Kum je spreman da se uvijek javi
kad je muka ili kada se slavi,
kumstvo ljude doživotno veže,
da zajedno pravoj sreći teže.
Svet se opasno naginje prema stvarnosti koju većina doživljava kao neljudsku, neprirodnu i teško nastanjivu za pristojne i normalne ljude. Živimo u epskom dobu ljudske istorije, a dubinske promene koje preživljavamo u pogledu muško-ženskih odnosa, skoro su van našeg domašaja da ih razumemo, iskažemo, izgovorimo. Ova pojava je uzela razmere poplave, od koje nam nema spasa. Izgubila se mera, ravnoteža, granica. Deluju sile, čiju logiku ne možemo predvideti ni kontrolisati. Vrednosni sistemi, kulturni obrasci, prirodni rezoni, ugurani su u kontejner bez smisla. Odnosi među istopolnim osobama, koji postaju sve vidnija praksa, dehumanizuju čoveka u njegovom najprirodnijem obliku i statusu. Ono što je rađalo i podizalo čoveka, ljubav između muškarca i žene, ustaljeni obrasci koji od pamtiveka kroje našu stvarnost – nestaje; bez nade za porodicu, onako kako je svaka civilizacija poznaje od početka do sada. Visimo nad ambisom nestanka, dok naša civilizacija prima poslednje infuzije ljudskosti. Negacija ljubavi između žene i muškarca i vidne erozije vrednosti, koje se ruše u provaliju očaja, figuriraju kao projekcija gorke istine bestidnog sveta. Rađanje prihvataju sve religije, sva mišljenja, sve tradicije i sve mudrosti. „Apelujem da se muškarac vrati zagrljaju žene, i obrnuto, da nam se priroda ne bi rugala… Istinski odnos u životu ostvaruje se kad muškarac i žena misle jedno na drugo“ opomićnjući je vapaj publiciste, esejiste i poznatog ekologa Božidara Mandića.
Pravo na individualizam i nekonvencionalne životne izbore ne sporim, ali ako je kultura davanje smisla svemu što je neprirodno, onda se ovaj svet definitivno rastaje sa umom. Zato o ovoj pojavi imam manjak tolerancije razumevanja. Smisao je života da se iznova obnavlja i rađa. Čovek mora da sačuva kulturu, vaspitanje, civilizovanost i samokontrolu. Svet ne podseća više na svet kakvim smo ga pamtili. Onim zbog čega su se ljudi stideli, danas se ponose.[1] Izopačenost ne pogađa samo ljude izvan pameti, već i one iznad pameti. Bojim se da nećemo imati šansu da umremo muški, već da odumiremo zastiđeni u vremenu rastočenog morala, gde se savremeni i budući život pokazuju kao slepilo. Ipak, mudrost jednog naroda je u tome da, u pravi čas, postavlja pitanja koja ume i može da razreši, sa svešću o pitanjima koja pripadaju sutrašnjici. „Nikad ne znamo šta je dosta, dok ne saznamo šta je previše“, rekao je jedan naš mudrac.
Zašto ovaj esej započinjem uvodom koji ne priliči tematici koju sam planirao da obradim? U okolnostima moralne entropije društva, ljudi se sve manje pridržavaju onih pravila i normi koje konkretizuju najviše vrednosti, vezane za porodične zajednice, identitet, natalitet i smisao roditeljstva. Kod nas je brak uvek bio najviši domet, a roditeljstvo smisao postojanja. Porodica je svuda bila pozornica sreće, mudrosti, zavetnih poruka; smisao života i ljudskog postojanja; velika tajna i strast; magija snage; ravnoteža emocija; nepcima najdraža tema. Kroz vekove bila temelj na kome počivaju zdravo društvo i najbolji čuvari tradicionalnih vrednosti. Nosila je u sebi emocionalni život svojih likova; ličila na devojačko kolo, na malo sunce, i raskrsnicu. Nudila pažnju, pristojnost, menjala čoveka i njegovo lice. Bila delotvorna, jer je stvarala i oblikovala vredne, poštene i savesne ljude; jača od svake simbolike i metafore, zbog čega i nije predmet za svaku priču. Ne postoji čvršće, iskrenije i intimnije utočište, jer su njena nedra raskošna i topla. Ona je odana i pokorna, smisleno okrenuta i posvećena isključivo životu, napretku, bogatstvu. Čovekov dom je tamo gde mu miriše sreća, gde se brine o svojim ukućanima, gde je kuća puna prijatelja. Nažalost, porodična i roditeljska srodnost i toplina lagano i postepeno nestaju. Sustiže nas demografski umor, danas smo narod jedinaca i penzionera.
Svaka naša porodica imala je i ima kumove. Ova međuljudska komunikacija i prisutnost čoveka sa čovekom je deo univerzalnosti duha i kulture i jedinstven oblik kulturološkog aktivizma; to je vitalan obrazac kulturnog i duhovnog nasleđa i egzistencijalna determinanta, uvek prožeta kroz vreme i ograničenja. Kumstvo nije samo naš koncept, već postoji u različitim oblicima širom sveta. U mnogim kulturama, kumovi igraju ključnu ulogu u životima ljudi, od rođenja pa do smrti. U azijsko – afričkim zajednicama kumovi imaju sličnu ulogu kao i kod nas, a neretko i značajniju. Sagledan u kontekst trajanja, ovaj egzistencijalni realitet ne može se adekvatno razumeti bez uvida u psihološku i karakternu složenost našeg identiteta i istorijskog pamćenja. Kroz vekove ova veza je isticana kao primer istinske i iskrene ljubavi i odanosti, uzajamnog poštovanja i podrške, kao osnova vrednosti koje donose i unose u živote ljudi. Svako venčanje, svadba i krštenje, nemerljivi su za vitalnost života i sveta, jer počivaju na nescrpnoj moći neprestanog obnavljanja ljudske energije, preko potrebne, posebno, u današnjim uslovima povećanog mortaliteta i manjeg nataliteta. U kumstvu su prisutne odlike paganskih korena u kojima se prepoznaje iskrena radost životne energije, njena povezanost sa prirodom, koja je bila životno potrebna ljudima toga doba, dok su, mnogo kasnije, bogovi za sebe zadržavali pravo da zauvek budu deca u takvim ritualima.
Kao važan elemenat tradicije našeg naroda i svake porodice, kumovanje ima svoj temelj u ozbiljnoj dimenziji koju smo nasledili. To je reč koja se pretače u narativ o životu u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Vremenom narasta moć da se održi prisutnost sa prošlim i dalekim i da sve to bude ono što doživljavamo kao dubinsku istinu bliskosti i začudnosti života, skrivenu u primordijalnoj tradiciji koja svet zahvata osećanjem, a ne saznanjem. Nalikuje na karavanu koja pustoši i nesmetano polazi od pamtiveka, prelazi preko naše stvarnosti do nama još nesagledive budućnosti. Kumstvo se na Balkanu nasleđivalo po muškoj liniji sve do savremenog doba, a u pojedinim krajevima ono se i dalje neguje. Čvrsto ustanovljeni etički principi ponašanja jake konfiguracije, uvažavanja, zahvalnosti i poniznosti bili su vekovima glavna karika u razvoju našeg nacionalnog bića. U toj neugasloj želji da se sačuva porodična tradicija i sećanje, ponovo živi sve ono što je nekad živelo. Kao najautentičniji horizont iskustva iz kojeg su potekla viševekovna prijateljstva, uspomene i neizbrisiva sećanja, ova arhetipska tema je jedan od retkih običaja koji živi za sebe umesto za nas. Duhovna strana kumstva bila je glasnogovornik najdubljih istina i magistralni pravac našeg nacionalnog, kulturnog i tradicionalnog identiteta: Što je Bog na nebu, to je kum na zemlji.
Kao ogledalo koje ulepšava lice jedne dragocene egzistencije, kumstvo je, za razliku od mnogih običaja koji su nestali, ostalo uzor do danas, a neka su postala i istorijska znamenja.[2] Takve kumovske veze otkrivaju pravi karakter našeg čoveka, njegovu duševnost i nesebičnost, iako ta izdašna lepota odnosa nije bila uvek svesna sebe, ili nije znala za sebe. Utopljen u svoj narod, njihov moral, istoriju i jezik, ovaj romantični narativ nam pokazuje šta jesmo, odvajajući nas od onoga što nismo i što ne možemo biti. Kumstva predstavljaju neizbežan deo istorije privatnog života. U njih su utkane mnoge priče brojnih detinjstava, odrastanja, veridbe, venčanja i drugih važnih trenutaka. To je i način preko kojeg su lokalne, regionalne pa i šire kulture pružale ruku jedna drugoj i razumevale jedna drugu. Kad ovo kažem, mislim na sve naše lokalne posebnosti koje u svim običajima imaju nešto svoje, što ih odvaja i čini dragocenijim i životnijim. Na primer, jedan običaj u oskudnom planinskom mestu, gde su surovi klimatski uslovi, i isti takav u ravnoj Vojvodini, imaju svoja pravila i specifikume, prilagođene uslovima života i mogućnostima domaćinstva. Sve to čini ovaj naš prostor još bogatijim i vrednijim.
Kumstvo i pobratimstvo, kao duhovna srodstva, spadaju u običaje životnog ciklusa i nastali su pre hrišćanstva. Po svojim ulogama u običajnom, ritualnom i verskom narodnom životu, kumstvo i bratimstvo su srodne pojavnosti. Pobratimstva su, najčešće, nastajala usled neke preke potrebe i nevolje. Iz takvih odnosa u narodu je nastala izreka: I vuk ako se bratimi, neće učiniti zlo. I pobratimstvo je univerzalni fenomen, svojstven raznim kulturama i civilizacijama.[3] Sam način bratimljenja se razlikuje od lokalnog do regionalnog, i krajnje je pojednostavljen, što se opisuje u raznim literarnim, istorijskim i publicističkim konstruktima. I za pobratimstvo, kao i za kumstvo, važi pravilo da ga ne treba odbiti. Za razliku od kumstva, bratimstvo traje samo za života oba pobratima. Oni se međusobno svojataju, paze i ispomažu kao rođena braća. I žene se sestrime, naročito bliske prijateljice, i devojke koje su zajedno porasle, i koje vežu neke zajedničke životne vrednosti, potrebe, želje i interesi. Poznata su i pobratimstva između žena i muškaraca. Inače, u ovim znamenima nije se gledalo na veru i naciju. Koliko je pobratimstvo poprimilo karakteristike savremenog duha, pokazuje i činjenica da je ovaj običaj uzajamne povezanosti i saradnje prešao i na gradove i razna udruženja.[4]
U mnoštvu običaja i rituala, gde prijateljstvo i međuljudski odnos predstavlja egzistencijalni smisao, kumstvo važi za najiskreniji oblik ljudske komunikacije. U potrazi za idealnim kumovskim svetonazorom, ljudi pronalaze njima najprihvatljiviji i najbolji smisao međusobne egzistencije, a pravo na svoju odluku i izbor nalaže i razloge na koje se pristaje. Kumovi moraju da dokažu da su dorasli svojoj funkciji, i zato je taj odnos punog, bliskog, intimnog i javnog, individualnog i kolektivnog habitusa, koji spaja nespojivo, a povezuje ljude koji su u mnogo čemu različiti. Ako i postoje razlike koje ih dele, zato su tu zajedničke vrednosti koje ih povezuju. To je etički uzvišen primer u vremenu i prostoru sa mnogo moralne principijelnosti, kao najveće ljudske duhovne vrednosti. Kroz etnološko-antropološku prizmu, ovi kolektivno-individualni identiti postaju čarobni kaleidoskop u kome uživate i kojima se neretko divite. Kroz kumstvo jedni od drugih dobijaju snagu, sebe čine boljim i vrednijim nego što je svako od njih verovao da može biti. „Kad izaberete dobrog čoveka za kuma, sebe ste proširili za još jedan život“. Ponekad neko od njih dobije časove dobrote, strpljenja, tolerancije, altruizma, srdačnosti i mudrosti koje nije očekivao.
Mnoga prijateljstva bliskog karaktera bila su obostrani podsticaj za kumstva, što je više i dragocenije od postojećeg odnosa. Zato se kaže: sudbina ih izabrala i izdvojila da budu to što jesu. Šta unosimo u kumstvo da bi mu poklanjali toliko poverenje? Pri svakom sklapanju kumstva, bez obzira da li kršteno ili venčano, čovek mora da se liši dela sebe, kako bi na mesto najveće prezasićenosti samog sebe, ponekad imao prostora za Drugog, u ovom slučaju, za kuma koji bi ga lišio balasta sujete, i bio primer koji bi sledio. Kumovi – to su lica uzbuđene radosti, sa pozitivnim namerama, delima, stavom i mišljenjem. Oni u svojim džepovima čuvaju parčiće venčanja u obliku uspomena i sećanja, iako kasnija realnost ne izgleda toliko romantično kao u vreme samog čina sklapanja braka. Kumovi, obični ljudi na svojim plećima podjednako nose sopstvene, ali i tuđe terete, bogateći nevidljive sadržaje života i preko granice mogućnosti, što je na bezbroj načina iskazano i potvrđeno.
Malo je običaja koji imaju toliko pravila, kako kod krštenja, tako i venčanja. Tu je ceo splet crkvenih, građanskih, običajno-lokalnih i paganskih postupaka. Što je više etnološko antropoloških istraživanja, to su značajnija saznanja koja objašnjavaju duhovnu stranu običaja, a ne samo njegovu pojavnost. Kulturno-istorijski okviri samo su delovi značenja. Njihovu okosnicu predstavlja čovek i ambijent u kojem se ovaj obrazac ispoljava. Da ne bismo ulazili u detalje mnogih pravila, jer bi nas to odvelo daleko od ovog esejističkog uradka, naznačićemo samo neke najznačajnije aspekte kod krštenja i venčanja. U narodu postoje četiri kumstva: kršteno, venčano, šišano i kumstvo u nevolji.[5] Kada kumovi dogovore dan za kumovanje, tada neko od familije prati budućeg kuma do kuće domaćina. Gost se dočekuje uz gozbu. Hleb i sveća stoje među kumovima. Pre početka kumovanja, pali se sveća i ustaje se. Kumovi se ljube tri puta, a potom domaćin, otprilike, izgovara ove reči: „Kume, kumim te Bogom, časnim krstom i svetim Jovanom. Kumim tebe za sebe i svu tvoju čeljad i tvoj rod“. Kumljeni drži desnu ruku na prsima, pokloni se i odgovori: „Kume, primam kumstvo Boga i svetog Jovana“. Kumovanje oglašava treći gost: „Hvala, domaćine, Bog ti dao, on ti poklonio. Neka vaše kumstvo bude srećno, napredno, temeljito, nepromenito, među braćom neogovarano. Gde se ovaj hleb mesio, tu se mesila svaka sreća, rod, letina, zdravlje, veselje. Kumstvo se ne promenilo od sad do suda božijega“.
Kumovanje je najveća svečanost i praznik za kumove i njihove familije. Tad se sa mudrošću poštuje sveživotno okruženje i za to treba imati dovoljno koncentracije za svaku sitnicu. Izbegava se sve suvišno, zarad prisnog i intimnog. Ova tvorevina je svojevrsno svedočanstvo o izvornoj spontanosti kako kod izbora kuma, tako i kod samog čina kumovanja.[6]
Najzastupljenija uloga kuma je uloga venčanog svedoka. Sklapanje ženidbe zahteva prisustvo dva svedoka: kum sa muške i kuma sa ženske strane. To su najčešće njihovi bliski prijatelji. Za razliku od kumova na krštenju, venčani kumovi su danas manje trajni, budući da se svake godine povećava broj razvedenih, a smanjuje broj sklopljenih brakova. Inače, posle nestanka Jugoslavije, mnogi komunisti su pristupili krštenju. U nagomilanoj, prenaseljenoj i toksičnoj atmosferi svih pretpostavljenih mogućnosti, ljudi su odlazili u crkvu i obavljali čin krštenja. Neki su to radili diskretno i tajno, a drugi kako to propisuju crkveni kanoni. Takvi pojedinci su našli način da se oslobode svog negativiteta koji je narušavao njihov duhovni poredak. Pražnjenjem potisnutih sociopsiholoških sadržaja, ljudi su ispoljili do tada skriveni aspekt svog bića. To je tačka sa koje počinje da se čuje i oseća njihova svest i samosvest.
U svetu i kod nas, uobičajena je praksa da najviši državni establišment ima kumstvo sa porodicama sa dosta dece. U socijalističkoj Jugoslaviji ustanovljen je obrazac po kojem je predsednik Tito bio kum svakom devetom detetu, rođenom u jednoj porodici. Ta kumstva su egzistirala na prostoru čitave zemlje i trajala su sve do njegove smrti. Porodicu bi obišao neko od Titovih izaslanika sa poklonima za decu i domaćinstvo. Svakog 29. novembra deca su, do svog punoletstva, dobijala pakete sa poklonima.[7] Kralj Aleksandar Karađorđević je takođe kumovao mnogim porodicama u Srbiji. Poznato je kumstvo porodice Kučević, sa Pešteri, sa kraljem Aleksandrom, staro dva veka.[8] Malo je poznato da je engleska kraljica Elizabeta bila kuma prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića.
Duboko ukorenjeno u našu i druge kulture, kumstvo predstavlja više od običnog obreda ili običaja, zbog čega je predmet poetskog, umetničkog, proznog i filmskog izraza.Tako u svom delu „Kralj Lir“, Šekspir kaže: Kumovi su kao zvezde; ne možemo ih uvek videti, ali znamo da su uvek tu, a Dostojevski piše: Kumstvo je večna sveća, koja svetli u najmračnijim trenucima života. U poznatom filmu „Kum“, kumstvo je glavna tema, gde jedan od glumaca izgovara: Kum je osoba koja je uvek tu uz tebe, bez obzira na sve. U svakodnevnom životu ljudi često koriste mudre misli o kumstvu: Kumovi su anđeli koji nas vode kroz tamu; Kumstvo nije samo obred, to je zavet; Kroz kumstvo dva srca postaju jedno.
Svako vreme ima i svoja pravila, ali i kumove. Bedemi kulture, tradicije pa i pristojnosti su popustili. Nestali su stariji koji su bili mudraci prethodnih vremena. Sadašnje navike i generacijski karakteri narušavaju prethodno izrečene slike tradicionalnog kumstva. Današnjim načinom života mnogo toga se izgubilo iz tog običaja, posebno u gradskim sredinama. Čak i tamo gde je crkva rigidna i u mnogo čemu nepopustljiva, pucaju šavovi ovog odnosa. „ Sve se menja, pa čak i neke stvari za koje bi se mislilo da su zapisane u kamenu… Prije dvije godine na Siciliji u Kataniji, gradu jake katoličke povijesti, tamošnje crkvene vlasti su privremeno odlučile suspendirati kumove i kume s krštenja i krizmi. Razlog? Tradicija kumstva, kažu, postala je društveni običaj u kojem je dimenzija vjere jedva vidljiva. Zabrana vrijedi do 2024. godine… Institucija kume ili kuma, kažu nadalje, spala je na sekularni običaj između rođaka ili susjeda, od kojih mnogi nisu istinski vernici, pa čak žive u grijehu… a ponekad i mafijaških veza“.[9] Skoro identičan slučaj dogodio se i u biskupijama Spoleto, Norcia, Lecce i Brindisi, koji su ad experimentum privremeno ukinuli kumstvo u trajanju od tri godine. Uvidevši mnogo toga što im ne priliči, i crkve pokušavaju da izmaknu zamkama savremenog doba i surovog sveta, čijim zahtevima je sve teže odgovoriti. I sociolozi primećuju da su u tom običaju sve više upleteni skriveni pojedinačni i politički interesi, koji narušavaju sve ono najvrednije što je krasilo ovaj tradicionalni obrazac. „Mnogo me nervira što se danas ta kumstva vrte oko para. Jako tužno“, zapaža jedna naša građanka.
Danas je moderan čovek otuđen i nespreman da uspostavi istinsku vezu sa sobom, sa svojim kumom, sa porodicom; uzdrmana je institucija autoriteta, kako porodičnog, tako i institucionalnog i ljudskog. Mnogi ne vide otkrivenja ni neba ni zemlje, dok ih neke takve lične sudbine ne dotaknu svojim posebnim uticajem. „Nekada je kum bio ono što je bilo najbliže porodici. Kum je bio vezan za neki tradicionalni obrazac. Od Karađorđa, pa nadalje, menja se sudbina kuma, od najneposrednije blizine do smrtotvorne dimenzije“, ističe Ratko Božović, profesor sociologije kulture.
Površni stil života, koji se nudi kao jedini moguć i jedino prihvatljiv, pretvara čoveka u jednodimenzionalno biće, i zato ne treba zaboravljati ovakve običaje, kao temeljne osnove ljudske vrednosti. Kumstvo je slojevita, topla intimna priča o jednom običaju koji, uprkos činjenici da smo se odrodili, razbratili, dehumanizovali i otuđili, još uvek egzistira. Bajku koja se preliva iz generacije u generaciju i čuva ono najbolje u nama, ljubav za drugog i potrebu za stvaranjem, a ne razaranjem, treba čuvati i sačuvati onako kako i zaslužuje.
[1] Pored istopolnih zajednica, koje su normativno priznate u najvećem broju zapadnih zemalja, u Japanu veliki broj muškaraca spava sa lutkama, dok u Americi više od 50% žena izražava želju da vodi ljubav sa robotima.
[2] „Ilinčići iz mačvanskog sela Uzveće, venčavaju i krštavaju Đenadiće iz podrinjskog mesta Klenje neprekidno od 1645. godine, kada su se obe porodice iz Hercegovine doselile u Mačvu“, Sremskomitrovački portal, 22. mart 2023. godine.
[3] Interesantni su običaji pobratimstva američkih Indijanaca, o čemu smo upoznati kroz holivudske filmske spektakle, a koji su, dokazano je, postojali kao istorijska činjenica.
[4] Sklapanje pobratimstava među gradovima počelo je šezdesetih godina prošlog veka, kada su Ujedinjene nacije osnovale Svetsku federaciju gradova blizanaca. Osnovni cilj ove organizacije je uspostavljanje oblika komunikacije za koje nije dovoljna uobičajena državna diplomatija, a glavna ideja je sklapanje prijateljstava među ljudima iz različitih delova sveta. Kao članica Ujedinjenih nacija, tadašnja SFRJ se odmah uključila u ovu organizaciju, tako da od 1965. godine nastaju prva pobratimstva.
[5] „Kod muslimana su poznate tri vrste kumstva: kumstvo svatovsko ili vjenčano, kumstvo šišano, ili vodeno i kumstvo kod suneta“, Kosta Horman, Glasnik zemaljskog muzeja, Sarajevo, 1889
[6] Sa kumom se nije smelo trgovati, svaditi, napijati, lagati, pozajmljivati novac… „Pred kumom se skida kapa, pada na kolena, ljubi zemlja, celiva se u prsa; kumu se drži zdravica na slavi i svakom slavlju drugom“.
[7] „Mi smo svakog 29. novembra, brat Srđan i ja, od Tita dobijali paket. U njemu su obično bili slatkiši i igračke. Tu se nešto našlo i za tatu i mamu: za oca vino „Tokajac“, a za majku kafa. Brat i ja smo se najviše radovali pravoj lakiranoj fudbalskoj lopti, jer smo se pre toga igrali sa krpenjačom. Bilo je tu i lego-kockica. Bile su sve to stvari koje se u ono doba nisu nalazile u radnjama“, ističe Aleksandar Saša Gruden, poznati glumac – „Večernje novosti“, avgust 2012. godine.
[8] Kada se 6. juna 1922. godine ženio rumunskom princezom Marijom, kralj Aleksandar Karađorđević, na svadbu je lično pozvao i kumove, porodicu Halila Kučevića, iz sela Žabren, kod Sjenice.
[9] Putnikofer.hr: Na krštenjima i krizmama u nekim talijanskim biskupijama više nema kumova. Biskupi tvrde: „Ta povijsena tradicija se izvitoperila“, juli 2023
Be the first to comment