ŽIVOTNA ŠKOLA
Ko đetić sam srećan bio,
pazili me sa svih strana,
svi su isto govorili:
„Biće momak baš bez mana.“
Zaista sam takav bio,
ponos kuće, dika rodu,
pratio sam sve moguće –
sport, muziku, pa i modu.
Priznati se jedno mora,
savršenog danas nema,
škola mi je mala mana,
bila mi je strana tema.
Mislio sam: ne treba mi,
od srednje šta ćeš više,
kad kompletna ova mladež
razne fakultete završiše.
Šta sam mogao nego isto,
odavno to mnogi znaju:
đe su uprave fakulteta –
što diplome brzo daju.
Obišao sam sela i pazare,
upoznao kako se što kreće,
tek tada viđeh iz prve ruke:
„Pare vrte, đe burgija neće.“
Da ne duljim sad o tome,
izabrani fakultet lako pade,
još samo da se zaposlim –
za našu privredu ima nade.
Kako će sve da cvjeta,
kad diplomci mladi krenu!
Svi su završili u inostranstvo,
preporodiće privrednu scenu.
Śedosmo i mi u fotelje,
doprinos svoj da damo,
za početak vrlo je bitno
da primijenimo znanje samo.
Na dobar prijem smo naišli,
starije kolege nas vole,
uporno, kao za spas firme,
da ne radimo ništa, stalno nas mole.
Ipak, sve smo od sebe dali,
i zadnju mrvicu svog znanja –
nikad nam nije postalo jasno,
kako dođe do totalnog propadanja.
Be the first to comment