Smiješ(a)ne priče

 

CRNOGORSKI ANEGDOTSKI HUMOR
BJELOPAVLIĆKI HUMOR

 

 

 

 

 

Биљешка о аутору

Вуко М. Радовић, рођен је 1921.године у Мартинићима, Општина Даниловград. Основну школу завршио је на Гостиљу, нижу гимназију у Даниловграду, Државну трговачку академију у Подгорици 1939. године. Ванредно студирао Економско-комерцијалну високу школу у Београду до рата 1941.године. Учесник је НОР-а од 13. јула 1941. године до краја априла 1942. године, и од јесени 1943. до краја Другог свјетског рата.Резервни је капетан I класе.Службовање почео 1940. године у Дуванској станици у Подгорици, а затим у Управи монопола у Београду до 6. априла 1941. године.Послије Другог свјетског рата службовао је, по распореду, у многим републичким установама у Црној Гори. Посљедњих десетак година прије пензионисања радио је у Скупштини општине Титоград као директор Завода за план, статистику и цијене, а затим као секретар за привреду и члан Извршног одбора Скупштине Општине.Центар за информативну дјелатност – Никшић објавио му је 1998. године књигу под насловом “Ловачке приче”, издавачка кућа “Комови” – Андријевица 2000. године књигу “Мартинићи у Бјелопавлићима” и “Графогост” – Даниловград 2001.године књигу “Гостиље Мартинићко”.

 

По избору уредника
Вељка Рајковића

 

ЂЕ СПРАЋАЈУ КРАВЕ

Испала прилика нашем комшији Моцу да као студент једног љетњег распуста обиђе Венецију. Обишао Трг Светог Марка, друге знаменитости, Канал гранде и друге уздужне и попречне канале, провозао се гондолама и, пун незаборавних утисака, вратио се дома.
Чим су дознале комшије, окупе се масовно и старији и млаћи око бунара, ђе су обично доколичили, и навале да им прича како је било у “Млецима”.
Моцо поче да прича надугачно и нашироко, како је Венеција свјетско чудо, како сва лежи на води, како се у стамбене зграде и остале просторије улази са гондола и других лађа директно у просторије, и тако даље.
Све то пажљиво слуша старији комшија Боле, врти сумњичаво главом, а из чибука пушта нервозно густе димове, па се обраћа своме комшији Петрашину, за којега је увијек вјеровао да је много паметан, да много зна, а и угледао се на њега:
-Вјерујеш ли ти, Петрашине, у ово што нам све наприча ово момче?
Петрашин протрља лијевом руком густи брк па ће:
-А откуд да вјерујем, по богу брате? Кад би то била истина, ђе би онда спраћали краве, овце и козе, кад немају избе?

 

КОЛИКИ ЈЕ МЈЕСЕЦ

По лијепом устаљеном обичају, свакога љета код нас се увече окупе на згодном мјесту докони људи, млади и старији, да се испрачају, да зановетају и да се надмудрују.

Једне августовске ноћи пуни мјесец отскочио на ведром небу, жути се као дуња, а око њега жмиркају небројене несташне звјездице.

Један од присутних студената започе причу о мјесецу:

-Видите ли овај мјесец како изгледа? Он се окреће око земље и заједно с њом око сунца, удаљен је од нас осамдесет хиљада километара, а велики је колико читава Европа.
-Неки старији људи почеше да се гуркају кољенима, да се смијуље у брк, па ће Поле, обраћајући се Петрашину:
-Што мислиш, Петрашине, може ли све ово што чусмо бит истина, а посебно да су ови јади од мјесеца толико велики?
-Ајде,   јадан,   не   ајвани!   А  ја  тврдим   да  би   га   мало јаторнија жена могла стрпат у крошњу и упртит на леђа. Боле се насмија побједоносно.

 

БОЉЕ ДА ЈЕ НЕ ДИРАШ

Давно је то било. Рашко из Мартинића, који је важио за паметна и духовита човјека, имао побратима у Пиперима, с којим се није често виђао, па ријеши једнога дана да га обиђе да код њега коначи, да се жељни испричају.
Побратим га дочека како се то тада најбоље могло у сиромашним Пиперима, па послије вечере запале дугачке чибуке, сједну један до другога код огња, да пуше и наставе причу.
Побратим је имао само жену. Она сјела преко пута њих забленула се, разјапила уста, па гута са уживањем сваку њихову ријеч. На огњишту пуцкарају цероваче, угријале јој ноге, па поприлично подигла рашу до кољена. У то доба жене нијесу носиле гаће, па јој се, с опроштењем, виђела “свака работа”.
Муж то примијети, па би хтио некако да забашури побратима да и он не види, да би некако опоменуо жену да се покрије.
Подигне главу у вис, па ће:
-Вала ми је, побратиме, ова сламњача почела да прокишњава, мораћу љетос да је некако покријем. -Рашко, шерет, види о чему се ради, па вели:
-Ја мислим, побратиме, да би боље било да је још не дираш, може она још издржат.
У томе домаћин оним врелим чибуком жацне жену између стегана, а она онако изненадена, одадере (прне) као кобила.
Рашко ће на то:
-Зборих ли ти ја, побратиме, да ће бит боље да је не дираш?!

 

ХВАЛА ЗА ЈАШАЊЕ

Имали су у једно вријеме наши мартинићки момци лијеп обичај да с јесени и зими, кад су докони, пођу до сусједног пиперског села на рефену са тамошњим момцима. Поиграли би карте,  појели добру пршуту или гужву кобасица, попили позамашну количину питке пиперске ракије и вина.
Тако једне кишне вечери посјеђеше дуже и мало више попише. Кад кренуше навали некаква досадна хладњикава киша још јаче. Ноћ мрачна као гроб, не види се ни прста пред оком. Нијесу, пипајући по мраку, одмакли далеко, кад ли ће Перован из  њиховог друштва,   који је  био  попио  можда и  мање  него остали:
-Браћо,  оставите ме овђе да умрем, ја не могу даље. Наслонио се на некакво дрво, па само јечи и натеза се као да ћe да повраћа.
Како да га оставе – што би им сјутра рекли његови, а и њихови код куће. Била би нечувена срамота.
Један његов рођак, иначе јак, висок момак двометраш, упрти га на леђа да га носи. На себи је имао нову кабаницу од енглеског штофа, коју му је мајка, пошто је била имућна, тек бјеше купила.
Перован обухватио рођака рукама око врата, а зађенуо оне глибаве ноге у џепове од кабанице, као у узенгије, па тобож кркља и јечи.
Носи га рођак по блату и невиђелици око два километра,  до пред саму кућу.  Одједанпут  Перован  извади  ноге из “узенгија”, скочи као најздравији, па викну: – Фала за јашање! Лаку ноћ!

 

САНС МИКО

Оженио се Мико комшиницом Мицом. Мица млада, јака, права успаљеница – никад јој доста оне работе. Једно вече легли заједно доста рано, па Мици паде на ум:

-Мико, вечерас ћемо   да играмо санс!
-Шта ти то, бре, значи?
-Овако: Ја кажем  “санс”  Мико, ти кажеш  “пратим”  и одмах навалиш на мене.
-Ајде, вала, да видимо како то изгледа. Мица ће одмах, да не лади работу:
-Санс, Мико!
-Пратим – па навали на њу. Сваких пет минута чује се:
-Санс Мико – Пратим, Санс Мико, – Пратим!
Тако за кратко вријеме седам – осам пута, док се Мико ни жив, ни мртав извали на леђа, исцијеђен као мокра крпа. Мица ћe опет: Санс, Мико.
-Не пратим. Она спусти руку доље, попипа га измеду ногу, па љутито викну:
-Зашто, бре, не пртиш, кад имаш такве адуте?
-Марш у п..ку материну, што гледаш у туђе карте – једва проциједи Мико.

 

МОКРЕЊЕ

У касним ноћним сатима из једне кафане у граду једва истура момак, трештен пијан. Једва догега до првога стуба, обгрли га лијевом руком као брата, а десном покушава да откопча шлиц на панталонама. Наврла му мокраћа, али никако да напипа дугмад.
Наилази случајни пролазник, неки мангупчић, па ra пита: -Што радиш ту, пријатељу?
-Мма ддошлло ми дда пипишшам, ппа не ммогу нниккако да гга ннађем.
Овај, смијуљећи се, откопча свој шлич, тутну свој “алат” пијанцу у руке, па викну:
Ево, ја сам ти га нашао, па пишај до миле воље!
Пијанац се опушти, натегну кроз негавице, док му се око ципела ујезери оно пиће што је до поноћи попио, па промуца:
-Вавала, да гга не ддржжим у рруку ззакклео ббих се да ссве ммоје дда се ппишшам у гаће.

 

ЦРНОГОРСКО КОЛО

У оно вријеме између два рата, преко зиме, докона омладина у једном планинском селу организовала је свако вече игранке у појединим пространијим кућама по селу.

Није ту било никаквих музичких инструмената. Нико није знао да плеше. Једино су понекад танцовали по такту “циганчица воду гази, ноге јој се беле”. Углавном се играло црногорско коло. Половину кола држали су мушкарци, а другу половину ђевојке и младе невјесте.

Те зиме тек се Драгиша бијаше оженио, али је и даље редовно пратио сијела. Био је обичај да се коло врти, да се мушкарци и женске кроз пјесму задиркују и надмудрују.

Ускочи Драгиша да игра црногорски са неком ђевојком, а женске из кола ће у један глас:

-Какво право сад имају, ожењени да играју?
-Иако смо ожењени, ми нијесмо ушкопљени – одбруси им Драгиша.

 

НЕМА УНУКА

Једна   постарија   удовича   женила   два   пута   сина  јединца младим   ђевојкама,   али   унучади   никако   нема,   па   нема. Кренула једног прољетног јутра неком прешом на други крај села. Вријеме лијепо, сунче изгријало – топло је, права дивота.

Нанесе је пут поред куће другобратственика Боја. На пространим стубовима и испред куће сједи домаћин и комшија му Петрушина, пуше, пију ракију и кафу и еглемишу.

– Добро јутро, Бојо, како сте, како је фамилија – назва она

-Добро смо сви, фала богу, а како си ти?

-Не питај ме. Ја никако. Да је среће, сад бих носила у наручје оволког унука ( и при томе растегну руке).

-О, мучи, козо шута, о чему причаш. Оно твоје не може ни кокошку опрпуљат, а камо ли да направи сина.

-Да направи сина – треба оваква персона ко што смо ја и Петрушина

 

БИРАЊЕ КАПА

Перивојева камена кућа на два боја бијаше саграђена поред саме џаде. Уз саму куђу разгранала се стара мурва, која ја сваке године толико рађала, да се под њом по два мјесеца жирило no неколико прасади. Једна њена дебела грана пружила се водоравно преко цијеле џаде, три – четири метра високо.

Формирале се сељачке радне задруге, а у њима разне радне бригаде: орачи, копачи, косачи итд. Развозе их ујутро, пошто се добро наспавају и пошто сунце отскочи на попасак, неком старом шклопоцијом од камиона до радних мјеста. Сви стоје на каросерији и обавезно пјевају. Зар задовољни што им задруга тако лијепо напредује.

Прича о томе Перивоје:
-Кад онако занесени пјесмом ка тетријеби, не знајући практично ни ђе су, наиђу испод оне мурвове гране, она им однесе све капе са глава. Има ту свакаквих: титовки, качкета, шубара, црногорских капа, французица и других. Кад се ја ујутро дигнем и изађем из куће, покупих их по џади, па само пребирујем – ову оћу, ову нећу. Углавном, већ годинама не купујем капу, но само бирам како ми која за коју прилику одговара.

 

ДОЋИ ЋЕ ТО САМО

Имала је лијепи обичај једна група наших старих ловаца, да врло често организују сједник код куће некога од њих. Ту се добро мезети, испече се јагње, попије се добре ракије и вина, причају се ловачке догодовштине и провесели скоро до зоре.

Кад им мало “винце удари у лице”, онда се заори пјесма, прво у хору, а онда и соло – како ко умије и што умије. Мора сви да се изређају макар пјесмом да покажу свој “таленат”.

Дошао ред и на Миша, у чијој је кући те вечери био сједник – да и он пјева соло. Он мало мање попио од осталих, па се нећка као гуслар, а и није био богзна неки пјевач.

Сви навалили на њега, а он одговара: -Пуштите  ме да још  коју попијем,  па ће то  мене доћ само.

 

ЈЕЛИ ТЕСТИЛ...

Оженио један добростојни домаћин сина јединца. Довели сватови лијепу младу невјесту, а од добре куће, па се увече на честитку сјатило читаво село.

Пространа кућа – шиндра, потавањена без преграде, па млади разиграли коло, а старији сједе око огњишта, пију, пуше и разговарају. Изнад огња виси о греди, да се суши огромна кила сала, заплетена у врбово пруће и објешена за подебљу дрвену кучицу.

Неки припити момци, пуцајучи из левора, покушавају да погоде дрвену кучицу, али од пића мало отежале руке – па промашују.

Задесила се ту једна група ловаца из другог села, који су сјутрадан намјеравали да иду у лов по околини, па кад су чули за весеље, донијели и они no боцу пића и дошли да честитају младу. Дао им домаћин што љепште столице и почасно мјесто око огња. Посматрају они како момци пучају, па ће један од њих познати ловац Машо:

-Домаћине, је ли “текстил” да и ја један пут опалим?
-Како да није, кућићу, само удри, вазда ти пуцала. Машо напуни двоцијевку мало крупнијом сачмом, нанишани усред оне киле сала, па опали. Разлеће се оно сало у парампарчад, попада по главама – нигђе крупнијег комада од ораха.

Домаћин   погледа,   прождрије  пљувачку,  објеси  бркове, али не рече ништа. Весеље је весеље.

 

НЕ ОГАЊ НА ОГАЊ

Градила се жељезничка пруга Никшић – Титоград. Формиране радне бригаде по дионицама за извођење радних акција. Ради се ударнички – ко ће више и боље, да би се зарадила ударничка значка. Мартинићким акцијашима припала дионица иза Спушке главице до Казновице.

Поред саме трасе подигнута дрвена барака, ђе се акцијаши хране и спавају. У једном ћошку букти огњиште. На огњишту кључа пун казан воде, да би послије вечере опрали веш.

Одједанпут букну ватра. Искра са огњишта запалила неку суву даску Суну пламен да захвати читаву бараку. Најближи акцијаши пограбише некакве канте и почеше оном кључалом водом да гасе пламен. У томе Дале, који је видио што момци раде, раздрије се из свега гласа:

-Не, браћо, огањ на огањ, кумим вас великим богом.

 

ШТО БИ КО ЖЕЛИО

Окупио командир у слободним часовима прије обуке своје војнике, да с њима мало слободно, пријатељски поразговара, да их мало раскрави, да бар за тренутак забораве тегобе војничког живота.

Одлучио да им постави лако питање: што би ко највише желио.

Први војник одговара:

-Ја бих господине командире, највише желио да ми ђевојка што чешће долази у посјету, па да с њом могу слободно да излазим у град.
-Други изјављује:
-Ја немам ђевојке, па бих највише волио да ме сваке неђеље посјећују мајка и сестра, да ми доносе поклоне које бих могао да подијелим са друговима.
Трећи вели:
-Ја бих највише желио да се овај војни рок што брже заврши, да обучем цивилно одијело, па да идем кући.
-Ја бих ти, господине командиру, највише желио да ме пуштиш кући два – три дана, да се објема рукама чврсто ухвтим за онај љескови грм иза наше Kyћe, да се добро напрегнем, па да се, послије овог војничког казана, поштено испразним.

 

ЗАБРАЊЕНО КОЛО

Погинуо   краљ   Александар   у   септембру   1943.   године   у Марсељу. Завладала “општенародна жалђст”. Бројне делегације   присталица   његовог   режима   из   свих   крајева нашега подручја позајмљују и обукују најљепша црногорска одијела и спремају се да отпутују на сахрану.

Међутим, једна група момака на Гостиљу, који нијесу много бегенисали монархију, предвођени рођацима Бранком и Маринком, дознавши за ту вијест, организују у једној пространој сеоској кући коло, па читаву ноћ играју, веселе се и пјевају антирежимске пјесме.

Већ сјутрадан рано неко то дошапну предсјенику Општине, који је био окорели присталица монархије. Он, не буди лијен, но одмах пошаље ојачану жандармеријску патролу, и све те момке похапсе.

Пита га неки радознали комшија што се то десило?
-Како што, по богу брате? Погинуо блаженопочивши краљ Александар, а тамо некакв Бранко и некакав Маријанко окренули коло и пјесму читаву боговјетну ноћ.
-Сви су ови момци издржали мјесец дана строгог затвора у Даниловграду.

 

УНЧА ЗА ДИНАР

Једне зимске вечери група доконих младића из нашег села одлуче да се негђе порефене, да нешто замезе и напију се вина.

Знали су да један сељак у сусједном селу увијек има добре пршуте и још бољег вина, па ријеше да иду код њега.

Кућа пространа, чиста и загријана. На њихов захтјев домаћин изреза повелику лијепо осушену пршуту, и сад треба да се пије вино. У дну куће стоји пуна бачва од 600 и више литара вина, али, ето муке – нема код домаћина никакве боце нити каквога сличнога суда, да би се могло измјерити вино.

“Снађе” се домаћин, па вели:

-Видите, бачва је неначета. Спуштићемо озгор један прут, па ћемо мјерит унчама колико сте попили. Ако ви није скупо даћете динар за сваку унчу.

Момци “каваљерски” прихватише одмах домаћинов предлог.Точише некаквим лавором читаву ноћ до зоре – и не могаше попити унчу.

 

ЉУБЕ СЕ У УШИ

Живјела у комшилуку два старца, који су били велики пријатељи. По читав дан боравили су заједно, час код једнога час код другога.

Зашли обојица у дубоку старост и добро отврђали на уши, а били увијек жељни људског разговора. Ако је један желио да другога нешто пита, морао му је нанијети уста на само уво и викати из свега гласа. Онај други исто тако.

Једнога дана наишао неки пролазник из другога села, који ову двојицу није познавао, посматра их, чуди се, па пита једног њиховог млађег комшију:

-Молим те, пријатељу, оли ми рећ што оно чине она двојица.

-Ужељели се један другоме, па се љубе у уши по читав боговјетни дан.

 

НЕМОЈ ДА НАС ПОТОПИ

Милосаву  бијаше  кућа  при  самом  дну  Горевића.   Испод куће увала. Тамо су лозе, воћке, ливада и баштина, па је он од ранога јутра, као добар радник и домаћин, тамо налазио некаквога посла.

Имао је кћер Милену, приспјелу ђевојку, која је обично чувала буључић оваца по Горевићу. Била је лијена дозлабога. Никако ујутро да се извуче испод покровца.

Прољећно јутро. Сунце отскочило на попасак, а Милена се још не помаља. Виче Милосав одоздо из воћњака:

-О Милена, о Милена – пушти више те овце у пашу, дабогда ти се  вода пуштила,  па ти се никад више не заустављала! Слуша то комшија Радоје, па ће:
-Немој тако, Милисаве, ако бога знаш, е бисмо се ође у ову долину потопили ка мишеви!

 

ПРЕНЕСЕ ЛИ РИБУ

Двојица пријатеља – пуно старији Шоле и млади Вујо, стално су друговали у лову и риболову, Обојица страсни и искусни ловци. Вујо је био млад, крупан, јак као бик. (Причали су у шали да је, када се дијелило “оружје, залукавио магарца).
Пуно му се свидјела нека љепушкаста комшиница. Облијетао је стално око ње као лептирица око свијеће – али џаба, не да се ни примаћи.
Пожали се он Ђолу, а овај, искусан и вјешт свакој работи, посавјтова ra да ју некако изведе на кафу у башту код Хотела “Радовче” – а даље да не брине.
Ђевојка се нећка, скања се, али на крају ипак пристаде.
Чим сједоше прикључи им се Ђоле и поче да прича:
-Видиш ли, ђевојко, овога момка? Јуче смо заједно ловили рибу на Саставцима и уловили више но икад. Чим бацимо удицу, риба фата ка луда. Нанизасмо на дугачки врбови прут велику гривну, тешку сигурно десет кила.
-Кад би доста вели ми овај момак: – Ајде, чика Ђоле, да подијелимо ову рибу, па да идемо дома! А ја њему:
-Нечемо је дијелит, него ти објеси ту гривну на твога “врсника”, па загази у Морачу – плитка је, мало преко кољена
– па ако је пренесеш на ону страну, нека ти је алал, ја је нећу обидоват, а ако је не пренесеш, онда је ти нећеш окусити.Ђевојка се забленула, гута сваку ријеч, исколачила очи, прождире пљувчку, па пита:
-Пренесе ли је, чика Ђоко?
Пренесе тако ми бога, и ја се од толико рибе не мрсих.
Сјутравече Вују је пала ђевојка као зрела крушка.

 

НАЈЉЕПШИ САН

Мило и  његов  пријатељ били су страсни ловци. Једног дана им  се посрећило па убију не баш великог зеца. Одеру га и увече спреме да се ујутро осладе. Није ту било баш које једе за обојицу, па се договоре да ујутро онај који буде уснио и испричао љепши сан сам поједе зеца.

-Пробуде се рано, па ће Мило пријатељу:

-Ајде, причај што си ноћас снијева! Пријатељ поче:
-Снијевам  ти  ја  ноћас   како  долеће  однекуд  некаква огромна орлушина. Сподби ме канџама па ме понесе у небеса. Ја се копрцам свом снагом, али бадава – неће да се заустави. Пробудих се од голога страха јуначкога и већ не знам што је послије било.

Сад ти причај што си снијева!

Интересантно – и ја исто тако снијевам да тебе понесе она орлушина. Ја те пратих очима све даље и даље, док те потпуно изгубих из вида. Помислих у себи да се ти никад више овамо нећеш вратит, те ја поједи онога зеца – да се не оштети.

 

НИЈЕ ОН ГОРЕ

Мило је, као добар соло пјевач, био члан Пјевачког друштва у Подгорици. Пошло то Друштво на неку турнеју у Сарајево.

У то вријеме генерал Јанко Вукотић био је у Сарајеву командант Армије. Када је обавијештен о наступу подгоричког Пјевачког друштва, дошао и он да чује како пјевају његови Црногорци.

Сједио је у првом реду у дворани. Подгоричани пјевали разне пјесме у хору, а затим се појавио Мило као соло пјевач. Био је згодан наочит момак, двометраш, и генералу се много свидио.

Пожелио је да га ближе упозна. Пошто Мило заврши пјесму и поздрави публику, позва га генерал, па га пита:

-Окле си ти, момче, из којега краја Црне Горе?
-Ја сам, господине ђенерале, из Подгорице.
-А чији си син?
Мило му каза име оца.
Генерал наквири мало главу, погледа увис, стави прст на чело, као да би хтио да се присјети тога имена. Мило га посматра, па рече:
-Немојте га, господине ђенерале, тражит тамо горе, није он тамо, он је овамо доље, он је био пекар!

 

КОД КРОЈАЧА

Набавио Мило добар енглески штоф и пошао код пријатеља кројача, који је био познат као шаљивчина, да му скроји и сашије панталоне.

Кројач узима свемогуће мјере, уздуж и попријеко, јер је Мило већ био зашао у позније године, па је био прилично отуташан.

Кад му забиљежи све димензије, кројач га пита:

-Господине Мило, на коју га страну носиш – да ту страну мало проширим?

– Сашиј ми их ти, пријатељу, ка за п..ку – одговори Мило.

 

ПОДИГНИ НОГЕ

Живјели у нашем селу у своје вријеме два старца саморанца, муж и жена, без порода.

Остарили обадвоје, броје, такорећи, посљедње дане. Ђед се озбиљно разболио, некакво га чудо штипа по дробу, не може лијека да нађе, ни да се смири. Примиче му се посљедна ура.

Окупљају се комшије сваке ноћи, како је већ ред, да га предворе док заувијек не склопи очи.
Посљедње ноћи бонику одољеле муке, не може да нађе подношљив положај тијела, па једва промрси:

-Баба, подигни ноге! ( Мислећи на своје ноге)
А баба ће на то:

-Благо мене ноћас – њему је пало на ум да ме ..бе!
Ђед ујутро освану укрућен ка колац и студен ка санта леда.

 

ПЕЈСМЕЈКЕР

Упада задихано код љекара специјалисте интернисте млада љепушкаста, налицкана жена, па ће још с врата:

-Докторе, помагајте, ја имам вегину пекторис! Млади доктор јој јаже:

-Сједите, госпођо, скините се да вас прегледам. Госпођа поче да раскопчава блузу, а доктор вели:

-Не горе, госпођо, него се скините доље.
Чуди се госпођа, па пита:

-Докторе, зашто доље, забога, шта то треба да значи?
-Па, ви госпођо, имате вагину пекторис, а ја имам пенис-мејкер, па ћу зачас да вам га уградим – и све ће бити у реду.

 

ЖЕЉАН МЕКЕ ЗЕМЉЕ

Један   наш   сиромашни   комшија,   на   мршавој   поткућници проживио читав дуг вијек, крчећи и трапећи тврду посну црвеничаву земљу, не би ли некако ками прехранио бројну породицу.

Доживио,   ипак,   дубоку  старост,   освојиле  га  године  и болест, пао коначно у постељу да се више не дигне.

По обичају, скупљају се свако вече комшије да ra предворе док преда богу грехове.

Види се да му је крај близу, па ra један рођак пита:
-Ти си паметан чојек, знаш да свему мора доћи крај, да сви који се роде и мријет су дужни, но је срећа кад се тамо иде по реду. Реци ми што ти је најжалије што нијеси мога да оствариш у твоме дугоме поштеном вијеку?
-Најжалије ми је што се у мој дуги патни вијек никад не накопах меке земље.

То му бијаху последње ријечи прије но оде “богу на истуну”.

 

МИ СЕ НАСАДИСМО

Имао је Бојо, мало подалеко од куће, лијепу баштицу, ђе је сваке године сађено поврђе. Прољеће је већ на прагу. Он и жена му Мара поранили једно јутро, па до подне палали и арили башту. Поподне до сунчевог завода садили бијели лук и арпаџак. Нарадили се поштено, па мртви уморни кренули кући.

Наилазе поред куће комшије Јоша који је нешто сртио у своме винограду, па му се Бојо јави:

-Вала се, Јошо, ја и Мара данас насадисмо до миле воље!

-Благо да ви је задовијек, а ја не вјерујем да ћемо се ја и ова моја Борка моћ насадит ни до ујутро.

 

ПАС И МАЈКА

Дошао грађанин у општинску канцеларију. Треба хитно да добије неку потврду, да би могао да оствари нека своја грађанска права. У канцеларији двије младе службенице сједе, пију кафу и пуше. Не окрећу главу на њега.

Дошљак,  пошто их уљудно  поздрави,  исприча укратко што му треба и замоли их да му издају ту потврду.

-Видите ли да смо заузете – дођите сјутра! Сиромах  грађанин  поранио сјутра ујутро,  али  опет доби  исти одговор: Дођите сјутра.
Тако читавих пет – шест дана:

-Дођите сјутра, дођите прекосјутра! Седмог дана досјети се јадни грађанин, па рече ђевојкама:
-Молим вас дајте ми већ једном ту потврду, па ћу вам испричати један лијепи виц, има да пукнете од смијеха.
-Заголица то службенице. Зачас му спремише потврду, па у један глас:
-Ајде, сад нам испричајте тај виц, нестрпљиве смо да ra чујемо!
-..ба ви пас мајку! Ето вам виц о псу и мајци.

 

ПРЕЗРЕЛА КРУШКА

Оженио се момак из Мораче без очевог знања и питања. Довели сватови невјесту из неког удаљеног села. Пије се, пјева и шенлучи. Посматра испод ока свекар снаху, па му се све чини да је прилично старија и доста грдуљава у односу на његовог сина.

Дигне здравицу па поче:
-Добро дошла, снашо, у наш дом. Добро дошли кићени сватови, и фала ви што сте нам довели овакву крушку. Но ми се нешто чини да је ова крушка зрела и презрела и да се досад неко на њу пео!

-Не би лијена невјеста, но и она диже чашу да наздрави.
-Фала ти, свекре, на оваквој твојој здравици, али да знаш – ова крушка није ни зрела ни презрела и на њу се досад нико није пео, а ко се први на њу буде попео, говно му отац изио!

 

ЗАБОРАВНЕ УЧИТЕЉИЦЕ

Три учитељице из једне школе,  нераздвојне пријатељице, одрадиле  поштено  свој  радни  вијек  и  пошле  у  пензију. Пошто су међусобно биле тако блиске, договоре се да се не заборављају, него да се што чешће редом посјећују.

Једне суботе двије од њих пођу у посјету код треће. Ова се из петних жила труди да их што боље угости. Нарезала пршуту, припремила колаче и сокове. Међутим, умјесто да постави мезетлук, како је била наумила – она им скува кафу. Умјесто колача – она опет кафу, и на крају, разумије се, -обавезну трећу “сиктер” кафу.

Поздравише се гошће са домаћицом и пођоше. Када мало одмакоше, једна ћe другој:

-Вала ме чуди што би вечерас са овом нашом колегиницом. Толико сједесмо, а она нам не понуди ни кафу!

-А кад смо ми то биле код ње – на то ће друга.

 

СВАЂАЛИЦЕ

Заваде се грдно двојица комшија из једног села на обали Скадарског језера око некаквих киљана, хоће крв међу њима да легне. Псују један другога на пасје обојке. Кад је један од њих изредао све могуће псовке које су му могле пасти на памет, повика:

-Ти си за мене обична укљева!
-Ко, ја? – Ћути, јадо, ја сам за тебе крап!

 

РАТНА ШТЕТА

Одмах послије завршетка Другог свјетског рата формирана и у Подгорици Комисија за попис и процјену ратне штете. Навалили људи па пријављују све и свашта – и што су имали и што никад нијесу имали. Од сламке праве греде.

Једног јутра дошла код комисије и нека стара була староварошанка, забрађена шамом, да је, недајбоже, ко не урекне. Само јој очи вире.

Предсједник Комисије пита је да каже што су јој то у току рата уништили окупатори и њихови домаћи помагачи.

-Пиши, доме! Имала сам кокота стамболију, бог да му душу прости, па ми га очерупаше они проклети жабари. Био је то сахат и будилник за читаву маалу, а плева је лепче но ладика Раде.

 

ВОЈНИК И ДИЈЕТЕ

Извела једнога јутра млада госпођа у шетњу свога синчића од  три-четири   године.  Дијете  се  нешто  узјогунило,   па почело да вришти, да се дере, као да њега деру, тако да је све около одлијегало од његове дреке. Мајка покушава на свемогуће начине да ra умири, обећава му свега и свачега – али не иде па не иде.

Наилази   поред  њих   војник  са упрћеним   торбаком   на леђима. Мајка га зауставља ријечима:

-Молим те, војниче, покушај некако да препаднеш овога малога, дако престане да се дере, е ме јутрос осрамоти пред овијем народом.

Војник на то подвикну:
-Ћути, мали, што се дереш мајку ти   ..бем!
-Немој тако, војниче, забога, но му речи, на примјер, да ћеш га ставити у торбак, па ћеш га понијет циганки.
-Да ra ставим у торбак? Оћу к..ац,  па да ми опогани лебац.

 

ЧАСТ ОД ПРВЕ ПЛАТЕ

Био код нас комшија Ниџо, познат као веома духовит човјек и велики шаљивџија. Имао сина Јакова који је изгледа од оца потпуно наслиједио смисао за шалу. Јаков студирао право у Београду, завршио и запослио се као судски приправник. Примио прву плату и ријешио да од ње части оца.

У то вријеме сва писма, упутнице и пакети, скоро за читав срез ишли су преко поште у Даниловграду, па ако неко из села наврати до поште, донесе пошиљке за цијело село.
Пошао тако један Ниџов комшија и видио да је Јаков послао оцу упутницом 50 пара динарских. Не узе упутницу, али обвијести Ниџа да има паре на пошти, па нека иде у суботу да их подигне ( а субота је пазарни дан у Даниловграду). Истовремено обавијести још седам – осам комшија о чему се ради.
Упуте се у суботу ујутро. Кад стигоше до Даниловграда, Ниџо им вели:
-Ајде ви у кафану код Мице, наручите пиће на мој рачун, док ја подигнем паре с поште.
-Нијеси, чоче, кренуо у град празнога такулина, но ајдемо заједно да попијемо пиће, па имаш кад подигнут паре. Попише и по двије туре на његов рачун, па он пође на пошту -кад тамо, син му од прве плате послао пола динара.
Види да су га грдно насамарили и син му и друштво, али мудро прећута.

 

ЈОШ ТРИ ПЛОЧЕ И КОЊ

Оженио се момак ђевојком из другога села, па за божићне празнике кренуо са невјестом да обиђе тазбину.

По устаљеном обичају, он иде први, а невјеста клацка за њим неком тијесном блатњавом путљаживом.

Одједанпут момак застаде усред некакве поглибе, па викну:
-Благо мене, нађох коњску плочу, још само да набавим три плоче и коња, па нећу више пјешке одит по овијема ломовратима, но ћy да јашем!

-Богме нећу ни ја више пјешке, но ћу и ја да јашем!
-Тако ми бога нећеш се на њега пењат!
-Е оћу тако ми бога и богородице, не можеш ми забранит!

Наставише жустро тако: оћу – нећеш, оћу – нећеш, док момку преврије, Одвали покрај пута неку дебелу јасеновачу, па по жени ожуљ, ожуљ, уздуш и попријеко, док је онесвијести.
-Ето ти га сад, па јаши!

 

НИЈЕ МУ ЖИВ БРАТ

За ускршње празнике поранио момак са невјестом те зиме доведеном, да обиђе тазбину и честита празнике. Био је доста нечемуран,  а невјеста, једна црвенкоша, здрава и љепушкаста. Дали му је ваљда за то што је био имућан.

Рано прољеће измамило сваку биљку и травку, па се поред пута нанизали високи главати чичкови. Младожења носи неки штапчић, успут кида главе чичковима, па вели невјести:
-Овако бих, ако га случајно сретем, скинуо главу Турчину!
Не прође много, сретне их неки бег на коњу. Бачи око на ону невјесту. Свиђе му се. Ђипи с коња, додаде узду младожењи, повали му невјесту, па вели:
-Пази,  каурине,  добро гледај како ми стоје јајца! Ако буду равна – жив ми је брат у Цариград. Кад обави посао пита:
-Како су ми стајала јајца?
-Вала,   честити   беже,   равна   овако   (   при   томе   сави кажипрст и  средњи  прст те су се зглобови  поравнали) – ђус барабар! Бег узјаша и продужи својим путем, а навјеста ћe мужу своје
јаде:
-Срам те било, јадо! Ти нијеси чојек, овамо се јуначиш, а гледаш како ти бег јаше жену, и још му држиш коња!
-Их, а ја сам му ..ба оца. Није му жив брат у Цариград, нијесу му муда била равна, но једно јајце горе, а друго доље!

 

ШТО БИ ХТЈЕЛА ЈОШ

Имала ђевојка у селу љубавника за којега је хтјела да се уда. Међутим, родитељи је даду, без њезиног знања и пристанка, неком младићу чак у друго племе.
Убрзо послије свадбе муж јој пође да служи војни рок.
Она остаде са свекром и свекрвом – прилично старим људима.
Једнога дана сретне у вароши љубавника, па га наговори да пође с њом да преконачи, а она he га представити као најмилијег брата од стрица. Он пристаде, а ђед и баба да се поломе – да што боље угосте пријатеља.
Баба одмах прига приганице, ђед закла шиљега, пржи се џигерица, кува месо.
По вечери треба да се спава. У куђи само један кревет за ђеда и бабу. Ође да га уступе пријатељу, али он и снаха неће никако, Простријеће себи на земљу ( кућа је била поземљуша). Нијесу се одавно гледали, па оће да се испричају.
Ведра је ноћ. Пун мјесец кроз неку мазгалу просу зраке и освијетли лежај на земљи. Ђед се пробуди – има што да види “брат” појашао снајку – па гусла ли гусла ли, гусла. Пришуњаше, намјеравајући да га ухвати, али га ухвати за “оружје”. Исклизну му из руке и момак зажди кроз врата у некакве кукурузе. Ђед алакну село, запуцаше пушке, али момак умаче.
Враћа се ђед из поћере. Снаха сјела на пиџун пред кућу и плаче.
-Што плачеш снашо? Јаним смо ти слабо дочекали брата? Баба му испригала приганице, ја му закла шиљега, ти му дала п..ке, ја му очистио к..ац, село га испратило плотуном – и што 6и шћела још.

 

ВАЂЕЊЕ ЗУБА

У један  вакат сматрало  се  да од зубобоље нема теже болести.   Чак   се   препричавала   анегдота   како  је   неки човјек наишао покрај пута на другога који се дере из свега мозга, na га пита:
-Што се дереш толико, која је невоља, је ли те опила змија?
-Просто да је змија – но ме заболио зуб!
Једнога дана у нашем комшилуку неку младу жену заболио зуб, скаче и преврће се од муке, пишти ка змија у процијепу, али не помаже ништа. Оће да исвијести од болова.
Доктора нема, а љекова нема.
Био у селу комшија који је у свој вакат ишао у Америку на зараду, па, знајући каква је мука од зубобоље у овоме крају, донио отуд нека зубарска клијешта – злу не требало, да помогне у невољи својима најближима, а и комшилуку.
Оној  комшиници  одољеле  жељезне  муке,  те  она  код комшије. Једва му од болова објасни који је зуб боли.
Он узе клијешта с полице. Стиште њима један ужарени угљен са огњишта да их дезинфекује. Жена отвори уста што је боље могла, а он закрља клијешта око зуба што је дубље могао, искрља огромни зуб са три ноге, скоро као коњски.
Жена, онако обезнањена, удахну дубоко, па збуњено промрси:
-Помога ти бог и свети Василија, спасио си ме. Вала би право било да ми за ово оплетеш чарапе! ( Мислила је да она њему оплете чарапе, па се од муке збунила).
-Не умијем, тако ми бога – осмјехну се он, а бих…

 

ПОМАГАЈ ДОКТОРЕ

Једнога јутра неки нечемурни чичица из удаљеног планинског села упаде у ординачију доктора Мила, па још с прага једва промрси:
-Помагај, докторе, ако знаш за невољу!
-Што је, каква ти је то невоља – пита доктор.
-Не питај, заболио ме дроб ево неђеља дана, не могу лијека да нађем. Премећем се и обрћем, а оно само штипа, сна на око не могу да метнем. Прегледа ra доктор, испипа по стомаку, прописа лијек и написа рецепт.
-Ево ти ово, па ћеш за неђељу дана свакога дана ујутро, у подне и навече да га пијеш с водом. Онда ћеш доћи опет код мене да видимо што ћемо даље. Чичица понизно скиде капицу, поздрави доктора и оде. Осмога дана ево га опет код доктора. Кочоперно улази у ординачију. Препознаде га доктор, па ra пита:
-Како си данас стари?
-У твоје здравље, докторе, никад боље. Спасио си ме бог ти помога. Живио сто година. Нема више никаквих болова. Слатко сам се наспава, што никад у мој вијек.
-А што сам ти ја оно дао прошли пут? Старчић извади из џепа неки олињали такулинчић, а из њега комадић искрзаног папирчића, мало већи од нокта.   -Ево, ово си ми да, докторе.
-Па што си радио с тим?
-Ја онако како си ми река, три пута на дан умака га у воду и ону воду пио, и, ево, само ми је још ово мало остало.
-Одлично – вели доктор. Сад ћу ти ја написати још један такав папир, па само тако настави да пијеш и биће све у реду. Бићеш здрав као дријен.Чичица задовољан благодари доктора и сав срећан пође кући.

 

НИЈЕ ТО ЊЕГОВ

Град у току рата скоро до темеља порушен. Тешко је било наћи неоштећену затворену просторију. Но, одмах послије ослобоења морао се оформити и почети да ради суд, јер је за њега било доста послова из рата. Нађоше некако градске власти једну повећу неоштећену собу. Преградише је некаквим старим протрулим чамовим дашчуринама, из којих су поиспадали дебели чворови. Пола одредише за судије, а пола за чекаоницу. Једнога јутра дође у суд неки млади брачни пар, да води бракоразводну парницу. Муж не би, но жена заинтачила – оће, па oћe. Уведе судија прво њу у судницу, а муж остаде у чекаоницу. Судија јој се обрати:
-Испричај сад лијепо какви те разлози наводе да тражиш развод брака. -Друже судија, ми смо у браку већ пола године, а као да нијесмо. Они су јади код њега тако мали, јадни и чемерни, да га за читаво ово вријеме ниједанпут нијесам осјетила, не може уопште да ме задовољи. Ја то више не могу да трпим, па морам да се разведем, нема лијека.   Судија прозва мужа и рече му:
-Промоли га кроз тај велик чвор, да га видимо! (Незгодно му било да му нареди да га показује пред женом). Ту се као случајно задесио у чекаоници предсједник општине. Бијаше начуо о чему се ради, па одгурну мужа:
-Помакни се, ја ћy да протурим мога – а имао је што да покаже. Кад то угледа судија, забезекну се па викну:
-Жено божја, зар ти оно није довољно. Оћеш ли ти да лежиш у кревету са човјеком или с магарцем? Жена се као мапо подругљиво осмјехну, па рече:
-Их, како да га ја не познајем. Није то његов.
-А чији је онда, ако није његов – пита судија?
-Оно је предсједника општине.

НЕ ЗНА ФРАНЦУСКИ

У давно   доба   прохтјело   се   неком   Французу   да   посјети Цетиње. Чујао је и читао о Цетињу доста, али је желио да лично упозна то мјесто, да провјери колико је тачно и поуздано све оно што је о њему до тада знао.
Упути се из Котора уз Которске стране. Мучно се кретао пјешке уз ону божју стрменицу, па гa ухвати ноћ на пола пута. Нађе се у великој невољи – мрачна ноћ, а непознато мјесто. Закуца на прва врата на која наиђе. У кући млади брачни пар,
још немају ђеце.
Кад му отворише врата, Франчуз нешто промрси, али они не разумјеше ни ријеч. Нешто гестикулацијом, а нешто прстима, успије   да   им   објасни   да   би   желио   да   му   дозволе   да   ту преконачи.
Као што је тада био ред да се дочекају гости и путници намјерници, припремише за вечеру то што је бог дао. Послије вечере треба да се спава. Гост уморан од напорног пута, једва чека да се испружи. Али у кући само један пошироки кревет од букових дасака. Морају лежати сви заједно. Жена леже између њих двојице и окрену Франчузу задњицу.
У зло доба мужа нешто трже из сна. Све му се чини да кревет шкрипуће и да нешто мрда. Прошапута жени на уво:
-Све ми се чини да овај вранчуз нешто работа око тебе.
-Тако ми бога и мене се чини.
-Па што му не речеш да престане и да те остави на мир?
-Ја би му рекла, но како ћу кад не знам вранцуски.

 

МЛИН

Не дуго послије Првог свјетског рата, уз инострану помоћ изграђена велелепна зграда гимназије у Подгорици. Почела редовна настава. Има доста ђака и професора.
Један сиромашак Перо из Бјелопавлића није одавно долазио у Подгорицу, али једног прохладног јесењег јутра натовари на магарца товар сувих дрва, пригрну кожучић, па пође на пазар у Подгорицу, дако за ова дрва купи мало соли и гаса.
Наиђе испред Гимназије баш за вријеме одмора између часова. Двориште пуно ђака и професора. Перо сада први пут види ову нову зграду, па се обрати једном од професора:
-Господине, каква је ово кућа?
Професор види пред собом запуштеног старчића, помисли “да му све козе нијесу на броју”, па покуша да се мало нашали с њим. Одговори му:
-Стари, ово је млин! Перо се нештедимице лупи шаком по челу, па узврати:
-Ех, Перо, стара будало, зар се не можеш досјетити да је ово млин, кад је пред њим толико магаради?

 

ОД ЧЕГА ЈЕ РАКИЈА

У оно доба у нашем селу живјели су двојица добрих комшија – Јоко и Спако. За оне прилике били су доста имућни, а у селу цијењени као паметни и озбиљни људи. Комшије су врло радо поштовали њихово мишљење и слушали њихове савјете.
Зашли у године, имали су их приближно једнако, па према томе нијесу имали у кући и на имању неких озбиљнијих радних обавеза.
Свакога јутра, пошто се добро наспавају, састајали би се код једног или другог, да попију по чашичу двије добре домаће лозе или шљивовице, по ћикару кафе, да испуше по чибук дувана и на тенане егленишу. Имали су једног блиског комшију Пера, отприлике њихових година. Био је сиромашак, али веома поштен и духовит, спреман увијек за шалу и досјеетке, па су га радо примили у друштво. Скоро редовно долазио је и он код њих на кафу и ракију и пријатан разговор. Носио је увијек испод пазуха једну шарену ткану вунену торбицу са траковима, па кад би ишао по селу убацивао је у торбицу негђе џању и шљиву, негђе крушчицу, јабучицу, кајсију и слично и сипао у неки кадучић. Кад је напунио кадучић, испекао казан ракије. Пошао, по обичају, код комшија, па вели: -Ја код вас стално пијем ракију, ред би био да и ви код мене бар једном попијете по чашицу.        -Оћемо ли, пита Јоко?
-Ајдемо, вала, вели Спако.
-Наспе им Перо по ћикару ракије. Пробају, али их уби на нос некаква апа, не иде ракја низ грло.
Спако га пита:
-Оли нам право казат што си се све мета у овај троп?
-Свашта, само још нијесам сра у њега.

 

ПЛАКАЛА ЈЕ ЗА КРАВОМ

Средовијечна  удовица   имала  само   кћерку.   Ђевојка  већ зафрндучила, здрава, пуна живота,  стасала за удају. Живјеле   су   њих   двије  доста   сиромашно.   Спавале   су заједно у једном кревету.  Мајка је имала обичај, откад јој је кћерка поодрасла, да јој по читаву ноћ држи руку међу ноге. Ваљда, ради некакве сигурности.
Имале су само једну кравицу, која је ноћу везана у изби поред јасала.
Кћерка је већ имала неко момче у селу, са којим се гледала и потајно састајала, али га је крила као змија ноге. Недајбоже да за то сазна мајка, која ју је љубоморно пратила, такорећи, на сваком кораку.
Једнога дана ђевојка се некако искраде и договори са момком да он увече, када поодмакне ноћ и када мајка заспи, дође и изведе краву из избе на уговорено мјесто. Она ће бити будна, па ћe чути.
Тако и би. Испред поноћи момак изведе краву из избе и ђевојка то чу, па пробуди мајку:
-Мајко, мајко, ено се пуштила крава па побјеже из избе. Пођох дако је ухватим.
Трљапи из кревета, нађе момка и привезану краву уз неки шумарак. Изјаракаше се, изгрлише, изљубише и обавише главни посао. Ђевојка врати краву за узицу, привеза је поново у избу, па леже код мајке. Мајка, по обичају, стави јој одмах руку на врсницу, па изненађено повика:
-Што је ово кћери, што ти је овако мокра?
-Како што је, мајко, забога – плакала је за кравом!

 

ШКОЛСКА СПРЕМА

У оном једнопартијском времену у једном нашем граду на сјеверу,  тзв.   “Општинска  капа”   имала је  обичај  да се, послије напорне радне неђеље састане, да се мало опусти и   разоноди.   Ту   “Општинску   капу”   сачињавали   су:   секретар Комитета     Партије,      предсједник     Општине,      предсједник Социјалистичког савеза,  предсједник Синдиката и предсједник Омладине.
Састајали би се обично суботом увече у сепареу мјесног хотела. Ту би, на рачун репрезентације, попили по коју чашицу, по нешто презалогајили и водили разговоре. Причало се о разним проблемима у општини, док би та тема досадила. Пријешли би потом на “лакше” теме.
Тако једне суботе почеше причу о женама. Били су радознали какву је школу која од њихових жена завршила и чиме се бави.
Почеше од секретара Комитета.
-Моја је жена завршила Медицински факултет и ради као љекар у дому здравља.
-Моја је завршила Филозофски факултет и професор је у гимназији – вели предсједник Социјалистичког савеза.
-Моја је завршила Електротехнички факултет и ради у фабрици.
-А моја је апсолвент Факултета политичких наука, каза предсједник Омладине. Дође ред на предсједника Општине:
-Моја је завршила само три разреда основне школа, али се ..бе као да има три факултета – изјави он побједоносно.

 

РАЗЛИКА У ЦИЈЕНИ

Муж и жена, обоје доста млади, живе већ неколико година у браку. Немају ђеце, иако стално спавају заједно. Једне зиме жена се озбиљније разбоље, паде на постељу. Мужу намјести посебан кревет. Њему необично, па би стално хтио код ње. Не да му се примаћи.
-Пушти ме, вели, видиш да не могу, није ми ни до чега! А ти, ако се не можеш стрпљет док ми буде мапо боље, ево ти сто динара, па потражи негђе да се задовољиш – нека ти је богом просто.
Узе муж паре и изађе. Наиђе поред куће комшинице Даре. Она га, гледајући некако враголасто, позва “на кафу”, знајући да му је жена болесна. Брзо се споразумију и обаве работу. Комшинка му наплати “кафу” – узе му оних сто динара.
Кад се врати кући жена гa мало зачуђено упита:
-Брзо ли се врати, нађе ли што?
-Нађох ту у комшилуку.
-А код које, оћеш ли ми казат?
-Да те не лажем – код комшинице Даре.
-И је ли ти узела паре?
-Јес оних сто динара што си ми их дала, и све ми се чини да је очекивала више.
-Ах, живина јој дроб изјела – а ја сам њеном Радовану више од десет пута давала, па му никад нијесам наплатила ни по динара!

 

СТИПЕНДИЈА

Мило је био стари возач у Скупштини општине. Имао је у свом послу дугогодишње искуство. Међутим, био је познат као велики шерет и шаљивџија. Знао је, богме, и да гуцне по коју чашицу више, па онда понекад помало заборави на своје радне обавезе. Надлежни старјешина био му је предсједник Извршног одбора. Млад економиста, велики радник, ентузијаста у свом послу, доста строг у односу на потчињено особље. Озбиљно му је сметао свачији и најмањи пропуст.
Мило, када мало више попије, знао је и да закасни на посао, да дође кући или у кафану прије завршетка радног времена, да неког од старјешина којега је возио остави дуго да чека -или да га не дочека.
Предсједнику извршног одбора све то је превршило сваку мјеру. Не може више да трпи. Једнога дана сазове збор колектива, па рече: Сазвао сам овај због само са једном тачком дневног реда – случај друга Мила. Његови пропусти на радном мјесту толико су учестали, да нема другог лијека – него га предлажем за суспензију!
Мило, тамо негђе из задњих редова, устаде, па као изненађено рече:
-Какву стипендију за мене, друже предсједниче, који сам поодавно превалио педесету и очекујем скоро одлазакк у пензију. Дајте ви ту стипендију некоме од ових младих и перспективнијих, који још дуго могу да раде!
Предсједник, до тада онако озбиљан и намргоден, не издржа, но се осмјехну и викну:
-Ајде, нека те црни ђаво носи!

 

ИГРА ОРЛОВА

Имао је Мињо у то доба велики буљук коза, оних правих дивљака чиворога. Скоро читаве године, ако није било великог снијега, чувао их је кроз љут око Преображења, кроз Оздренаћ и око Вукојевог дола. За козе је на том простору било увијек доста хране – брстиле су грабовину, јасен, храстове пупољке и танке гранчице, па су увијек биле добро ухрањене, близниле су се и давале доста варенике.
Са Мињом је стално чувала свој буљук коза и једна млада комшинка, тек стасала ђевојка, здрава као дријен, набрекла, пуна снаге и живота, да ју је милина било гледати. Мињо, такође млад момак, стално мерачи на њу, обиграва и мучи се, али се ђевојка не да примаћи – што кажу, ни на пушкомет.
Смишља Мињо што ће и како ће. Чували су тако једнога дана козе код Вукојевог дола. То је једна повелика вртача, равна и округла као тигањ, а около уоквирена вијенцем старих храстова. Предложи Мињо ђевојци: -Ајде, кад смо овак докони, док козе пландују, да играмо орлова.
-Како се то игра?
-Сад ћу да ти покажем.
Мињо је увијек за козама носио оштар косијер, па једним замахом посјече једну јасенову младицу, дебелу као кочаник.
Ђевојка на себи имаше фањелу дугих рукава, плетену од грубе вуне. Мињо јој провуче онај кочаник кроз рукаве иза лећа. Остаде она разапета као страшило, с рукама се не пита.
Онако немоћну повали је на леђа и обави посао који је одавно смишљао.

 

ЈЕ ЛИ БИЛО ПРЕВАРЕ

Муж  и  жена  доста  дуго  у  браку.   Воле  се,   међусобно уважавају и  поштују.  Али,  што је  изгледа природно у сваком браку, једнога дана црв љубоморе поче да сврдла по мозгу и мужа и жене.
Једног момента жена се са сто мука одлучи да упита мужа:
-Могу ли те нешто питат, али да ми право кажеш:
-Питај слободно, казаћу ти ако будем знао.
-Знаћеш, знаћеш! Јеси ли ме икад преварио са другом женом, откада смо у браку?
-Кад ме већ питаш, да ти право кажем – јесам два пута. Једанпут кад си била пошла у род и тамо се дуго задржала. Други пут кад си оно била доста тешко болесна и дуго лежала у постељи.
-Е, за оно прво нека ти је богом просто, а за ово друго кад сам била болесна никад ти нећу опростит – што ме барем не приупита могу ли!

 

КОЛИКА ЈЕ ШТЕТА

Обрађивао је Мињо при Јаворку три-четири дужице степенасто поређане доста посне пјескуше. Ни једна није била већа од сто квадрата.
Сијао је наизмјенице, једне године фруметин, а друге раж – па тако редом.
На другој страни Облог брда комшија Арсо имао је буљук од око двадесторо говеди. Није их чувао него пуштао у сампас, јер је на пашњачима по Крушевљу и Облом брду било сочне питоме траве у изобиљу.
Једнога дана говедима се прохтије да мало привире и преко брда, па упадну у Мињову раж. Направе штету.
Кад је Мињо видио, оде трком код Арса, па онако из трка повика:
-Твоја ми говеда јутрос направише грдну штету, па да видимо што ћемо!
-Само реци колико мислиш да је било штете, а ја ћу ти то одма надокнадити.
-Тако ми бога, најмање четрдес ока ражи! ( Све те њивице нијесу могле никад да роде ни десет ока).
Арсо, затечен, онако без размишљања, лупи:
-Није, чоче, ни двадесет ока?
Душманин ти је не прекинуо – нека буде таман двадес ока! Арсо нема куд, но плати штету.

 

КАД ЈЕ КО ПРЕВАРЕН

Љубомора је једна од најтежих заразних болести  код младих брачних парова. Зна да створи тако несносне међусобне односе, да разведе бракове, да растури и упропасти читаву породицу. Ако су ту још и ђеца, она највише страдају, сирочићи, ни криви ни дужни.
У једном доскора cpeћном браку, почела одједанпут да се рађа сумња да једно друго варају, иако заправо не знају ко са ким.
Одлучи супруга једно вече у заједничкој постељи да упита мужа:
-Право ми реци, откад смо у браку јеси ли ме преварио са неком другом женом?
-Кад ме питаш, рећи ћу ти право, као да ћу да мрем.
-Јесам само једанпут са комшиницом, том и том, кад си оно била дуже отсутна.
А сад ти мени реци, кад сам ја био овако искрен, јеси ли ти мене некад преварила и са ким?
-Јесам вала и ја тебе само једанпут са оним водом војника што је логоровао у нашем селу, онда кад си ти био на ратишту.

 

ШЉИВА ИЛИ ШАЈКАЧА

Те јесени родиле у Србију шљиве пожегаче као никад раније.
Домаће тржиште тијесно, не може да прими читав род. Једна момчина из Ужичког краја, не могући да шљиве прода на свом подручју, стави шљиве у гајбе, па пуну тракторску приколицу одвезе на пијацу у другој републици. Квалитет шљива првокласан, па зачас распрода читав товар. Напуни буђелар пара, па пожеље да се послије тако успјешне трговине мало проведе и разоноди.
Сретне неког пролазника, па га пита:
-Пријатељу, има ли ту негђе нека јавна кућа, гђе момак може мало да се испразни?
-Има ту одмах иза првог ћошка, па десно. Пронаће ту кућу без проблема. На капији га дочека нека људина задриглог врата, па га пита што жели.
-Желио сам ту код вас да се мало проведем и разонодим. Има ли ту доброг женскиња и колико би коштао један сат уживања?
-Има баш добрих. Коштаће те за један сат сто динара, али ти је код ње она работа као шљива.
-Што велиш, пријатељу, сто динара а као шљива. Е, мој друшкане, а ја је код нас нађем за десет динара, али је као шајкача – и окрену се налевокруг.

 

ПРОБАЊЕ СКОРУПА

Имао је Ђоко само стару мајку удовицу – ни брата ни сестре. Били су сиромашни као уосталом, и већина комшија. Ђоко је био здрава момчина и велики сладокусац.
Имали су само једну кравицу – бушу. Није давала много варенике – толико да не једу суву ужицу качамака. Мајка се мучила читаво прољеће, љето и јесен да са оно мало варенике, разливене у карлице, скине по мало повлаке, да би напунила качицу скорупа за зиму. Кад напуни качицу, растопила би мало скорупа залила одозго скоруп и тако га херметички затворила да не поманати. У то доба је важило правило као закон, да се скоруп из мјешина и каца може начети и пробати тек на Божић ујутро са првим гостом полазником. Међутим, Ђоко није имао стрпљења толико да чека, па је молио мајку много раније да начну качицу.
-Не ваља се, Ђоко, то нико не ради!
-Ајде, дабогда ти се скоруп претворио у окласине, кад ми не даш да га начнем. Он провали онај затоп, па свакога дана неком дугачком дрвеном ужицом вади мало по мало скорупа. До пред Божић каца остаде празна. Напуни кацу окласина, па задњим остатком скорупа некако замазуља ону рупу на затопу.
Освануо   Божић.   Мајка   поранила,   благосиља   сина,   па вели:
-Ево, Ђоко, сад ћемо да начнемо скоруп! Дохвати ужицу, проби затоп и одоздо извуче подужу окласину.
-Анђели и часни крст, што је ово. Умјесто скорупа окласине.
-То се услишила моја клетва, зато што ми нијеси дала да раније начнем скоруп, па ето ти га сад, па с њим слави Божић -шеретски проциједи Ђоко.

 

КУКУ БЕЗ ЖИВОТА

У своје  доба  важио  је   Мињо  у  својој  средини   за  доста имућна домаћина. Држао је велики буљук коза, оних правих  чиворога,   којима се  није  требало  много  старати  за исхрану: уз саму куђу направио је велики тор од тесаних букових штрика, високих преко два метра, да не би, недајбоже, курјак могао да прескочи и направи џумбус. Ту је спраћао козе и љети и зими, сем ако је била јака југовина или циковина. Тада би их спраћао у пространу избу испод тавана.
У његовом комшилуку живјела су двојица браће. Стасали момци, али препукла сиротиња. У своме тору нијесу имали стоке, али су били доста вјешти да је повремено набаве из комшилука. Уграбили би из туђег тора у току ноћи: овђе јагње, онамо јаре, негђе овцу, а негђе козу и на тај начин су успијевали да се с времена на вријеме омрсе.
Тако једне љетње ноћи без мјесеца, сконтају испред зоре да “глобе” Миња. Отворе полако љесу, ускоче у тор и мјеркају да изнесу најпретилију козу. Опази их пас торњак, залаја и пробуди Миња. Мињо је био грдосија од човјека. Висок преко два метра, а метар с рамена на раме. Пришуња се полако док су они бирали козу, па их ухвати за перчине. Поче да их туца челом о чело, као када се туку овнови, само што чеоне кости не пуцају, а при томе стално подвикује:
-Тешко Мињу без живота, да није Мињо данас косио ( а заиста је био косио), боље би се ноћас носио.
-Тако једно десетак пута, док потпуно онесвијести момке и избаци из тора као мокро прање.
Никада им више није пало на ум ни да погледају на Мињов тор, но су га поиздаље заобилазили.

 

ЈЕ ЛИ ЈУ СТИГАО ЦРНАЦ

Пошао неки  чича из  Бара за  Београд,  да посјети  сина. Кренуо   вечерњим   возом.   Није   било   много   путника.   У купеу на једној клупи био је сам. Преко пута њега сјела је нека млада госпођа и држала на крилу дјечкића од четири-пет година. Жена је била млада, згодна, у лицу бијела као фој карте, а дијете црно као угарак.
Посматра то чича, нешто му загонетно. Послије дужег времена осмјели се па упита:
-Госпођо, смијем ли нешто да те питам, ако се не љутиш?
-Смијете слободно, чича, само питајте.
-Је ли то твој ђетић?
-Јесте, јесте, ја сам му мајка.
-Нешто ми није јасно – ти тако згодна и бијела, а дијете потпуно црно, како је то могуће?
-Сада ћу, чича, да вам објасним. Мој муж је био у дипломатској служби у Египту. Живјели смо у Каиру. Ја сам била трудна, већ у деветом мјесецу. Једне ноћи нешто касније враћала сам се из посјете некој пријатељици. У једној уској тамној улици насрнуо је на мене неки грозни црнац. Сва премрла од страха бјежала сам као срна. У задњем моменту ускочила сам у неки улаз, гђе је већ стајало неколико људи. Када их је видио, црнац се вратио натраг. Од тога силног страха овај мали је овако поцрнио. Чича навуче капу на очи, као да ће да спава. У свануће стигоше на домак Београда. Били су будни. Чича се промешкољи, па се обрати госпођи:
-Госпођо, онако куњајући читавим путем нешто сам размишљао о оној твојој причи, па сам дошао до закључка да те онај црнац ипак стигао.

 

ГЛАДНЕ ГОДИНЕ

Године   аустријске   окупације   Црне   Горе    1916   –    1918. запамћене су још и под називом “Гладне године”. Тих година залуду се убачало сјеме у баштину – ками је ницало а још горе рађало. Ко је имао коју краву, овцу или козу музару, још   и   некако  се  сналазио   –   брала  се  коприва,   сријемуша, жућеница, па са мало варенике некако се на јаде одржавао голи живот.
Нашег комшију Милисава, сиромашног до зла бога, затекла је окупација само са једном кравицом и бројном фамилиијом. Био је на крају приморан и ту кравицу да закоље, не би ли бар за кратко одржао фамилију у животу. Када је и то потрошено, а хранљиве траве по ливадама нестале, морао је да самеље једну гомилу кукурузних окласина која је негђе била затурена још од родних година, и да од тога прави некакав хљеб.
Од тога, је, сиромах, добио такав затвор, да се скоро по читав дан од муке кривио као јарац, чучећи, натезајући се, држећи се за неке шипкове гране око куће.
Слуша га данима комшинка и рођака Мирјана, жали га како се мучи, па ће једнога јутра:
-Да нијеси, ђевере Милисаве, што олакшао јутрос, јадан не био?
-Јесам, ево послије 15 дана, јутрос исчањкао једну капу – једва чујно, у мали дух, промрси Милисав.

 

ЗЕКО И МИЛИЦАЈАЦ

Одмах послије ослобођења Црне Горе, већ 1945. године, формирала су се транспортна предузећа у Подгорици, Никшићу, Цетињу и Котору. Возни парк углавном расклатане камиончине марке “Доџ” и и “Шевролет”,   које су нам савезници оставили у мираз.
Покупили шофере гђе се год који нашао, просто их мобилисали, а није их било много. Међу њима је и Зеко Котри из Никшића. Кренуо он једнога јутра за Подгорицу са утоваром, а да отуда довезе некакву робу. Код себе у кабину натрпао три младе жене. Сабили се као сардине у конзерви. Негђе око Богетића заустави га милицајац, па ће строго:
-Покажи ми, друже документа!
Зеко му пружа саобраћајну и возачку дозволу у којој је уписано његово име и презиме.
Загледа милицајац па подвикне:
-Jе ли, друже, ко је тебе дозволио да у кабину возиш три путника?
-Јеси ли ти, друже, писмен, пита Зеко?
-Не, но ћеш ме ти научит!
-Е, па онда читај, оба ти испала. Ту лијепо пише: Зеко кот три.
-Јес стварно. Опрости, друже, и срећан пут – прописно салутира милицајац с ногом до ноге и стиснутом песницом.

 

ЈЕФТИНЕ ЦИПЕЛЕ

Отишао неки наш суграђанин фериботом у Бари. Чуо да тамо има свакојаке робе по багателним цијенама, па дако неке ками ушићари кад овамо препрода то што донесе.
Ушао у неку продавницу ципела. Падоше му у очи лијепе лаковане црне ципеле, можеш се у њима огледати, а јевтине -испод сваке чијене. Купи два пара. Један одмах обу, а други спакова и понесе. Напољу пада доста јака киша, асфалт мокар. Не дође до првога ћошка, а они ђонови се просто истопише. Остаде само онај горњи лаковани дио, а ни то више не пријења за ноге.
Поврати се љут у продавницу, с намјером да изгрди продавача што му је подвалио. Продавач већ доста добро научио наш језик, јер су му наши већ дуго сталне муштерије, па вели:
-Ви сте, господине, прва муштерија која се пожалила на квалитет ових ципела. Ово су ципеле за укоп мртваца, да се са њима зоре кад пођу на онај свијет.

 

ИНВАЛИДСКА КОЛА

Увезена однекуд некаква инвалидска кола, налик на жабу корњачу,    и    таман    толика    колико    оне    корњаче   са Галапагоса.   Имају  само два сједишта,  за возача  и још једнога. Предвиђена за инвалиде који имају онеспособљене, или уопште немају једну или обје ноге. Управља се само рукама.
Чика Јоко предсједник инвалидске комисије, подијелио то кола што је дошло, онима којима одговарају.
Улази једно вече у хотел ” Црна Гора” инвалид Бего, сав сиромах “рашарафљен”, чини ти се сваки пут кад крочи са штапом, е ће на врх главе. Угледа чика Јока како сједи за столом са друштвом, па ће још с врата:
-Вала сам се, чика Јоко, грдно наљутио на тебе. -Зашто, Бего, побогу?
-Како зашто – ти даде ова кола свима, а мене потпуно заборави!
-А што би теби таква кола? Возити их не можеш ни рукама ни ногама. Вала кад дођу прва која се могу возит оним алатом, којим те је, како чујем, бог обилато наградио, неће бит ничија но твоја.

 

ЂЕ ГЛЕДАШ

Гради се жељезничка пруга Никшић – Титоград, углавном кроз тврди каменити терен. Формиране радне бригаде од омладине, али и старијих радника. Атмосфера ударничка. Онај тврди камен одваљује се углавном динамитом. Компресора тада није било, него све на глијето и мацу.
Одређени парови – један да држи дугачко глијето, а други да бије мацом. Тако се десило да наша два земљака, Гањо и Јово раде заједно. Јово треба да држи глијето, а Гањо да бије мацом, док не изђељу дубоку рупу, да у њу набију динамит.
Гањо је био мало разрок. Једним оком је “нишанио” на Гарач, а другим на Прекорницу. Јово држи глијето, а Гањо треба да удара мацом. Јову се чиини да га Гањо гледа усред чела, па га пита:
-Ђе ћеш ти да удараш у ово глијето – или тамо ђе мислиш или ђе гледаш?
-Ја тамо ђе гледам.
-Ако ћу ти ја онда држат ово глијето оца ми ..би.

 

НИЈЕ ЗБОГ НЕЗНАЊА

Пошао ја у први разред основне школе код нашег цијењеног учитеља Велизара и чини ми се да сам доста добар ђак. Као почетник већ сам знао да читам и рачунам до десет. Отац ме научио прије школе, јер тада није било вртића.
Школа је радила у двије смјене (а данас нема ни једне). Ја сам ишао у другој смјени – послије дванаест сати.
Једнога дана нас неколицина направили некакав несташлук, па нас учитељ казни затвором. Нареди послужитељу Новаку да нас држи у затвору до испред заласка сунча, а да нас онда пушти да би за дана стигли кући.
Неки моји најближи рођаци – ђаци, послије часова дошли нормално кући, па набасали на стрика Радоја. Види он да мене нема с њима, па их пита:
-А, ђе ви је брат?
-Он је оста у затвор.
Нас испред завода Новак пусти. Ја идем покуњен, објесио нос до земље, па и ја, зађавола, накашем на стрика Радоја. Пита ме:
-Ђе си то био досад, мајсторе?
-Био   сам   у   затвор,    али   нијесам   због   незнања   -покушавам ја као да се оправдам.
-Не, но си јаним због знања, као подвикну он, са оним његовим вјечито благим осмјехом.

 

ИСТЕЗАЊЕ МУШКОСТИ

Оженио се момак, доста нечемуран, а довео неку ђевојку пуну  живота,   набијену,  здраву  као  дријен,   црвену  као кукуријек. Он, сиромах, слабо наоружан, па невјеста већ од прве брачне ноћи поче да се жали да су му они јади прекратки, да не моге да допру тамо ђе треба, да би ју задовољио.        Почела озбиљно да пријети да ће да га остави.
Момка уфатила мука, не зна што да ради, па одлучи да потражи савјет од доктора. Још с врата исприча доктору који га јади море.
Доктор, неки шерет, вели:
– Без бриге, лако ћемо да ријешимо тај проблем. Ево ти ова маст, па ћеш с њом стално да га трљаш и истезаш док ти не дохвати до гузице. Онда ћеш да дођеш код мене, да видимо што ћемо даље. Измаче се момак у неки присој, па по ваздан трља и истеже онога јада ка праћку. Послије неколико дана истегну га до гузице, па сав весео петама у трање одјури код доктора:
-Докторе, бог ти помога, спасио си ме – дофатио ми је до гузице, што треба да радим сад?
-Сад се посери на њега.

 

КОРИШЋЕЊЕ ГЛАВА

У један   вакат   у   самоуслужном   ресторану   испред   зграде општинске скупштине, поред осталога, кувале су се овчије и јагњеће главе. За мале паре могло је добро да се руча, ко није није превелики јеђов.
Дошао једнога дана Кирило, наручио овчију главу, раскоматио је, повадио из ње све оно што ваља, још само вади пируном посљедње мрвице. Пред њим гомила костију.
Наилази поред њега неки момак, види што чини Кирило, па повика:
-Вала си, Кирило, добро искористио ту главу!
-Вала ти ту твоју нећеш никад – одвали Кирило као из топа.

 

ЈАРЕБИЦА – ШЉУКА

Једнога  изузетно  хладног  зимског јутра  познати  ловац  и један од руководилаца тужилаштва – Видо, поранио у лов. Није далеко одмакао од куће, кад му испред самих ногу излеће   повелико  јато  јаребица.   Он,   као   пасионирани   ловац, махинално опали  (  пушка му пуна и  откочена)  и уби  четири комада, и ако је у то доба лов на јаребице био забрањен. Но, што би – би! Повјеша јаребице на висак па крену даље. Међутим, стисла таква циковина, да није могао више издржати, па сврати код неког познаника, који се такође бавио ловом, да се мало огрије.
Домаћин примијети оне јаребице, па повика:
-Што то рече, пријатељу?
-То што си чуо!
-Јеси ли ти ловац?
-Јесам, па што онда?
-Ти нијеси никакав ловац нити имаш појма ни о чему. Зар не видиш, оба ти испала, да су ово шљуке!
-То шљуке?
-Ово шљуке него што, само што су старе, па су им се од дугога кљуцања поломили и затупили кљунови!
Домаћин, послије свега овога, ваљда и сам убијеђен да су ово шљуке, покуњи се и не рече више ништа.
Тако су јаребице постале шљуке.

 

НЕ ПРИМА СТРАНКЕ

Шездесетих   година   прошлога   вијека   оформило   се   на нашем    подручју   друштвено    пољопривредно   добро. Освојене   без   питања   и   сагласности   све   приватне парцеле. Све што се на њима нашло:  воћке, лозе,  поодрасли кукурузи и ђетелине -јаки булдожери збрисали су и насложили поред саме џаде. Остало чисто, пусто поље, равно ка таулин. Нови власници га дубоко узорали, усули без жалбе вјештачкога ђубрива и посијали пшеницу.
Околни сељаци, којима је земља одузета, имају по мало оваца и говеди, нашли се на муци како ту стоку да прехране, па поједини по мало крадуцкају комплекс. Ноћу припуште стоку да име се напасе по оној пшеници.
Једне ноћи чувари ухвате једну комшиницу како чува овце по пшеници. Поднесу пријаву судији за прекршаје. Он јој одалами повелику новчану казну, али она никако да плати, све одлаже, дако јој се прође. Дође патрола милиције код њенога мужа, дако од њега наплате казну. Он има њиву поред самог комплекса и тога дана упрегнуо коња да оре.
Милиционери дођу код њега, назову му добар дан и кажу да треба да плати казну за женин прекршај, или да је воде у затовр.
Он само пуцкета бичем, ћера коња уз бразду низ бразду, не окреће се на њих.
-Ма, стани више, човјече, да се договоримо: Он мртав ладан промрси:
-Ајте збогом, момчади, данас не примам странке -настави даље да оре.