Niko nikome ne može natovariti toliko muke na vrat koliko može čovjek sam sebi.
Meša Selimović: TVRĐAVA
JESEN STIŽE …
Jesen stiže, dunjo moja,
Poslovima nema broja!
Ne vadim se ja iz bašte,
Ma u njoj sam i na tašte!
Šišaj travu, sjeci grane –
Ništa nema natenane!
Neumorno smokve rastu
Al’ za neku višu kastu,
Pa da ih se sve uzbere
Treba neko da se vere!
A maline prekoplotke,
Ponos jedne snježne fotke,
Do novembra što nam rađu –
Ištu neku snagu mlađu
Da ih bere svakog dana
Jer ih bude puna grana!
I za tenis stoni sto
Bogme nije bilo što,
Jer ga treba nekad sklopit
I premjestit i rasklopit!
K tome još i bazen prazni –
Da l’ ja radim to po kazni?
Bar s bananom bi mi lako –
Ona rodi kako-tako!
! ? ! ? ! ?
Ma sve ovo bješe šala,
Ja to radim zbog “alala”!
Sve je dobro dok još možem
Da unuke raspoložem,
Jer kad oni dođu “k baci”
Raziđu se svi oblaci!
Be the first to comment