaš!

DARA: Moram, tetkina mudrice kada to nikako ne ulazi u glavi!

JELENA:Imala sam momka, studirao je mašinstvo, to je mami u potpunosti odgovaralo… svaku rečenicu počinjao je sa:mislim!…(muzički efekti) Bila je to više veza preko telefona i mobilnog… ja sam, normalno, izlazila sa društvom i pažljivo osmatrala ima li neki frajer po mom ukusu…

(svi zajedno)  Ako ćemo realno i demokratski – radila si dozvoljene stvari …

JELENA: Taj mašinko, zvao me u tačno određeno vrijeme i unaprijed sam znala  što će mi reći…(malo se nasmiješi)

SVIi: Bez smjeha – molićemo lijepo!

JELENA:Došao on kod nas kući…

OTAC: Bez moga znanja!?

MAJKA:Bio si na sluzbenom putu!

OTAC: Tako znači, kada mačora nema – miševi se rasplivavaju! Ali, nema veze – moj je problem San Francisko i Njujork – s njima ću se ja obračunati!

MAJKA: Moj je,kao sto sam se već izjasnila, AJFELOV TORANJ!

DARA:Jezik pregrizli! Kako već nije upala Međunarodna zajednica i olisičila vas – nije mi jasno?!

OTAC: Oće da nas saslušaju do kraja, opklolili su nas i nema nikakve prijetnje za bilo kakvu akciju!

JELENA: Mama i on pričaju, ogovaraju sve moguće i ne moguće, a najviše o politici i političarima…kako bi ih trebalo jednom toaletnom metlom…(muzički efekti) A, onda puknem:“Dobro je si li više smislio, kakva bi to metla – trebala da bude“?!…(muzički efekti) Bio je to kraj, na moju veliku sreću, naše telefonsko-mobitelske veze, jer nije, ipak, znao kakva bi to trebala da bude, toaletska, metla…

MAJKA: Da, u pravu si…nije znao kakva i kolika bi trebala biti ta,toaletska, metla…pukla sam ti šamar, jer ti si potencirla tu metlu…(muzički efekti) Glupačo! Kazla sam ti i onda i sada! Oko tebe sve neki fićfirići, šmokljani i golaći, a ti se opterećujes, tamo nekom metlom i to još toaletnom! Još ćemo se čuti – ovo je samo početak!

JELENA: I stavila si mi prst – ispod nosa!

MAJKA: Da, bas tako, a to ću I sada učiniti!

DARA: Polako, to je već nasilje u porodici!

OTAC: I neka bude, tek će me sada čuti te nevladine organizacije!

JELENA: Onda sam, jedno kratko vrijeme,  izlazila s jednim studentom filozofije…mama je bila zadovoljna…

OTAC: A, otac ni ćus magare?! Odlično, ovo  su, za mene, sve nove stvari i dobro  što je došlo do ovoga susreta!

JELENA:Svojom naukom i životnom filozofiom, davio je – samo tako…Stalno bi se gledao u ogledalo  ili u izlog i popravaljo frizuru…(muzički efekti) A, što je bio škrt, majko Božja! Nisam pila, ali sam počela naručivati najskuplja pića, i pola bih, redovno, ostavila… On bi se preznojavao i počeo  da muca…(muzički efekti) I kada mi je rekao da od svih predmeta najvise sudira samoga sebe, da je to njegova  i fizika i metafizika, izmucao je i, normalno uz preznojavanje… pukla sam, ali poslije drugog viskija…(muzički efekti)

MAJKA: I tu si, od mene, dobila šamar!

OTAC: Tako ti i treba, niti jednog momenta nisi potražila zaštitu! A, znaš da bi je u tati našla jer bila si u pravu! Ja bih i njih i tvoju mamu – s noge na nogu!

JELENA: Znala sam, zato i nisam tražila tvoju zaštitu!

TETKA: Nasilje u porodici! Dajte mi još, ali pola…

JELENA: I onda je naišao Nikola…(muzički efekti)Tako, viđala sam ga povremeno, ali svaki put, malo bih se štrecnula…osjećala sam neki fluid… Baš u to vrijeme  spremala sam dosta težak ispit iz hirurgije…Profesor nije volio ženske, bio je malog rasta, zbrčkan i neugledan, a nosio je i cipele s malo povišenom petom…Odgovara  moja prijatljica, dobra mačka ali za ovu priliku to joj je bio minus…(muzički efekti) Ma, nije bio homić, to je već davno provjereno…I tako, moja je prijateljica pala, mislim na ispit…(muz.efekti) Ja dobih ugrize i ujede…(muzicki efekti)

Svi:Ugrize i ujede!? Pa, gdje od toliko silnih pitanja: ugrize i ujede!?

JELENA: Kao da me pitao!

SVI: Ali, ipak…ugrizi i ujedi?!

JELENA: I ja krenuh:Za oteklinu koja se pojavila u sitnijim kanalima, nije se obraćala dovoljna pažnja, a onda je počelo da dolazi do bolnih napada, bolnih i sve bolnijih…Počeo je da boluje jedan cijeli narod…(muz.efekti) Na svakom koraku ugrizi, ujedi, iščašenja i lomovi! Hoće li se naći neki mudonja da sve ovo zaustavi, jer…(muzicki efekti)

–          Nije dobro! Promašili ste! – prekida me profan

–          Promašila!?Dozvolite mi da završim, jer sada dolazi ono najbitnije i zaokruženje pitanja…

–          Promašili ste!  Čujete li što Vam rekoh?!

A, onda sam dreknula:“Ako okrenem na ujede, neće to biti zmija šarka! Biće to kobra, dragi naš profesore!…(muzički efekti) Položih…kobra je bila odlučujuća, jer svi se mi plasimo gmizavaca, ali vise da ih ne bi nagazili, jer oni su na svakom koraku… (muz.efekti)

DARA: Dozvolite mi, da se direktno, uživo, uključim! I ja sam bila prisutna na jednom predavanju sa mojom, tetkinom mudricom…

MAJKA: Oj, lala…dobro je što je došlo do današnjeg susreta tj. večernjeg…a ja mislila da sam kod moje ćerke i alfa i omega!?

OTAC: Ja sam bez teksta, ali moj je San Francisko i Njujork!

JELENA: Tata, molim te ne izazivaj bogove!

DARA:Profan drži predavanje o čovjekovoj građi i cijelo vrijeme priča o jednom afričkom plemenu koje je posebno obdareno… po, onoj, muškoj raboti…(muzički efekti) Objašnjava i uporno gleda moju Jelenu…ona skreće pogled, vrpolji se a on je  i dalje je fiksira – kao zmija žabu…

OTAC: Eh, što to nisam ranije doznao, naučio bi ja njega  kako izgleda čovjekova građa!

MAJKA: A, tek ja…

OTAC: Ti ćuti! Taman posla da si ga ti naučila!

JELENA: Tetka, ovo ti nije trebalo…

DARA: Jest’ trebalo mi je! Moja Jelena, više nije mogla  izdržati… ustane i krene van…a profan zadovoljno:“Koleginice, nema potrebe da zurite, avion Vam polijeće tek u pet poslijepodne…(muzički efekti)  Skočim, i dreknem:“Meni nije bitno koliki je i kakav je, bitno da je dosadan“! (muzicki efekti) Profan se zbunio, nista mu nije bilo jasno…moja Jelena je, zahvaljujući tetki, dobila čistu peticu…ja sam, onako u četiri oka, s njim popricala o čovjekovoj građi…Kao da sam bila zaposlena na fakultetu – kao predavač – normalno…(muzički efekti)

OTAC: Odlično, odlično moja draga svastiko!  I još kao predavač – o čovjekovoj građi…(toči piće) Ja se držim mog plana: obračunat ću se sa San Franciskom i Njujorkom…GOLDEN GEJT i EMPAJER STEJT BILDING…

MAJKA: I meni malo…biće mi lakše…A ja ostajem pri AJFELOVOM TORNJU! Pokazat cemo i mi njima…a ovo za moju sestru mi je potpuno nova stvar – prvi put čujem, a bila sam ubijeđena da sve znam…Kada sve ovo prođe, čut ćemo se – ćeri moja!

DARA: I meni malo natoči… valjda sam  zaslužila…na račun  petice… (muzički efekti) Nije u pitanju samo ta petica…(muzički efekti)

JELENA: Tetka molim te, prestani već jednom! (efekti)Tih sam dana bila u nekoj, groznoj, depresiji…tako me silno tresla da više nisam znala kako sve to da izbacim – iz sebe… Ne mogu se zaljubiti, u stvari nemam u koga! Ili su pijanice, drogeraši, pederi ili su zauzeti ili oženjeni…(muz.efekti) Kao da me čuo dragi Bog i  poslao mi Nikolu i to s gitarom…To ćete vas dvoje odglumiti, bili ste u amaterskom pozorištu – I više nego dobri – tako ste se i upoznali…

OTAC: Što pričas!? Što lupetaš!?

MAJKA: Ima pravo! Daj to što si napisala i tako mi se već godinama ne udvara…

OTAC: Ja sam već u San Francisku i Njujorku!

JELENA: Evo, sve je tu – krenite! (muzički efekti)

OTAC: Nisam moreplovac, al’ da si daleko ko obala koja zapljuskuje najdalje more, ja bih zaplovio na sreću, radi takvog blaga…

JELENA: Sada je poljubi, normalno u obraz, jer tek se upoznajete – kao i vi nekada na probama…

(čuje se poljubac)

MAJKA: Ponovo ću se zaljubiti u svoga muža…(smijeh)

 

JELENA: Bez komentara! Sada si ti na redu!

 

OTAC: Romeo i Julija, 2.čin, 2.scena!

 

JELENA: Ti se mama, žestoko trgneš i poljubiš tatu – normalno u obraz i nastavaljaš…

(poljubac)

MAJKA: Ko ranjen nije, ranjenom se ruga! Sekspir, 2.čin, 2.scena…Ne mogu više i ovo mi je previše!

JELENA: Vi ste pravi! Velika je šteta što ste odustali od glume…Trgnem se, skoro padoh,,,jel’ moguce da se s nekim nađes u istom činu i  istoj sceni!?(muzički efekti) Osjetih kako mi se sazvjezđa poklapaju i daleko,visoko između zvijezda – ispisuje se jedno ime…(muz.efekti) Nikola je postao moj život…(tiha muzika)Zamislite molim vas, da se s nekim nađete u istom činu – u istoj sceni!?…Konačno da i vidim i osjetim izlaz i zalaz sunca…(mala stanka, muzika, muzicki efekti)

DARA: Ovako nešto se može vidjeti, ili pročitati… samo na filmu i u literaturi…

JELENA: (mala stanka i muzicki efekti) Odjednom se počeo mijenjati i postajati sve nervozniji…(muzicki efekti)Pušio je više nego obično…i ja zapalim po koju, i ako me muka hvatala… čak sam i povraćala…

OTAC:(duboki uzdah) Tako znači…(toči piće)

MAJKA: I ovo je za mene novo…daj i meni malo, manje od pola čašice)

DARA: Znala sam… i ja mogu jednu kap…

JELENA: Počeo je piti, više nego obično, pa tako i ja po neku kap, kao i vi sada (nasmiješi se)…Psovao je, da nema kud više, pa tako i ja! (muzički efekti) U  teškim životnim trenutcima – bila sam s njim!

OTAC: Žabu nije teško natjerati u vodu! Ja se i dalje drzim San Franciska i Njujorka! (drži čašu i nazdravlja)

MAJKA: Otkačicu majke mi…

DARA: Polako, dišite duboko –  idemo dalje…

JELENA: Evo, opet nastupate, vas dvoje, a može i tetka ako mama nije raspoložena…Imam pravu tetku – fenjerom da je tražite, pa je pitanje hoćete li je, I onda, pronaći…

DARA: Imaš pravo, a tako mi i zahvaljuješ za sve one ispite!

OTAC: Postajem kao frižider, kao robot – samo recite!

MAJKA: Može…(duboko diše) Ako bi ovo bio prijemni za Akademiju – istog momenta bih dobila diplomu…

JELENA: Imate tekst, krenite!

(muzički efekti)

OTAC:Idem na brod! Kocka je bačena!…Čujes li sto ti govoraim?!

DARA: Čujem!

JELENA: Cijela sam protrnula…

DARA: Ma, idi u smokve dragi moj Nikola, kao da te neko udario mokrom čarapom ili kao da si sa trešnje pao!

OTAC: Da ide u smokve ili kao da je s tresnje pao…(smije se) Koje smokve, koja trešnja – dao bih ja njemu!

JELENA: Bez improvizacija, imate tekst i strogo se pridržavajte – onoga što je napisano!

MAJKA: Dobro je što sam odustala!

DARA: Ti i brod, ajde molim te…ti i brod kao nebo i zemlja i  pristaje ti kao piletu sisa! (smijeh)

OTAC: To je već bolje!

JELENA: Tata, molim te – bez dobacivanja i komentara, kada završimo onda ti je sve dozvoljeno – onako na demokratski način!

OTAC:Ne mogu više…gubim koncentraciju…ovo je već bolje, kao da sam ja pisao…

JELENA:Tataaa! Žuti karton!

MAJKA: Nisam znala da imam ovao pametnu ćerku!

OTAC:Nemojte, da odustanem od ovoga terora!

JELENA: Mama će te zamijeniti!

MAJKA: Može!

JELENA: Pričekaj malo! Tata, nastavi!

OTAC:Tresem se kao Rimsko carstvo – pod naletima Huna i Avara! Potrošio sam i materijalne i duhovne resurse!… Ovo je već bolje… Idem dalje, i to bez upadica i komentara! Ko god se docepa malo vlasti ili para – istog momenta određuje i pravila ponašanja – kao Luj XIV koji je često govorio:“Država, to sam ja“! Ovo je ni da sam ja pisao…(kašljuca) Oprostite, ja onako sebi u njedarca… A, već sam rekao da kašalj ne mogu sakriti i da s njime kuburim… (kašljuca)

DARA: Moguće je da si u pravu, ali ti si umjetnik – dobar muzičar, tebi je ovdje mjesto, da ovdje razvijaš svoj talent…a, imaš ga – to nije sporno…

JELENA: Steglo se grlo, riječi se jedva probijaju…

DARA: To, ovdje, ne piše?!…

JELENA: Ovo je novo, izabrano i dopinjeno izdanje…

OTAC:Hoćes reći kako umjetnici ne plove?! E, draga moja, kako vrijeme prolazi – sve više ćemo ploviti, i prava plovidba – tek dolazi! A, onda tu je i skijanje sa svim, mogućim, slalomima, sankanje i vozanje… Nalazim se u jednoj baruštini, gdje me napada horizont jedne bunarske žabe! (kratka stanka) Pa,ovo ni ja ne bih bolje napisao, kao da si mene pitala…

JELENA: Tata, već imaš žuti karton!

MAJKA: Ja sam spremna da uskočim! A, ovo za umjetnike, to si pisala prije nego su se pojavile nacionalne penzije?! Uostalom, sada je u modi da muški glumi žensku i obratno…

JELENA: Mama, i za tebe žuti karton! Kako možes, tek-tako o strogo povjerljivim tajnama!

MAJKA: Pa, to i vrapci pjevaju, ne samo da pjevaju… to kako se mijenjaju uluge…

JELENA: Žuti karton! Ako tata ispadne – ja ću ga zamijeniti ili moći će i tetka – ona je univerzalna, da joj sada daš avion – vozila bi ga bez problema…

DARA: Tako je, tetkina mudrice…

OTAC: Ne mogu više da čučim u ovom mračnom ćošku – evropske čekaonice! Kao najobičniji crkveni miš… niti žanje niti sije…

MAJKA: Ko je to rekao?!

JELENA: Tata vidno napreduje…  počeo je strogo da prati tekst!

DARA: Stani! Sve prolazi kroz stomak, i Engels je na grobu Marksa rekao:“Najedi se, pa onda filozofiraj…“ Danima ništa ne jadeš, stomak ti brboće i normalno da ti svakojake,crne,misli kroz glavu prolaze…

JELANA: Sve okrećeš na šalu…

DARA: Znaš li onu priču o dvije lokomotive: jedna vozi pod punom parom i stenje, a druga pod paricom i neprekidno – zvižduće… I zna se koja bolje kroz život – prođe! (muzički efekti) Ajde, pokušaj malo kao ova lokomotiva koja vozi pod paricom i zvižduće…(mala stanka, muzički efekti)

JELENA:Vozila sam punom parom, onda pod paricom i zviždukala, stenjala i plakala, ali pomoći nije bilo…(muzički efekti) Nikola je otišao na brod…(muzički efekti) Pismo bih čitala do kasno u noć i tako bih ga napamet naučila, a onda otpisivala i tako bi svanula zora i novi dan…(muzički efekti) Pred spavanje tražila sam još neku riječ, između hiljade drugih koje nisam mogla ukrotiti. Tako me neizmjerna čeznja obuzimala da bih se, jednog momenta, uplasila za sebe…

OTAC: I počela razmišljatii o samoubistvu?!

MAJKA: Znala sam, ali da je ovo otišlo tako daleko –  ni slucajno!…

DARA: Pa, i za mene ovdje ima novih stvari…

JELENA: Laku noć, čekam da san naiđe i da te mirno sanjam…osim tebe, druge misli ne postoje (tiha muzika, muzički efekti) I ja sam plovila, vodila pravi brodski dnevnik…(tiha muzika, talasi šume)…svaki njegov dan na moru – bio je i moj…Brojila sam i uredno zapisivala – svaku prevaljenu milju, pažljivo pratila svaki ciklon i antaiciklon i oluje koje bi mogle zakačiti naš brod…(muzički efekti) Dozivala sam Boga i bogove da nam pomognu – ako zatreba…(muzika, jača, pa slabija, muzički efekti) Nikola! Nikolaaa! (jeka, muzicki efekti) Kako si mogao  nešto ovako da mi napišeš!?

SVI: ( ŠAPUĆU- MAJKA,OTAC I TETKA): Tu smo, sada dolazi ono najglavnije, moramo biti tiho – ni muzika da se ne čuje, jedino ako nas ona ne prozove i pozove…

JELENA: (SILAZI  MEĐU PUBLIKU)Nikolaaa! (muzički efekti) Piše za svog prijatelja Rašid bin Sand IL Makuma, kako je oženjen i to sa četiri zene…(muzički efekti) Poručuje mi, kako imam srecu, i ne samo ja, i sve žene s ovih prostora, pa jos i šire, što ne živim i što ne živimo – u nekom Arapskom Emiratu! (muzički efekti) A, onda mi pišeš, i to podcrtano, kako si i ti zamislio svoju buduću zenu…(duboki uzdah) Da je lijepa, dobra u krevetu, da dobro zarađuje, dobro sprema – i da se njih četiri ni slučajno  – ne sretnu! (muzički efekti) Slušaj ti muškarčino! Ti RAŠIDE BIN SAND IL MAKUME! (muzički efekti) Kada ja počnem da pišem, a počeću , majke mi…zapravo već sam počela…vidjet ćemo ko je RAŠID BIN SAND IL MAKUM! Vidjet ćemo ko ima horizont ovce koja leži, ko je ovca meketuša koja sama dolazi na šišanje! Ko je koza, svraka, rospija, trula riba, tigrica, koplješa, tucaljka, oštrokonđa, trofrtaljka…(muzički efekti) Vi…vi naduveni žabci, punjene ptice! Samo vas treba razgolititi, ogoliti pa da se vidi kako ste slabi i nikakvi! (muzički efekti) A, to da imam sreću što ne živim u nekom Arapskom Emiratu (kratka stanka) …to ćemo još vidjeti!…

SVI: (toči se piće i svi uzdišu i ponavljaju:Auuu, oj, la-la-la, teško nama, pa ovo je da čovjek nepovjeruje, ali s obzirom da je u pitanju naše dijete – moramo vjerovati…

JELENA: Prvo moram, da oprostite, promijeniti prezime…

OTAC: Onako, iz čista mira?!

MAJKA: Neka, kamo sreće da sam zadržala i svoje…

DARA: U pravu je tetkina mudrica!

JELENA (silazi među publiku): Na kraju bi trebao biti Y, ili recimo, sadašnje prezime, SIMIĆ – prelazi u SIMYCH! Kada se pojavim u tim Emiratima ili u nekoj  zapadnoevropskoj zemlji da ne asocira na Balkan, da budem već u startu:Evropljanka! (muzika, jača, slabija, muzički efekti) Sada se ispred mene, nalazi moj životni IPSILON –Y! Raskrsnica – IPSILON -Y… (muzički efekti) IPSILON – Y – životna raskrsnica!…Nikola, ja te i dalje volim, ali više nisam zaljubljena u tebe! (muzički efekti) Nedavno pročitah, i lijepo je to Kundera rekao: “Svaka budala može da osvoji ženu,ali  raskinuti vezu prava je umjetnost…“ (muzicki efekti) Nikola…(mala stanka) Umjetnik si i to veliki…(muzički efekti) Treba stvarno ludo voljeti, pa ovako srušiti jedan svijet – dragi Nikola…(muzički efekti, pjevaju: Edit Pjaf  i Iv Montan)

OTAC: Sada moraš, kako je rekao Pikaso:“Ubijete ženu i nestane prošlost koju ona predstavlja“! Normalno, nije mislio na klasično ubistvo! (nakašlje se, popije malo vode) U ovom slučaju  to moraš uraditi s ovim dripcem! Prosto je i jednostavno…

JELENA: (duboko uzdahne) To je Pikaso…(muzički efekti) Pikaso, dragi moji… Dodajte mi gitaru i partite me… (pjeva uz gitaru, oni je prate, OBRAĆA SE PUBLICI I ONI SE PRIDRUŽUJU) “…prazna časa na mom stolu iz koje smo vino piliii…imala sam jednu ljubav, a sad imam jednu tužnu uspomenu i ranu staru…putuj, putuj srećo moja – noćas mi je najteže…“ Ruke gore! Idemo svi: ‚‚Putuj, putuj srećo moja… IMALA SAM JEDNU LJUBAV…”(mala stanka) Prvo se moram obračunati sa  IPSILONOM -Y! (kratka stanka – NAPIŠE Y, a onda napravi Y – sa stolicama I opet zapjeva: “…putuj, putuj srećo moja…prazna čaša na mom satolu…”)  Moram ustati… (muzika ) polako…obrisati prašinu… (svira na gitari I polako napušta pozornicu)

II ČIN

(VELIKA SCENA. Ista je karta, jer II čin se prikazuje drugo veče. Iz publike se nosi cvijeće i piće – sve to uz muziku CARMINA BURANA – O,fortuna. Plač djeteta…) 

 

LICA:

–          JELENA……udata žena

–          NIKOLINA…Jelenina  kćerka

–          MARKO…….. Jelenin suprug

–          NIKOLA……..Jelenin BIVŠI momak

–          MARINA…….Nikolina supruga

–          MARIJA – JELENINA MAJKA

–          ĐORĐE – JELENIN OTAC

–          JOVANA –  JELENINA PRIJATELJICA

–          MIKI – JOVANIN SUPRUG

–          ANKA – MIKIJEVA MAJKA

–          KOMŠIJA – BUDO

–    PACIJENTI – 1.2.3.

–    SUDIJA I ZAPISNIČAR

 

(Dnevni boravak, bebin  plač, žamor, veseli glasovi- iz publike I na sceni:) – Živjeliii! (nazdravljuje se) Srećno rođenje! Čestitamo majci, čestitamo tati!

MARKO: Da je muško, zvao bi se Nikola!…po mojem ocu…to je I naša slava SVETI NIKOLA… i zaštitnik je – nas pomoraca!  (muzički fon. Kašljanje) Jelena!

JELENA: Tu sam…(I dalje kašlje, malo se i zagarcnula)

MARKO: Nešto si, previše, blijeda?!

MARIJA: Imala je težak porođaj…pogledaj zete, kako je beba napredna…

MARKO:(malo smušeno) Dobro… znam,ali odjednom je problijedila… i to dobro…

JELENA: (nasmije se) Evo, sada sam pocrvenila…

(SJEĆANJE – OSVJETLJEN JEDAN KUTAK POZORNICE – MORSKA OBALA- PRISTANIŠTE ILI VIDEO SNIMAK)

Jelena (DRAŽI GA ZA RUKU): Volim te više nego ikada…

 

Nikola: U ljubavi, bolje prođe onaj ko uspije na vrijeme da se udalji…

 

Jelena: Pobogu, Nikola, a zašto bi se udaljavao ili bježao!?

 

Nikola: Pa, tako kada se osjeti da je kraj – neminovan…

 

Jelena:(TRZNE SE, USTANE –KRENE – STANE- VRATI SE NAZAD – GLEDA GA PRAVO U OČI) Znači, naša ljubav umire i ne treba čekati, treba smoći snage i otići…Hoćeš da kažeš…(mala stanka) našao si drugu? Reci, reci Nikola – reci slobodno!

 

Nikola: Ne! Nisam našao drugu! Odlučio sam da te sačuvam od sebe…

 

Jelena:(POSTAJE NERVOZNA) Da me sačuvaš od tebe!?

 

Nikola ( SJEDI OPUŠTENO) Upravo tako!

 

Jelena: Kako to misliš?!

 

Nikola:Prošle su tri godine kako smo skupa…

 

Jelena: I!?

 

Nikola:Više od tri godine Jelena čeka na pristaništu…vrijeme se,nekako, odužilo…Godina dana – to još i može, ali čekati skoro četiri godine…(kratka stanka) veliko je iskušenje i velika žrtva za jednu mladu osobu…

 

Jelena:Veliko  iskušenje i velika žrtva za jednu mladu osobu?! (smije se) Ajde u smokve ili lovi zmije…

 

Nikola: Dugo sam razmišljao…

 

Jelena: I to si smislio, poslije više od tri godine našeg zabavljanja!? I tako si odlučio da me sačuvaš od sebe!?

 

Nikola:Jelena na pristaništu…(čuje se pjesma:‚‚…jedna žena čeka brod, čeka mladost da se vrati…) – muzički fon – vraćanje u sadašnje vrijeme –

 

(bebin plač polako nestaje)

MARKO: A, ovako biće NIKOLINA! Neka je srećno rođenje i živjela Nikolina!

VIŠE GLASOVA:(IZ PUBLIKE: nazdravljuje se, kucanje) Živjelaaaa! (muzički fon – polako nestaje)

Nova scena (MAJKA I JELENA SAME)

MARIJA:POKUŠAVA DA SAKRIJE NERVOZU)  Mislila sam…

JELENA:(nervozno) Što si mislila?! Što  imaš da misliš, kada je sve izmišljeno!

MARIJA: Polako… polako, bez nerviranja… kćeri moja…I tako si mi previše propatila, bolovala…kada se samo sjetim…moraš se pripaziti, jer znaš da ti je štitnjača, već načeta…

JELENA: (smirenije, a onda se nasmije) onda ću opet da putujem I da nosim šešire – svaki dan drugi…spremila sam ih, za svai slučaj – neka se nađu…

MAJKA: (I ona se nasmije) Dobro je, sada mi je malo lakše…

JELENA: Zahvaljujući štitnjači, naučila sam da se vedro raspoloženje može naučiti – kao što se uči čitanje i pisanje!

MARIJA: Čitala sam da je smijeh zdrav, ali ja jednostavno ne znam kako bih postala veselija…samo da si ti meni dobro, a sada I unuka pa ću I ja biti veselijeg raspoloženja…

JELENA: Tu se misli, govorim iz iskustva, na pravi osmijeh, a ne podsmijeh!

MARIJA: Dobro, priznajem i osmijeh, pa i podsmijeh – samo da si ti meni dobro, kao i moja unuka…

JELENA: Majko, ponavljaš se… (smije se) Nije podsmijeh…

MARIJA: A, ja mislila da je Nikola pasa tempo…davno prošlo vrijeme…

JELENA: (SMIJE SE) Vedrinu ne bi trebalo miješati s neozbiljnošću…

MARIJA: Hoćeš reći da sam neozbiljna, što sam mislila da je pasa tempo?!

JELENA: (nasmije se) A ja sam pomislila…za razliaku od tebe – koja si mislila…

MARIJA: Pa, zar niste razgovarali o imenu!? To je, uvijek bila i ostala – prva stvar, prije bebinog rođenja!?

JELENA: Nismo…(mala stanka) Nisam očekivala…ali ja sam kriva…zaboravila sam kako mu se otac zvao…istina, jednom je napomenuo ako bude sin…zateturala sam se i zamalo ne padoh u more…(kratka stanka uz muzički fon)… nisam očekivala… o tome nije bilo riječi, ako bude ćerka…(mala stanka) Da, rekao je jednom, onako usput, ako budemo imali dvije ćerke, jedna će se zvati VERA, da u nju vjeruje, a druga NADA, da se u nju nada…(duboki uzdah)

MAJKA: A ja mislila… pasa tempo…davno prošlo vrijeme…

JELENA:(opet je nervozna) Opet počinješ! (a onda se nasmije) Sada bi mi dobro došlo – tri minuta – dobre muzike…

MARIJA:(I ona je nervozna) Opet počinjem!? Što to opet počinjem?! Kako vidim, to nije ni završeno! Imala si vremena da to izbaciš iz sebe – to je prvo, a drugo…

JELENA: Najljepše te molim, da prestaneš! Nisam dobro…potreban mi je odmor…(smirenije) U pravu si  – imala sam vremena…

MARIJA: Ćeri moja…

JELENA: Znam, opet ćeš početi o tome kako je najjača, i nemjerljiva, ljubav roditelja prema djetetu, da tu nema nikakve kalkulacije i nema toga što roditelj neće uraditi za svoje dijete…(mala stanka)… sve se druge, ljubavi, mogu  i mjeriti i vagati…

MARIJA: To je istina! Vidjećeš, sada si i ti majka…

JELENA: Da, u pravu si…to već i vidim i osjećam…(zvoni telefon. Jelena se javlja) O, Jovanice…ajde dolazi, mamu ću poslati da malo prošeta…da to i mislim da budemo sasme… (spušta slušalicu i pljesene rukama…čuje se pjesma “…tiho noći, moje zlato spava… Zapleše…)

MARIJA: Sve mi je jasno, ali neću prošetati…(ustane) već se preseljavam kod unučice…(plešući –odlazi. Utrčava novo lice – Jovana – sportski se pozdravljaju)

Nova scena

JOVANA: I?!

JELENA: (donosi čaše I piće – nuzika se smanjuje…) Pomalo se čudno osjećam…(toči piće)

JOVANA: Postala si majka, a to je najbitnije! (duboki uzdah)

JELENA: Nekako sam prazna… prazna sam kao bazilika noću… (kucnu se) – Živjeliiii!

JOVANA: U sreću i zdravalje!…Ništa bez sreće, jer i oni na TITANIKU sve su imali, ali falilo im je malo sreće…

JELENA: Dobro, to sam davno primila k znanju, dobro i osjetila…nego kako si mi ti?! (odlažu čaše)

 A ti?

JOVANA: (ustane – nervozno) Loše!

JELENA: Kako loše?!

JOVANA: Nikako  trudna da ostanem…to me dovodi do ludila…

JELENA: Polako, ima vremena…

JOVANA: Nema više gdje nismo bili…razmišljam o razvodu…

JELENA: O razvodu!?

JOVANA: Da, upravo tako! Kako samo reže na mene – njegovi roditelji…posebno me svekrva ponižava – gdje god stigne…hoće da me uništi, da me zgazi…Čujem, kako sikće na Mikija:‚‚Tebi treba žena! Uništavaš svoju budućnost, svoju perspektivu…‚‚

JELENA: Smiri se, treba još pokušati…nije kasno…

JOVANA: Nije  bilo jednostavno donijeti jednu takvu odluku, ali povratka nema!

JELENA: Ajde oladi (zapjeva pjesmu, kucnu se, malo popiju, a onda naglo stane) Znaš, malo me ime iznenadilo…

JOVANA:(trgne se) Ime!?

JELENA: Nikolina!

JOVANA: A, da…(nasmije se) A ja sam tebala biti Jovan!

JELENA: Eto, što jedno slovo znači u životu… Jesi li saopštila Mikiju – tvoju odluku?!

JOVANA: Jesam!

JELENA: Da nisi poranila?!

JOVANA: Nisam! To sam morala i prije uraditi!

JELENA: Razvedena…raspuštena… raspuštenica – kako to gordo zvuči! (nasmije se)

JOVANA: Nije mi do smjeha…više mi odgovara podsmjeh! (nasmije se)

JELENA: Postala si previše mrzovoljna…moraš promijeniti, a ti to možeš i znaš, način razmišljanja!

JOVANA:(nasmije se) U okruženju sam – podsmjeha!

JELENA: Razmisli, još jednom…

JOVANA: O podsmjehu?!

JELENA: Da, to će onda biti pravi podsmjeh – kada budeš razvedena i raspuštena žena!

JOVANA: Hoću da budem majka!

JELENA: Ne moraš se radi toga razvoditi – ženska glavo! Pogledaj Bubu!

JOVANA: Što joj fali?! Postala je majka, mogu joj pljunuti pod prozor! I Mrgud, njen bivši muž, ima dijete… I što im fali?!

JELANA: Ide iz ruke u ruku, postala je otirač! Mrgud se oženio…

JOVANA: Nije baš tako…dobro, malo se raspustila…

JELENA: Da malo…(nasmije se) Malo više…postala je majka, ali ne zna se otac! Sudi se s onim dripcem, hoće da dokaže očinstvo…

JOVANA: (nasmije je, uzima čušu) Gdje nađe Bubu!?

JELENA: Uzmi Seku, ili Bibušku! (nasmije se i uzima čašu)

JOVANA: Niko niti jedne, jedine, riječi o muškim prostitutkama, to kao da ne postoji u  rječniku!?

JELENA: To se slažem, više nema ni priče ni filma, a da nismo ponižene! Kao da ne služimo za inspiraciju i nadahnuće…

JOVANA: Same smo krive! Moramo se boriti da se prevaziđu te silne vulgarizacije! Postali smo objekti – tim muškim kurvama!

JELENA: Dobro, pustimo muške…

JOVANA: Da ih putimo!? A, nećemo, nećemo ih pustati – ni slučajno! Što bi mi bez njih?!

JELENA:(nasmije se) A, oni bez nas!?

JOVANA: (nasmije se) To je već visoka, vrlo visoka – filozofija…

JELENA:Poslije silnog puzanja, a ti si još daleko od puzanja, dolazi pomisao na razvod!

 

JOVANA:Alea iacta est – kocka je bačena, draga prijateljice!

JELENA: Jeste li razmišljali o  usvajanju?

JOVANA: Jesmo, na tome smo dosta radili…

JELENA: I?!

JOVANA: Kada je već sve bilo gotovo, ja sam odustala…

JELENA: Ti  odustala!?

JOVANA: Da, ja sam odustala…nisam majka…nije to moje dijete…nisam mogla…

JELENA: Što Miki, na sve ovo kaže?

JOVANA: Prvo se malo zbunio…zapravo, i on je o svemu ovome debelo razmišljao…uz veliku i nesebičnu pomoć svoje majke…

JELENA: Tu je i umjetna oplodnja?

JOVANA: Neće ni da čuje!

JELENA: Neće ni da čuje?!

JOVANA: Kaže kako su geni čudo…

JELENA: Neusporedivo je manji rizik u odnosu na usvojeno dijete!

JOVANA: Ne znam, uglavnom smo se upetljali – kao pile u kučini…još bi mi I našli neko rješenje, ali tu je njegova majka!

JELENA: Pa, nije valjda da se u baš sve miješa?!

JOVANA: I više od toga!

JELENA: Svašta…

JOVANA: Bio je, a sada još i više, mamin sin – mamić!

JELENA:(smije se) Nemoj mi reći…(I dalje se smije) Mamić! Prvi put čujem tako simpatičnu riječ…Da, mamić…Ajde Jovana u smokve…

JOVANA: ‚‚Dobro pazi, sine moj, da nikada svoj razum ne žrtvuješ za ljubav jedne žene…

 

JELENA: (nasmije se, a onda naglo stane) Što si kazala?!

JOVANA: Nisam ja, to je kazala majka Kreontu u Antigoni…

JELENA:(nasmije se, a onda opet naglo stane) Kakve to ima veze sa mamićem?! (nasmije se)

JOVANA: Ima, ima i to debele veze! Upravo je to, majka Mikiju šaputala – da ja ne bih čula…

JELENA: Majka Mikiju šaputala kao Kreont u Antigoni?!

JOVANA: I tu sam pukla!

JELENA: U potpunosti te razumijem!

JOVANA: Slušaj ti mamiću! Utrčala sam i vrisnula…

JELENA: Ispred majke?

JOVANA: Ispred majke! A, on se prvo zbunio, počeo da muca i nekako je došao do vazduha…

PRIKAZUJE SE SCENA ILI VIDEO ZAPIS

JOVANA:(oštro) Za koga sam se udala – za tebe ili tvoju majku?!

MIKI: (zbunjeno) Jovana…što ti je Jovana…daj smiri se…

ANKA: Neka, sine, pusti je…do ovoga je moralo doći – znatno ranije!

JOVANA: Slušaj ti mamiću, dobro kaže tvoja mamica – do ovoga je moralo doći znatno ranije!

MIKI: (sada već smirenije, ali oštro) Dobro, kada je već došlo do suočavanja, a trebalo je I ranije, reci, reci slobodno – što te boli!

JOVANA: (duboko uzdahne) Puno toga, ali prvo mi reci za koga sam se udala: za tebe ili tvoju majku?!

ANKA: Molim Vas, bez tako neumjesnih pitanja!

MIKI: I ja tako mislim!

JOVANA: Pa, normalno, kako bi drugačije mislio – nego kao tvoja mamica!

ANKA: Nema potrebe da vrijeđate!

JOVANA: Vrijeđam!? Ovo su, za Vas draga moja svekrvo, komplimenti! Reci mamiću!

MIKI: (oštro, kroz zube) Reci još jednom da sam mamić…glavu ću ti odvrnuti – kao glinenom golubu!

ANKA: Polako sine, zar ne vidiš da želi incident – velikih razmjera!?

MIKI: Imaće ga, ako ovako nastavi!

JOVANA: Pa, taj Kreont I Antigona…(oštrije) Gdje se toga sjetiste, ženska glavo!?

ANKA: To je istina! Da dolazi od nekuda drugo, pa još I nekako, ali u pitanju je ANTIKA!

JOVANA: Je….uh, nemoram biti još i vulgarna, ali vašim provokativnim stavom – to zaslužujete!

MIKI: Ostavi se moje majke! Sve ćemo raspraviti – nas dvoje! Udala si se za mene!

ANKA: Tako je sine! Budi muško, takav si morao biti od samog početka!

JOVANA: Tako je, trebao je biti muško – od samog početka!

MIKI: (skače) Što si rekla?! Nisam muško?!…trebao sam to biti od samog početka?!

ANKA: Uh, kuku meni, neće ovo na dobro…

JOVANA: Upravo tako! Sada pokazuješ svoju muškost da mi glavu odvrneš – kao glinenom golubu!

ANKA: Što se tu može, kada ne možeš da rodiš! (muzički fon)

JOVANA: Tako znači?!

ANKA: Tako je, snaho moja draga, da ti ja kažem jer je neprijatno mojem sinu!

JOVANA: Nije njemu neprijaatno…nema muda, nije ih nikada ni imao, kao što ih nema ni danas! A, to što ne mogu da rodim – to ćemo još vidjeti! Nikada se niste zapitali da li u svemu ovome ima udjela i Vaš sinčić! Neće na pregled – siguran je da nije do njega!

MIKI:(skače) Ubiću je, ubiću je majke mi! (ide, padaju stolice)

ANKA: Stani, stani sine ako Boga znaš…Vidiš kakva je to provokatorka, sve radi smišljeno!

JOVANA: Pustite ga, pustite tog mudonju neka mi odvrne glavu – kao glinenom golubu!

MIKI: (guranje) Pusti me, pusti me majko…pa zar nisi čula tu gomilu uvreda?!

JOVANA: To nisu uvrede, to je istina, a ona najčešće i najviše boli!

ANKA:(oštro) Zaveži već jednom! Ako i dalje nastaviš i ja ću se prodružiti svojem sinu!

JOVANKA: Što čekate!? Previše ste me branili i vodili, pa Vas molim dozvolite mi da idem – malo i sama!

MIKI: Mama, molim te ostavi nas da budemo sami!

ANKA: Nema potrebe, jer previše ste otišli daleko, da bi ste sada bilo što riješili ili odlučili! Jedino se možete potući, a to je ono najgore što se može dogoditi!

JOVANA: Kada spremim bilo koje jelo, to njegova majka radi bolje…operem veš, to njegova majka uradi bolje…ispeglam košulje, to njegova majka uradi bolje…I evo, odgovora za koga sam se udala!

ANKA: Prestanite! Umukniteeee! (malo smirenije) Donesi mi tablete za smirenje, a mogao bi pozvati i HITNU…nisam dobro… (sjeda, pije vodu I tabletu)

MIKI: Neka se nešto dogodi mojoj majci…možeš se pozdraviti sa svojim životom!

 

(uz muzički fon – vraćanje u sadašnje vrijeme)

JOVANA: (tiho I smireno) Taj, praokleti Kreont i  Antigona…

JELENA: Vidim, živa si i čitava…A njegova majka?!

JOVANA: (duboko uzdahne) Ostala je živa… Skamenila se, nije progovorila niti jedne jedine riječi… bila je blijeda kao krpa… u prvom trenutku se uplaših da je srce ne strefi… onda je počela, teško da diše, a potom više nisam, od nje, mogla doći do riječi…

JELENA: Uh, pa to je bio okršaj – samo takav!

JOVANA: Kao u, malo boljem filmu, ili u, malo boljoj, literaturi…(nasmije se)

JELENA: Hrabro, hrabro nema što…ne znam te kao takvu… znaš da smo te zvali mudricom I šutljivicom…

JOVANA: Kučak koji laje ne ujeda…onaj koji reži I reška – puno je opasniji! (kratka stanka)Dogorjelo do nokata, draga prijatlejice… Taj Kreont i ta Antigona… ‚‚Dobro pazi, sine moj, da nikada svoj razum ne žrtvuješ za ljubav jedne žene‚‚! …Pukla sam, totalno sam odlijepila…

JELENA: I kako je završila drama?!

JOVANA: Krenuo je da me udari…

JELENA: Miki, da te udari!?

 

(SJEĆANJE ILI VIDEO ZAPIS)

 

JOVANA: Udari, udari me muškarčino! Nikoga više nećeš udariti! Sjeti se, što ti je rekao moj otac, ako ne bude išlo da me vratiš, zapravo ja ću se sam vratiti mojoj kući, ali da me slučajno ne udariš! Ali, sa ovim, moj otac, nema ništa! …Stao je, a njegova majka je stala između nas… U mojoj glavi ima više osoba – barem 3 alter-ega! Sve je to zbog vas!

MIKI: Zbog  nas se nalazi, u tvojoj glavi, barem 3 alter-ega!?

JOVANA: Zlostavljana sam u ovoj kući! Ništa mi drugo nije preostajalo nego da se povučem – u sebe! Najuriću vas iz moje glave! (KRAĆA STANKA) …inače ću otkačiti, prevelika je tjeskoba – u mojoj glavi…

(POVRATAK U SADAŠNJE STANJE)

JELENA: Tako znači…

JOVANA: Zgrabila sam najneophodnije stvari i odjurila kući…

JELENA: (nasmiješi se) U ljubavi, ali ne onoj pravoj, bolje prođe onaj ko prvi napusti teren…

JOVANA: Treba znati, pa otići na vrijeme…Ipak, otišla sam – na vrijeme…

JELENA – sjećasnje, ili VIDEO ZAPIS

NIKOLA: Vrijeme se odužilo…godina dana – to još i može, ali čekati više od tri godine,   veliko je iskušenje za jednu mladu, zgodnu i šarmantnu osobu…Čuvam te od sebe…

JELENA: Da ne budem JELENA NA PRISTANIŠTU!

NIKOLA: Upravo tako, da ne doživiš da budeš JELENA NA PRISTANIŠTU… po onoj dubrovačkoj legendi!

JELENA: A, što će se dogoditi ako ja želim da budem JELENA NA PRISTANIŠTU – po toj dubrovačkoj legendi?!

NIKOLA: Ćuvam te od sebe, ne možeš i nesmiješ biti JELENA NA PRISTANIŠTU! Ti moraš imati svoj dom i porodicu, a ja još uvijek, za nešto tako, nisam spreman…zato te čuvam od sebe…I kao što rekoh, istinita stvar koja je prešla u legendu… (priča uz tihu muziku)…Mare je čekala više od 30  godina…čekala je, zapravo, cijeli život… svako veče, bez obzira na buru ili jugo, odlazila je na pristanište…

JELENA: (nasmije se) Jel’ dočekala?!

NIKOLA: Nije…zapravo Ivo se pojavio jedno veče,popričao sa njom, ali Mare ga, već dobro oštećenog vida, nije prepoznala, a Ivo se nije predstavio, kada je vidio svoju mladalačku i već požutjelu sliku koju mu je pokazala…Zapravo, ne bi ni Ivo ni Maru prepoznao, ali je, u dolasku, čuo priču, koju su već I vrapci na grani cvrkutali, kako dolazi,svako veče gleda, prema pučini, i čeka na pristaništu… 

JELENA:(tužnim glasom) Sada me obara jedna pjesma:‚‚O, zašto smo se zašto smo se sreli… o, zašto smo se pogledali, je li?…o, zašto se nismo mimoišli ko dve lađe nasred okeana…plove i minu u magli, bez traga…‚‚

NIKOLA: Odlično! (poljubi je)‚‚… ko dve lađe nasred okeana…plove i minu u magli, bez traga…‚‚ Izvanredno, izvanredno Jelena! To mi je nešto poznato?!

JELENA: Veljko Petrović! …ko dve lađe nasred okeana…

(uz muzički fon – vraća se u sadašanje vrijeme)

JELENA:(još se nije u potpunosti vratila u sadašnje vrijeme) To veče, na pristaništu, mahala sam, dugo sam mahala i nestajala u magli – bez traga…

JOVANA: Odlutala si i to daleko, daleko u magli… (smije se)

JELENA:(smije se) Daleko, nasred okeana…

JOVANA: Nikako da te pitam…

JELENA: Pitaj!

JOVANA: Nikola pomorac i Marko pomorac!? Ne možeš ti od mora i mornara…

JELENA:(smije se) ‚‚…ko dve lađe nasred okeana…o, zašto smo se pogedali, je li?…‚‚ (muzički fon)JELENA ČEKA NA PRISTANIŠTU!

JOVANA: Lijep naslov, za priču i film!

JELENA: Naslov jest, ali nije  za priču, a najmanje za film!

JOVANA: Onda za pjesmu!

JELENA: Poezija se sve manje čita…uostalom kao i proza…

JOVANA: Nažalost tako je, i za tiho žaljenje…

JELENA: Nije ništa bolje ni u naprednijem svijetu! Imala sam prilike i da vidim i osjetim… Uostalom, i moj je Marko pjesnik…zapravo, iznad svega, voli poeziju…tako me i osvojio…

JOVANA: Interesantno, vrlo interesantno draga prijatlejice…

JELENA: Voli poeziju, nešto je i sam pokušao da napiše…

JOVANA: Nisam to mislila…(uzdahne) prva i velika ljubav umjetnik-muzičar i pomorac, a sada i suprug umjetnik-pjesnik i pomorac?!

JELENA: Da, u pravu si! Zato bih ti preporučila, ako se budeš ponovo udavala, a kako vidim imaš i volju i želju – što dalje od umjetnika!

JOVANA:(nasmije se) Govoriš iz vlastitog iskustva…na svojoj si koži sve osjetaila…

JELENA: Ako hoćeš da patiš, da budeš sama, da doživljavaš skandale – udaj se za umjetnika!

JOVANA: Ili pomorca?!

JELENA: Pomorac je ipak nešto drugo!

JOVANA: Kao na primjer?

JELENA: Navika je zulum naopaki, rekao je Njegoš, tako i ja… imala sam ja i prije i poslije Nikole veze, ali nijedan nije bio pomorac…

JOVANA: I onda je opet došao jedan pomorac – ovog puta i suprug…

JELENA: Navikneš na pare, dobra kola, izlaske, putovanja a posebno na samoću!

JOVANA: Dobro, sada ni pomorci nisu što su nekad bili!

JELENA: Vrijeme gradi, a isto tako i razgrađuje! Sada svaka šuša ima više para i nema potrebe da se topi po morima i jede hljeb sa sedam kora – kako se to nekada govorilo!

JOVANA: Navikneš se posebno na – samoću!?

JELENA: U životu, sve ima svoju cijenu, pa tako i  samoća…

JOVANA: Nije ti dobro?!

JELENA: Hladno mi je i već se ježim… ako opet budeš pokušala – dobro razmisli I još više, nego prvi put, otvori oči! …Da, ali emocijama se ne može naređivati i s njima komandovati…

JOVANA: Zbog samoće?

JELENA: Život se svede na čekanje i iščekivanje, od jednog do drugog uplovljenja, a posebno isplovljenja…za nas,žene pomoraca, kažu da nemamo onaj puni osmijeh – kao druge žene koje dočekuju vedra jutra…(mala stanka i muzički fon) poslije opojnih noći…tek što se naviknem na seks, i ne samo na seks, a brod isplovi…(muzički fon)

JOVANA: (smije se) Ništa bez rezerve, kako kaže jedna kolegica s posla…

JELENA:(I ona se smije) I tako psi laju, a karavana prolazi…

JOVANA: Sreća je kratka, a čekanje vječno…(muzički fon, a onda se Jovana nasmije) Rezerva sve rješava, kako je ona to, slikovito, objašnjavala…Uzimala je tablete za smirenje, odlazila kod psihologa, pedagoga i gdje sve nije išla…(muzički fon) Dobila je potvrdu i uvjerenje da su u pitanju hormonalni poremećaji, tako da je muškarac najbolja terapija koju mora i treba da koristi! Nedeljno treba i mora dva do tri muška – potrošiti!

JELENA: Potrošiti!? To prvi put čujem…

JOVANA: Da, mi njih možemo potrošiti – bez ikakvog problema!

JELENA: Od kud ti sada to!?

JOVANA: Nije to moje, tako tvrdi i objašnjava ova kolegica o kojoj ti pričam! Ali, kad  sam malo bolje razmislila – u pravu je!

JELENA: Misliš na hormonalne poremećaje i terapiju?

JOVANA: Ne, nego na ovu potrošnju! Ipak, mi ih potrošimo i to bez problema!

JELENA:A, gdje joj suprug radi?

JOVANA: Na građevini, ali ne na našoj domaćoj…

JELENA: Znači, i on plovi…

JOVANA: Savjetuješ mi, da se držim što dalje od umjetnika?!

JELENA: Što dalje, ako je ikako moguće! Ali, Gospodnji putevi su neuhvaatljivi, nedokučivi, nepredvidljivi…ko traži – daje mu se, ko kuca – otvoriće mu se…tako kaže jedno jevanđelje…(kratka stanka) Nedavno, na otvorenju jedne izložbe prišao mi jedan lijepi gospodin…lijepo se i udvarao, a kad mi je rekao da je slikar i da mu je uzor Pikaso…vrisnula sam, I kazala mu da se pod hitno udalji, jer u protivnom zveknut ću mu takvu šamaračinu da mu više ni Pikaso ne bi pomogao…

JOVANA: Ko te tjerao  da ideš na otvaranje izložbe?!

JELENA: To sam se i ja pitala…

JOVANA:Da ne kucam i da ne tražim – kada su u pitanju umjetnici (nasmije se) Znam kako te Nikola osvojio, ali kako ono bješe s Markom?!

JELENA: Prvo pojavom!…Bio je najzgodniji, najbolje odjeven, načitan…A, onda poezijom, ali ne svojom!

JOVANA: Zato je i uspio… Uvijek se znalo ko je pravi pjesnik, ali i to se promijenilo, kako ti ono reče: vrijeme gradi, a isto tako i razgrađuje… Da, čula sam…Marko kao pojava…otkidale su ženske…nećemo o tome, mogla bi postati ljubomorna…

OFF. Marko: ‚‚…treba uvijek biti pijan, sve je tu – to je jedino pitanje. Da ne biste osjećali strašno breme Vremena koje vam slama pleća I povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha.

A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se.

            Pa ako se katkad, na stepeništu kakve palate, na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj  samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popoustilo ili nestalo… da ne biste bili mučeničko roblje Vremena, opijajte se; opijate se bez prestanka! Vinom,poezijom ili vrlinom, kako vam volja‚‚…(nasmije se) To je  Bodler kojem se klanjam do neba, pa još i više…

JELENA: Da, tu je onaj njegov čuveni albataros sa čeličnim krilima…

MARKO: Ja sam tvoj albatros i kad tebe nema – krećem se  čeličnim krilima…

JELENA: Da poljubim moga albatrosa…(smiju se)

MARKO: Slušaj sad ovo:‚‚u mojoj glavi stanuješ

                 Tu ti je soba I mali balkon

          S koga puca vidik na

         Na moje misli – najtajnije…

        Van tebe, druge misli ne postoje

        Samo dok spavam – ti se nekud gubiš…ovog puta to je Stevan Raičković…

 

JELENA: Dođi da te zagrlim…I ti u mojoj glavi stanuješ…

MARKO:Prije nego me zagarliš…‚‚‚…natoči mi čašu vina- iz podruma svog

                                                            poljubi me, zagarli me, pomogo ti Bog…Đura Jakšić…

JELENA: (pjeva)‚‚…zbog tebe nikom ne dam da me voli, a duša boli, a duša boli…‚‚

(MARKO, pjeva isti refren, a onda zajedno)

MARKO:‚‚…snove snivam, snove snujem,

                      u slike bih da ih kujem,

                     al’ su sanci poletanci,

                    ne mogu ih da prikujem

                   srcu mome laganome…i Laza Kostić…samo još malo edukacije I biću jači od glumca Petra Kralja i njegove SANTA MARIJE ili NE DAJ SE INES i Rade Šerbedžija!

JELENA:(nasmije se) Ti si moja radost i moja sreća, moja ljubav i moja pjesma…(uz muzički fon – vraćamo se u sadašnje vrijeme)

JELENA: I onda se, odjednom, naglo promijenio!?…A, što je najgore postao je pataloški – ljubomoran…

JOVANA: Ubrzo poslije vjenčanja?

JELENA:(duboki uzdah) Ubrzo…

OFF. MARKO: Opet si bila na nekoj večeri?!

JELENA: Što ima loše u tome!?

Marko: Ima! Krenu priče…

JELENA:Bio je to dan naše godišnjice…nemaš pojma kako je teško biti sam . pod stalnom prismotrom. Sve te guši, sputava…osjećam  da nemam dovolno vazduha . kao riba u akvarijumu iz kojeg voda polako otiče…nagone držim I zubima I noktima  – držim životna zadovoljstva koje mi godine  otimaju – jedno po  jedno…

MARKO: (nasmije se) Dobre su djevojke, tako i mnoge žene u osam sati u krevetu –  da bi u deset bile kući!

JELENA: Simpatično!

MARKO: I simpatično i istinito!

JELENA: Eh, s čime se sve ti opterećuješ!?

MARKO: Žene su kao I mačke! U doba careva I kraljeva – bile su im uz skut…gladiš je I maziš I sve je u redu dok je ne uštineš, a onda ti skače za oba oka..bolje ti se zamjerit I Bogu I popu – nego ženi! Grijeh je oprošten, dok žena prašta, ali pamti…

JELENA: Samo ja znam kakve bure I oluje kroz mene prolaze, kako se I u kakve ponore sunovraćujem…pratim sve emisije za pomorce – I cijela se tresem…nestao ovajj ili onaj brod, pao avion…platforama se ljulja…nalazim se na brodu koji se debelo ljulja…

MARKO: Žena treba da je kao toranj u Pizi – nagnut, ali ne pada!

JELENA:(nasmije se) Konačno da me pronađeš!

MARKO: Davno sam ja tebe pronašao… (nasmije se)

JELENA:(i ona se nasmije)Recimo da je tako…

MARKO:Žena i vojnik – moraju stalno biti zaposleni!

JELENA:Žena i vojnik – moraju stalno biti zaposleni!?

MARKO: Upravo tako, jer to je najbolji način da im ostane što manje vremena da razmišljaju o koje-kakvim glupostima!

JELENA:(smije se) A, tako znači… a zašto vojnika?!

MARKO:(smije se)Opet sam te pronašao…što kažeš:‚‚ a zašto vojnika…‚‚(I dalje se smije)

JELENA: Puno si mi se promijenio…

MARKO: Kako to misliš: horizontalno ili vertikalno?

JELENA:(nasmije se) I horizontalno i vertikalno!

MARKO: Kao naprimjer?

JELENA:Puno, i previše, piješ…

MARKO: Puno, i previše, pijem?!

JELENA: Previše i pušiš! (kraća stanka) Prije ručka, odeš po cigare i vratiš se sutradan – za ručak…(uz muzički fon, vraćanje u sadašnje stanje i vrijeme)

JOVANA: Znala sam…(kratka stanka) Kao i moj Miki… izgleda svi su isti – po tom pitanju…mislim na tu promjenu – ne na bolesnu ljubomoru, jer ipak je ta ljubomora –  naša slaba strana… (nagala promjena) Hoću da budem majka, da rodim! Sigurna sam da mogu roditi! Nije samo do mene, kako me optužuju! Vidjećemo! Vidjećemo da li sam jalovica!

JELENA: Prvo skoči, pa kaži hop!

JOVANA: Misliš na rezervu?

JELENA: Upravo tako!

JOVANA: I Ćaro se razvodi, moja prva ljubav, mogla bih pokušati s njim…I on nema djece… Tu je i Dućo, Baki, Mrgud…ni oni nemaju djece…( duboko uzdahne)  bijela kuga! I ja učestvujem u širenju, i jačanju, BIJELE  KUGE!… (muzički fon. KraĆa stanka)ako neuspije s Ćarom…

JELENA: Ostavi se BIJELE KUGE! Moraš se osloboditi te negativne energije! (muzički fon – kraća stanak) Eto, pokušaj s Ćarom, pa tek s rezervnom klupom… i tek onda idi na razvod!

JOVANA: Bez puzanja?!

JELENA: Bez puzanja, jer tu više nema i piškit ću i kakit ću! Ako ostaneš, recimo, s Ćarom…

JOVANA:Misliće da sam prolupala?!

JELENA: Ko?

JOVANA: Ćaro!

JELENA: Nema, Ćaro, što da misli, na njemu je da odradi stvar!

JOVANA:(nasmije se) Da ga potrošim, jer dijete se ne može napraviti iz cuga! Ti barem, fala Bogu, znaš!

JELENA:(nasmije se) Što da ti govorim – kad sve znaš!

JOVANA: Ovo je najstrožija tajna – koja može biti!

JELENA:(nasmije se) Za nas, ženske uopšte, kažu da tajnu čuvamo – grupno, i reći ću ti, ali nemoj nikome reći…(smiju se)

JOVANA: Uh, ko će sve ovo preživjeti, ali tu je RESPIRATOR! Preživjeću uz pomoć RESPIRATORA…tražiću da me priključe na RESPIRATOR!

JELENA:(nasmije se) Ostale smo samo nas dvije, jer sve smo, lijepo, izogovarali…

JOVANA:(I ona se nasmije) Umorile smo se, pa nemamo više snage da izogovaramo – same sebe…

JELENA: A, već se i smračilo pa valja meni doma poći…

JOVANA: I još samo ovo… I tako bismo mogle do jutra…

muzički fon – vrijeme i godine su prošle)

 

Nova scena

NIKOLINA: (tiha muzika) Tata!

MARKO: Raci tatina lutko!

NIKOLINA: Jel’ istina da si očekivao sina?!

MARKO:(neravozno) Molim!? Štao si rekla?!

NIKOLINA: Pa, to da nisi očekivao moj dolazak na ovaj svijet…

MARKO:(I dalje je nervozan) Ko je to rekao!? Ko je mogao izreći jednu takvu glupost!

NIKOLINA: Mama!

MARKO:Molim, što si kazala?!

NIKOLINA: Baka!

MARKO: Koja imaš dvije bake!

NIKOLINA: Djed!

MARKO: Dobro, imaš jednog djeda… to sam mogao i predpostaviti, jer tvoj djed je stvoren za filmove i da priča glusposti! Pa, i normalno, kao penzioner i nema drugog posla…

NIKOLINA: Nemoj tako, moj djed ne priča gluposti! On je jedan fin i veoma pametan djed!

MARKO: Da je fin i pameatan, ne bi rekao nešto tako!

NIKOLINA: Zašto se mi dao ovakvo ime?

MARKO: Što je lutko tatina…što fali tvom imenu?

NIKOLINA: Ima i bilo je puno ljepših! Kao pravo, previše je dugo i ne može te me maziti…

MARKO: Kako ne mogu, Nikolinice moja!?

NIKOLINA: Uh, tata zamisli koliko ti treba vremena da izgovoriš tu riječ…dok je izgovoriš prođe me volja za maženjem…

MARKO: Znači, ne sviđa ti se ime?

NIKOLINA: Bilo je puno ljepših! Mogla sam biti Vera, da vjeruješ u mene, ili Nada, da se nadaš u mene…

MARKO: Ovo je mamino maslo, čuće me!

NIKOLINA: Pusti mamu i tako se u zadnje vrijeme…(naglo zastane)

MARKO: Reci, što si zasatala! Reci slobodno!

NIKOLINA: Ništa…nešto sam naglas razmišljala…

MARKO: Hm…(nasmije se) Naglas razmišljala…u zadnje vrijeme, sve smo više nervozniji, razgovaramo povišenim tonom – to si htjela da kažeš?!

NIKOLINA: Pa, ne baš tako, ali slično…

MARKO:(nasmije se) Nije šija – nego vrat, I nije govance, nego se kučak – pokakio…

NIKOLINA: Tata…

MARKO: Reci tatina lutko…

NIKOLINA: Ma…ništa…

MARKO: (radosno) U čovjekovom životu nema ljepše radosti, nego kada čuje plač rođenog djeteta…(muzički fon, šum mora, udaraju talasi) Kada si se rodila, ulazili smo u Sueski kanal..kasnije sam vadio poziciju na osnovu vremena tvog rođenja…Postao sam otac! Ljudiii! Postao sam otac! – vrištao sam iz sve snage…(muzički fon) To…to plače…

NIKOLINA: Ko, ko je zaplakao?!

MARKO:(malo se zbuni) Kako ko!? Pa, ti!

NIKOLINA: Tada još nisi znao kako ću se zvati!

MARKO: Bilježio sam svaku promjenu, od jednog do drugog putovanja, a njih je stalno bilo toliko da nije moglo stati u moju mornarsku vreću…

NIKOLINA: Kada ćemo, već jednom, odvezati tvoju mornarsku vreću?!

MARKO: Kada bude puna!

NIKOLINA: Mornarska torba je sigurno već napunjena, ajde da je odvežemo…

MARKO: Nije, nije, tatina lutko – još nije napunjena…

NIKOLINA: Onda ćemo samo malo virnut…

MARKO: Tvoje prvo pismo, na mnogim mjestima gumicom brisano…i ono se nalazi u mornarskoj torbi…

NIKOLINA: Tata!

MARKO:(naglo zastane) Reci…

NIKOLINA: Što si radio I kako si se ponašao kada je iznenada naišla oluja?

MARKO:(nasmije se) Oluja ili neverin…sto mu morskih ajkula, ti si tatina mudrica…

NIKOLINA: Tata, lijepo sam te pitala I lijepo mi odgovori – ako znaš, a moraš znati – ali iskreno!

MARKO: U takvim situacijama, traži se srčanost!

NIKOLINA:(smije se) Srčanost!?

MARKO: Oću reći da se ne prljaju gaće…

NIKOLINA:(I dalje se smije) Znači, pazio si da se ne ukakiš u gaće?! To bi bila ta tvoja srčanost?!

MARKO: Upravo tako, jer kada se napune gaće – lakše i brže spadaju! To I sama znaš, kad si bila mala…

NIKOLINA: Ali, ja nisam kakila od straha!

MARKO: Pitala si me da ti objasnim srčanost na moru – kada naiđe oluja ili neverin…

NIKOLINA: Uđe brod u maglu I ništa se ne vidi?

MARKO:(nasmije se) Danas si mi posebno raspoložena!

NIKOLINA: (pjeva:‚‚magla, magla, magla oko nas, jedva čujem dopire tvoj glas…)

MARKO: Treba pričekati dok se magla ne podigne! (smiju se)

MARKO: Tatina lutko!

NIKOLINA: Reci!

MARKO: Da i  tata nešto pita?!

NIKOLINA:Slobodno!

MARKO: Kada je zemlja, već, okrugla…

NIKOLINA: Tako u školi kažu…

MARKO: Zašto se onda voda ne izlije, a mora, okeani i rijeke – zašto se ne pomiješaju?

NIKOLINA: Uh, tata pa gdje si našao takvo lijevo pitanje!?

MARKO: Nije niti malo – lijevo…(smiju se)

NIKOLINA: To ću zapisati, jer to još nismo učili…ali, bez obzira, pitaću učiteljicu…Tata!

MARKO: Idemo dalje?!

NIKOLINA: Umorio si me i premorio sa ovim zadnjim pitanjem, pa predlažem da se malo odmorimo…

MARKO: Kako ti kažeš…(poljubi je) Tatina mudrica…tatina lutka…

NIKOLINA: Za vikend idem kod bake…

MARKO: Kako ti kažeš…

NIKOLINA: Obećaj mi da ćeš biti dobar!

MARKO: Da ću biti dobar!?

NIKOLINA: Da…prema mami!

MARKO: (skače, pada stolica) Da ću biti dobar i to prema mami!? Svašta!? Pa, ovo je za poludit!

NIKOLINA: Nije za poludit, barem za sada…

MARKO:(opet skače) Barem za sada!?

NIKOLINA: Da, upravo tako! Obećaj mi…

MARKO: Obećavam da ću biti dobar – za vrijeme vikenda i tvoje odsutnosti – prema tvojoj mami!

NIKOLINA: Ne tako!

MARKO: Nego?!

NIKOLINA: Ne samo za vrijeme vikenda i moje odsutnosti – nego inače! Moraš se popraviti…

MARKO: Molim!?

NIKOLINA: Moraš se popraviti! Mami je teško i puno pati – zbog tvog ponašanja…

MARKO: (nervozan je) Čuće ona mene, i ne samo ona! Pa, gdje je našla I gdje su našli da takve stvari pričaju ispred tebe!?

NIKOLINA: Tata!

MARKO: Slušam!

NIKOLINA: Nije mama ništa pričala ispred mene, ni baka, ni djed…ja sam, u par navrata, čula neke vaše razgovore…

MARKO: Nije lijepo da se prisluškuju tuđi razgovori!

NIKOLINA: Nisu to tuđi razgovori! To su naši razgovori…razgovori moje mame i moga tate… i ja postajem vrlo tužna…

MARKO: Ti postaješ vrlo tužna!?

NIKOLINA: Da! Tata, vi se sve više i sve češće svađate! Tata, vi više normalno ne razgovarate (plačnim glasom) Ja trebam i tatu i mamu, a ti mi jako fališ i jedva čekam kada ćeš doći s broda, a onda čujem neke stvari i puno sam tužna…

MARKO:(zagrli je i poljubi je) Tatina mudrica…ajde na vikend, provedi se lijepo I neopterećuj, bespotrebno, tu lijepu glavicu – tatina lutko…

NIKOLINA: Tata…

MARKO: Što je tatino?!

NIKOLINA: Imam noćnu moru!

MARKO: (nasmije se) Ti imaš noćnu moru!? Dođi da te tata poljubi…

NIKOLINA: Da, tata ja imam – noćnu moru!

MARKO: Da čujem…

NIKOLINA: Ja bih željela brata ili sestru! Ja sam sama, ja se loše osjećam…(muzički fon – kratka stanka)

MARKO: Ti…ti…ti bi željela bata ili seku?!

NIKOLINA: Da!

MARKO: Pitaj mamu!

NIKOLINA: Mama je kazala da pitam tebe! Kao i baka!

MARKO: Koja?! Imaš dvije bake!

NIKOLINA: Mamina majka, a moja baka, kazala je da pitam tatu, a tvoja majka, a moja baka – da pitam mamu!

MARKO: A djed?!

NIKOLINA: Da pitam tatu!

MARKO:(OFF)Ti bi mogla da rodiš?!

JELENA: Bez ikakvog problema!

MARKO: A, posao, karijera…

JELENA: Ja sam, u prvom redu, majka! …(kratka stanka) Porodica i djeca, pa tek onda karijera!

MARKO: Za razliku od nekih drugih žena…

JELENA: Marko!

MARKO:Slušam…

JELENA: Da se ne foliramo…sve mi je jasno!

MARKO: Što ti je jasno?!

JELENA: Dragi moj Marko…ti ne možeš…radi tebe ne možemo imati više djece…dobro je što Nikolinu ugrabismo…

MARKO:(nervozno) Otkuda ti to…otkuda ti nešto tako…kako možeš reći nešto tako…

JELENA:Mogu!

MARKO:(I dalje je nervozan) Možeš?!

JELENA: Zabrljavio si sa nekom ženskom i dali su ti, prejake, injekcije…spržena su ti jajca … sada si BO…

MARKO: BO?!

JELENA: Da, BO – bezopasan! Ženska s tobom ne može i nema bojazni da će zastrudniti! (nasmije se) Sada si kao EUNUH …to je čuvar harema…

MARKO:(zbunjeno i muca) Znači, ja sam BO…bezopasan za žene…sada sam kao EUNUH…čuvar harema!?

JELENA: BO i EUNUH! Ja potpisujem…na moju, i našu, veliku žalost… Dobro znam, zašto si se promijenio, zašto piješ I zašto si, posebno, nervozan…zašto si se ovako promijenio…

MARKO: Nisam imao hrabrosti…da ti pogledam u oči…

JELENA:(nasmije se) Mačak!

MARKO: Nisam mačak!

JELENA: Moj kuco!

MARKO: Nikakav kuco! Nemoj mi tepati…

JELENA: Znaš mačak je znao, svakog februara da se grozno ofuca…gazda mu sjecne jedno jaje…dođe februar, a I dalje nagrđen…sjecnu mu I draugo jajce…dođe februar, a on još gori…Što je sada, zbunjeno se pitao gazda!? ‚‚Sada sam instruktor…na meni se vježbaju…‚‚ uzvratio je mačak…(smiju se i jedno i drugo)

(muzički fon – vraćanje u sadašnje vrijeme)

NIKOLINA: Tata, nije ti dobro?! (muzički fon) Imaš praoblema?!

MARKO: Dobro sam! (muzički fon)

NIKOLINA: Odjednom, si se promijenio, i onda otplovio negdje daleko… onda si počeo ludo da se smiješ… Tata!

MARKO: Reci tatino!

NIKOLINA: Čula sam da si bio pravi, pravcati, naj – frajer!

MARKO: (trgne se) Od koga si to člula?!

NIKOLINA: Pričaju moje prijateljice…

MARKO: Tvoje prijateljice!?

NIKOLINA: To pričaju – njihove mame…

MARKO:(nasmije se) A, tako…tako već može…

(muzički fon)

MARKO: Ti bi željela bata ili seku?!

NIKOLINA: Tako je!

MARKO: Roda će donijeti…

NIKOLINA: Ostavi se, tata, rode! Nisam ja više tako mala, kao što vi mislite…

(muzički fon)

Nova scena

(atmosfera Doma zdravlja)

JELENA: Sljedeći, ko je na redu…sjednite…dobro dajte mi nalaze…

PACIJENT(1): Pogledajte nalaze, malo bolje!

JELENA: Zašto malo bolje!?

PACIJENT(1): Nisam ja kriv što se vi medicinari – stručno ne podnosite!

JELENA: Otkud Vam to?! (čuje se šuštanje papira)

PACIJENT(1): Sve znam, sve sam osjetaio na svojoj koži…sve…

JELENA:(malo nervozno) Molim Vas prestanite, ako nemate ništa pametnije! (šuštanje papira)

PACIJENT(1): Vi medicinari…

JELENA: Najbolje će biti, dragi gospodine, da preuzmete moje mjesto! Kako vidim, i čujem – Vama doktaor i nije potreban, jer Vi znate više od mene i mojih kolega! Ja bih Vas, najljepše, zamolila da se javite Vašem doktoru, pa njega maltretirajte!

PACIJENT(1): Što, zar Vas ja maltretiram!?

JELENA: Slobodni ste! Sljedeći molim…

PACIJENT(1 – u hodniku): Gospodo! Ne znam kako vi, ali ja nemam pršut, a ni viski…kad odem kod mehaničara ili limara dam pare, ali vidim što je urađeno…

PACIJENT(2): Ima onih koji bi trebali da rade – isključivo na obdukciji i prosekturi! Ni blizu ljudi – ni blizu što je u vezi s ljudima!

PACIJENT(3) Pa, vi sve znaste!? Vama doktaor I nije potreban…ajte pustite nas, nama je potreban liječnik!

JELENA: Boli Vas želudac?

PACIJENT(zaapliće jezikom) Da…bo-bo-iiii me žžžeeludaaac…

JELENA: Zašto toliko jedete?!

PACIJENT: Tooo jeee mmooj ppprobbbleem dddoktttoriccce…

JELENA: Zar ne vidite kako izgledate?

PACIJENT: I tttooo je mmmoojj problemmm dddoktttorirricce!

JELENA: Stanite na jednu nogu i podbočite se laktom!

(čuje se pad)

PACIJENT: Nnniissam ja mmmajjjmmmunnn što radite od mmmeeennne!?

JELENA: Polako I bez ljutnje…pokušajte još jednom… (opet pad – još jači. Telefonira) Hitna? Glas: Izvolite! Hitno dođite, u sobu 107 i hitno odnesite ovog pacijenta! (trka kroz hodnik…)

PACIJENT: Doktorice, gušim se…da li je to neka poebna astma ili…

JELENA: Tako mlada, a guši se!?

PACIJENT: Fali mi vazduha…gušim se, preznojavam…

JELENA – off – kao da vidim moju Nikolinu…u jednom trenutku proživjeh sve ove godine…prvi odlazak u vrtić, prije toga osjetila je što joj se sprema I već je najavljivala kako bi mogao stomak da je boli…nije htjela iz auta. Izađem da je iznesem, a on a pređe na draugu stranu I zaključa mi vrata…s obije ruke me zagrlila – uz vrisku koja mi je parala srce…nedavno je povedoh na koncert, srećna što ću moći s njom da izlazim I na ozbiljna mjesta. Do pola je izdržala – ustala I otišla bez ikakvog pardona…u zemlju da propadnem… (muzički fon – vraćanje u sadašnje vrijeme)

Nova scena

(zaključavanje kućnih vrata, otključava se auto)

KOMŠIJA: Dobro jutro komšinice!

JELENA: Dobro Vam jutro Budimire – naš dobri Budo!

KOMŠIJA: Kako ste spavali, komšinice?

JELENA: Nikad bolje – Budimire – Budo!

KOMŠIJA: Kada ćete biti kući, došao bih za vodu?

JELENA: Da znate, karta svijeta i dalje stoji iznad kreveta!

KOMŠIJA: Pobogu komšinice, što ima veze karta svijeta, iznad kreveta, s vodom koju trebam očitati, a onda i naplatiti!?

JELENA: Ima, ima Budimire – Budo! Što kažete, da bih bolje pratila brod pa tako da izbjegnem faktor – iznenađenja!

KOMŠIJA: (zbunjen) Ja to rekao!? Oprostai mi dragi Bože…

JELENA: Drobite, drobite Budimire – Budo!

KOMŠIJA: Drobim!? Ja, znači, drobim!? Ljepo, ljepo, me častite, ovako rano…

JELENA: Drobite Budimire – Budo! I ne samo to!

KOMŠIJA: Znači, još ima toga?!

JELENA: I što kažete, da ovu koplješu treba srediti! Zar ne vidite kakva je to bikeša, pa to bi bila muzika od seksa…

KOMŠIJA: Božeee!

JELENA: Ne krsti te se i ne miješajte Boga u ta Vaša –  drobljenja!

KOMŠIJA: To je moje pravo! Prije se pisalo i gledalo ko ide u crkvu, a danas se gleda i piše – ko ne ide! A, Vaš je otac u tome prednjačio, u tom zapisivanju ko ide u crkvu!

JELENA: Slušajte Vi muškarčino!

KOMŠIJA: Oho, dobro napredujem, sada sam, već, i muškarčina!

JELENA: Ja sam, i tako, svako veče sama i stojim Vam na raspolaganju!

KOMŠIJA:(nasmije se) Recimo da je tako…

JELENA: Recimo da je tako…karta svijeta je i dalje na zidu, iznad kreveta…

KOMŠIJA: Kada me potežete za jezik – idemo do kraja!

JELENA: Do kraja!?

KOMŠIJA: Vi nemate pojma, kakva ste nam inspiracija i koliko se bavimo s Vama!

JELENA: (nasmije se) Ja sam inspiracija i bavite se samnom?! Pa, normalno jer nemate pametaanijeg posla! Gdje mene nađoste, ako Boga znate?!

KOMŠIJA: Baš Vas, ali ne i slučajno! Oformili smo štab za Vaše praćenje i analizu…

JELENA: (zbunjena je) Pratite me I to ne slučajno!? Oformili ste štab za moje praćenje I analizu!? (nervozno) Kakvo praćenje, koji štab i kakvu analizu!? Vi očito niste normalni!

KOMŠIJA: (nasmije se) Mi smo normalni i te kako smo normalni! Centar nam je u podrumu, a sastajemo se pod okriljem kućnog savjeta…

JELENA: (nasmije se) Samo da odložim torbu, jer ovo postaje vrlo interesantno…

KOMŠIJA: Bubo prati Vaš izrez na haljini i uopšte Vaše oblačenje…

JELENA: (smije se) Pa, vi ste totalno otkačili – majke mi… (I dalje se smije)

KOMŠIJA:Tonjo, pratai Vašu šminku i raspoloženje… Bajo, s kime se družite I odlazak na pijacu – subotom…

JELENA: (trgne se, pomalo nervozno) Odlazak na pijacu – subotom!?

KOMŠIJA: U štabu, imamo jednog poetu, dramskog i proznog pisca, slikara, paparazza…

JELENA: (nervozno) Paparazza!?

KOMŠIJA: Za svaki slučaj…Već ste ušli u pjesmu u priču, napisan je I scenaraio za budući film, slikar je uradio svoje I sve to pod zajedničkim nazivom:JELANA ČEKA NA PRISTANIŠTU!

JELENA: (nervozno) JELENA ČEKA NA PRISTANIŠTU!? Odkuda vam baš taj naslov?! Odkuda vi znate za PRISTANIŠTE!?

KOMŠIJA: Znamo mi puno više – nego što Vi mislite…(nasmije se)

JELENA: A, koja je Vaša uloga – moj dobri Budo-Budimire?! Stvarno imate lijepo I pravo ime!

KOMŠIJA: Hvala na komplmentu…ja sve to objedinjeujem i vršim kompjutersku obradu i vodim Vaš dosije…kao bivši sudski vještak…

JELENA: Prijaviću vas! Hoću majke mi!

KOMŠIJA: To što ste naša inspiracija, što ste ušli u pjesmu, priču, naslikanim slikama, o tome što ste više čuvani I paženi od jednog, američkog, predsjednika! Snimili smo mi I Vaše srce – nemate Vi tako tvrdo srce…(nasmije se)

JELENA: A, što ako vas prijavim?!

KOMŠIJA: Za inspiraciju?!

JELENA: Policiji! Duboko ste u prekršaju o zaštiti podataka ličnosti!

KOMŠIJA: Ja ću Vam biti svjedok saradnik i zaštićeni svjedok… To je sada u modi – po anglosaksonskom pravu…(nasmije se)

JELENA: Ja ne mogu, od vas i vašeg pratećeg štaba, ni u WC, normalno, otići?!

KOMŠIJA: Nije baš tako, ali blizu smo…

JELENA: Što ste blizu?!

KOMŠIJA: gledate li Velikog brata?

JELENA: Kakve veze imam ja I Veliki brat!?

KOMŠIJA: Danonoćno je sve je pod, video kontrolom! To nas čeka…sve nas…

JELENA: Pusti me politike i to još evropske i svjetske! Imam ja I svojih problema – preko glave, tako da mi nisu potrebni evropski I svjetksi problemi!

KOMŠIJA: Znamo!

JELENA: (tgrgne se) Što znate?!

KOMŠIJA: Pa, to te Vaše probleme, ali tu smo da Vam pomognemo…

JELENA: Najviše će te mi pomoći da me ostavite na miru i da rasformirate štab i da mi predaste dosije!

KOMŠIJA: Već za života – ušli ste u legendu! A to malo ko sebi, za života, može dozvoliti! Istina, to je, za sada, fusnota…

JELENA: Opet vam ponavljam: gdje je tu zaštita podataka ličnosti?!

KOMŠIJA: Ništa ne brinite! Kao štao rekoh, sigurniji ste od jednog, američkog, predsjednika…A ja sam Vam, zlu netrebalo, i svjedok saradnik i zaštićeni svjedok!

JELENA: (nasmije se) Kako da vam se zahvalim, na ovakvoj pažnji i zaštiti?!

KOMŠIJA: Da nam budete, i dalje, ovako lijepi, nasmijani i raspoloženi…zahvaljujući Vama – puno smo naučili…prošli razno-razne edukacije, a zahvaljujući Vama i predaleko smo otišli tako da nazad ne možemo ni da hoćemo…

JELENA: Sve sam mogla slutiti ovog jutra, blijeda još od probdjevene noći, gdje sam meko šaputala riječi sanjane u samoći, ali nešto ovako ovog jutra…malo je ako kažem da sam zbunjena…

KOMŠIJA: A vremna na vrijeme referisaću Vam – kakvo je stanje, ali to mora biti stroga, najstrožija, tajna – samo između nas dvoje!

JELENA: Nema problema! Dajem obećanje svojem zaštićenom svjedoku i svjedoku saradniku!

KOMŠIJA: Po anglosaksonskom pravu!

JELENA: Kako Vi kažete, pa makar bilo i po anglosaksonskom!

KOMŠIJA: A svijetlo? To još nismo uspjeli da obradimo?! Ne ide, pa ne ide…

JELENA: Koje svijetlo!?

KOMŠIJA: Pa, Vaše!

JELENA: Kakav je problem s mojim svjetlom?!

KOMŠIJA:(nasmije se) Gori po cijelu noć!

JELENA:(nasmije se  ona) Bolje se vidi kada spavam…bolje vidim kada mi je svijetlo upaljeno…

(muzički fon)

 

Nova scena

(čuje se pristajanje broda)

MARKO: Jelenaaa! Dobrodošla u Veneciji!

JELENA:(trače jedno prema drugom) Bolje te našla! (poljube se)

MARKO: Kako mi je ćerka?

JELENA: Dobro, dobro je…poslala ti je neke stvari i pismo…puno joj fališ…

MARKO: I vi meni…

JELENA: Možda ćerka, ali mi – teško da ti falimo…

MARKO: Molim?! Nisam dobro čuo!

JELENA: Čuo si, i to vrlodobro!

MARKO: Što ti je!? Niko mi neda toliko snage za život – kao vas dvije…

JELENA: (nasmije se) Kao nas dvije…(opet se nasmije)

MARKO: ‚‚…Da li sam mogao slutiti tog jutra, blijed još od probdjevene noći, da ću ti meko šaptati riječi sanjane …

JELENA: (nastavlja)‚‚…u samoći, u sumornoj samoći svoga stana…u riznici srca zlatiti I ovog jutra naići na ruku toplu i stisak mi dršćući vratiti…(nasmije se) malo iskrivljeni Cesarić…

MARKO:(POLJUBI JE) Takvu te volim…budi ono što jesi, a znam kakva si…( opet se nasmije)Tek što si se iskrcala, otvorila si rafalnu paljbu!? I to – bez upozorenja…(smije se)

JELENA: To je priprema!

MARKO: Umorio te put, ajde prvo se lijepo odmori pa ćemo o svemu na tanane…A, praije toga mogli bi još jednom, kako ti reče iskrivljenog, Cesarića…‚‚…ovog  jutra blijed još od probdjevene noći…

JELENA: Nisam raspoložena…možda kasnije…

 (muzički fon i lagana talijanska muzika. Čuje se veslanje…)

JELENA: Eno još jedne gondole…čekaj stani malo…ko je onaj gopodin?!

MARKO:(stao je sa veslanjem) Onaj gopodin!?

JELENA: Da…kao da mi je ,odenkud, poznat…

MARKO: Nešto nas gledaju, kao da smo i mi njima poznati…(nasmije se) To je Nikola…moj zapovjednik…

JELENA: (zbunjeno) Ni-ko-la…to je Ni-ko-la, tvoj zapovjednik…

MARKO: (I on je zbunjen) Da, to je Nikola, moj zapovjednik!?…

JELENA: Ono mu je supruga…

MARKO: To mu je supruga…mislim da je druga, ako ne i treća…nisam siguran…

JELENA:(trgne se I zakašlje se) Druga, a možda i treća?! Ko bi rekao!?

MARKO:(zbunjeno) Ko bi rekao!? Otkuda ti sada to?! Vi kao da se znate?!

JELENA: Putovale smo skupa…jedna vrlo interesantna Dalmatinka…

OFF.JELENA:(smije se)Mora jednom da počne! Zdrava, zgodna, puna života…krv nije voda, što je prirodno – nije I griješno…(smije se) kako kaže, Budo, moj komšija…

MARINA: Dobro je reka, lipa moja…to je isto ko da svaki dan jedeš grah, vi rečete pasulj, ili pečenje…a kada dođe jedna lipa riba – onda se more guštat…

JELENA: Teško, teško je uklonit, u glavi, neke barijere…o svemu sam dobro, I dugo, razmišljala…

MARINA:(smije se) Išempijat ćeš, vi rečete poludit! Veslo šija ili ide naprid, urezuje se. a onda se, lipa moja – sve opet poravna, nastane bonaca, ko da ništa ni bilo nije…(nasmije se) Ne vidiš i ne osićaš život…

JELENA: I vidim i osjećam, ali na jedan drugačiji način…

MARINA:Išempijat ćeš, oćeš matere mi…(nasmije se)

JEALENA: Ja se najviše družim s knjigom…

MARINA: Greška!

JELENA: Svijet bez knjiga svijet je  divljaka! Knjige grade…

MARINA: Greška! Lipa moja to je – greš-ka!

JELENA: Greška!? Greška je družiti se s knjigom!?

MARINA: Druženje s lošom knjigom – opasnije je od druženja s lošim judima! Previše, lipa moja, kopaš po tuđim ladicama…

JELENA: Moguće je da spadam u krmanoše koji se drže obale…

MARINA: Točno! Boje se isplovit na otvoreno more, jer ispod je more, a gore nebo…

JELENA: Da, u pravu si…bolje je gledat zvijezde i tako tražiti put i izlazak iz ove tjeskobe… Werde der du bist – ajde, da vidimo:budi ono što jesi…

MARINA: Sve znam!

JELENA:(zbunjeno) Što znaš?!

MARINA: Sve je podnošljivo, dok se noć ne pojavi…duga, beskonačna kao katran carna…odlaziš spat i osićaš mali nestanak, a kad se probudiš, a često probdijejš i cilu noć, ko novo rođenje…sve nestaje i tako dan za danom…legneš i obučena, a onda se probudiš i naglo skačeš…televizor šumi i prvo virneš jel’ dite lipo spava…(čuje se pjesma:‚‚…jedna žena, čeka brod, čeka mladost da se vrati… uz muzički fon vraćanje u sadašnje vrijeme)

JELENA: Odlučila sam da promijenim život! Ovako više ne mogu! Moram zaboraviti mnogo toga i nastaviti sa mojim, izmijenjenim, životom…

MARKO: Jelena! Jelenaaa!

JELENA: Tu sam…

MARKO: Samo fizički…evo mašu nam i prilaze… (pristajanje čamca – jedno uz drugo)

NIKOLA:(hoće radosno, a onda zastane) Jelena…ko bi rekao…ništa se nisi promijenila…

JELENA: A, ti jesi i to dosta…

NIKOLA: Nije ni čudo, mene tuku, već godinama, svi mogući fortunali…

JELENA: Nije to od fortunala…

NIKOLA: Ti si mi…ti si…još i ljepša…

MARINA: Ajme meni…Isuse Bože…Marko, pa di si ti meni!? Kako si se prominija, majko Božja…

MARKO: Marina?!…

MARINA: Što je ostalo, za ime Isusovo, od onakvog čovika…(mala stanka – muzički fon) Marko je moj nesuđeni zet… (kraća stanka – muzički fon) A, bija je najlipši, najzgodniji, najbolje odjeveni, najnačitaniji i najnjegovaniji frajer… Ma, vidi na što ličiš…majko Božja?!

NIKOLA: Marinaaa! Ti nisi normalna!?

MARINA: Do malo prije, možda sam i bila, ali sada, kada ugledah Marka – poslije toliko oprosnih godina, ne znam da li sam više normalna?!

JELENA: Samo nastavi!

NIKOLA: Što da nastavi!?

MARKO: Po svemu sudeći, bogovi su dogovorili ovaj susret…naprijed se ne može, a nazad nemam gdje!

MARINA: Mojoj prijatljici, odajem priznanje – upropastila ga je za druge žene, ili ga je spasila!

JELENA(nasmije se) Bar da jesam…

MARINA: Marko je trebao biti moj zet…

NIKOLA: Molim te prestani…

JELENA: Zašto bi prestala?!

MARKO: Kada je došlo do ovakvog susreta i to daleko od obale…

MARINA: Poslije buđenja iz dugogodišnjeg sna…

NIKOLA i MARKO: (pjevaju uz gitaru) ‚‚…ko te ima taj te nema, ko te nema taj te sanja, ko te sanja, taj te ljubi, a ti o tome pojma nemaš…

NIKOLA: Da je ovdje Ane, tvoja sestra, još bih nekako i razumio…

MARINA:  Trljam oči…preživljavam sve, one mučne, godine…sve se preliva u meni…burni valovi udaraju u obale moje duše…

MARKO: Zašto tvoje duše!?

MARINA: Patila sam i bolovala – skupa sa mojom sestrom! Slomija si nas…Ane se nije ni danas oporavila!

 MARKO:Priroda bi morala zabraniti – povratak događaja i tamo neka sjećanja!

MARINA: Nisu to ‚‚tamo neka sjećanja…‚‚! Sada hoćeš, i želiš, da sve staviš pod neku šalu – i to neslanu!

NIKOLA: Idemo!

MARINA:Ne idemo, nisam završila!

JELENA: Pustite je, ja najbolje znam kako joj je…istina brani i zastupa svoju sestru…

MARKO: Sada me talas prošlosti – žestoko udario…utekao mi je život…jednostavno iscurio, a moram biti ono što jesam! Nisam više za poeziju, za uzdisaje…djevojke, već duže vremena, uzdišu i čeznu – za nekim drugim…mladosti više nema…

NIKOLA: Utekao nam je…nije samo tebi – život iscurio i utekao…

JELENA: (trgne se) Izvanredno!

NIKOLA: Što je izvanredno!?

JELENA: Iscurio je, a da ni sama ne znam – kako i gdje je iscurio…

MARKO: Moram biti – ono što jesam!

NIKOLA: Moramo!

MARINA: A, tebe Marko – kaznit će Bog… prevelki si grešnik!

JELENA: Nije jedini! (kratka stanka – muzički fon) Pa, zar smo se morali sresti, baš sada…‚‚…o, zašto se nismo mimoišli, ko dve lađe nasred okeana…o, zašto smo se zašto sreli…‚‚ (muzički fon) neka plove i minu u magli – bez traga i to ovog momenta! (muzički fon

Nova scena

(zvoni telefon)

JELENA:(podiže slušalicu) Alo…

MARKO: Sve sam pripremio – po dogovoru…

JELENA: Da čujem…

MARKO: Upoznat sam sa činjenicom da je moja supruga Jelena pokrenula postupak radi razvoda braka pred Sudom. Upoznat sam sa sadržajem tužbe iako se to pismeno meni nije uručilo…

JELENA: Dobro je…

MARKO: Ima još…O tome sam direktno sazanao preko moje ćerke Nikoline. Saglasan sam i slažem se da se rastavi brak, pa se neprotivim tužbi ni tužbenom zahtjevu. Osim faksa isto vam šaljem poštom, te molim da uvažite ovaj moj način komunikacije i izjašnjavanja  o okolnostima i sadržaju navedene tužbe i tužbenog zahtjeva…To bi bilo sve!

JELENA: Odlično, to je to! (muzički fon)

Nova scena:

SUDIJA: (čita presudu – uz laganu muziku – koja se smanjuje i pojačava) Na temelju glavne rasprave sa koje je bila isključlena javnost, te koja je održana i zaključena u prisutnosti tužiteljice, a u odsutnosti uredno pozvanog tuženika, istog dana Opštinski sud je presudio:

Razvodi se brak.

Obrazloženje

U tužbi se tvrdi da su bračni odnosi poremećeni i da je bračna zajednica prestala, pa se tužbenim zahtjevom traži da sud razvede brak.

U odgovoru na tužbu tuženi je naveo da ne osporava opravdanost tužbenog zahtjeva tj. da je saglasan da sud razvede brak…bračni drugovi podnijeli su sporazumni zahtjev za razvod braka…

(Muzika – BOLERO – RAVEL. JELENA IZLAZI IZ SUDNICE – KOMPLETNO JE U CRNOM I SA CRNIM NAOČARIMA. DOLAZE RODITELJI, NIKOLINA, JOVANA,MARINA, MARKO,NIKOLA, KOMŠIJA – BUDO (nosi globus i bilježnicu) SUDIJA I ZAPISNIČAR, OSNOVAC 5. – 6. RAZRED (JOVANA GA POLJUBI) – SVI U CRNO. ŽIVA MUZIKA – SIRTAKI – PLEŠU, PLEŠE I PUBLIKA (STATISTI) – MIJENJAJU SE ULOGE – SA POZORNICE SILAZE, A PUBLIKA ZAUZIMA POZORNICU, PUBLIKA SILAZI, GLUMCI SE VRAĆAJU – U RITMU SIRTAKIJA – NAPUŠTAJU POZORNICU…)