Da li je bilo veće sreće
nego kad regrut u vojsku kreće,
kad roditelji sinove na put prate
da dug prema otadžbini pošteno vrate.
U zgusnutom vremenu od pre pola stoleća, u kojem je stalo previše ideologije, politike, nade i utehe, izdvaja se jedan običaj, kojeg valja analizirati kroz prizmu emocionalne, identitetske, moralne i duhovne egzistencije čoveka. Istorija je strašno pozorje na kome strada individualnost i pred kojom namere i planovi, strasti i uverenja, nemaju nikakvu mogućnost ni nadu. Izložen vatrometini raskršća civilizacija i konstantne borbe za slobodu, u neostvarenom prostoru i vremenu, suočen sa destruktivnom moći istorije, koja ljude oblikuje, saobražava i usmerava prema zahtevima sopstvene, ne i uvek transparentne logike, život našeg čoveka biva osenčen stalnom potragom za spasom i opstankom. Egzistencijalni strah i strepnja da izdrži do kraja, figuriraju kao vesela projekcija gorke istine, da uvek i svemu doda jednu optimističnu notu životne radosti i kolektivnog veselja.
Ispraćaj u vojsku, kao društvena odrednica, ima svoju pretpostavku i opravdanje u dalekosežnom smislu i značenju te reči. U svesti, formiranoj pod velom narodnog shvatanja savesti, i vođenoj nekim pravilima, ta tzv. patrijarhalna kultura posedovala je kult porodične, bratstveničke, prijateljske i komšijske privrženosti, u kojoj se prelamaju neka od veoma bitnih pitanja našeg postojanja i kulturnog identiteta. Nastao iz mudrosti života i prirodne potrebe čoveka, gde se poštuje tradicija tla, ovaj običaj poseduje dirljivu, emotivnu i psihološki duboko zasnovanu melodiju srca, koje pati za odlaskom sina, brata, zaručnika, prijatelja i komšije u vojsku. U čovekovom životu, prepunom patnje, teško je naći bolji primer od ovakvog lakorekog sentimenta.
Jezik, vera, otadžbina, ognjište i tradicija imali su svoje primarne civilizacijske vrednosti. Ali i vojska je barabar uz ove vitalne konstante. Ona je uvek bila noseći deo državne i nacionalne celine, i ponos koji nije imao alternativu, a vojnička uniforma duboko utkana u tradiciju naroda. Sa osećanjem iskrenog poštovanja, narod je verovao ovoj instituciji, a odlazak u vojsku bio je najviši smisao roditeljstva. Ugrađen u identitet zajednice, u njena zavetna etička shvatanja, taj bezuslovno pozitivan stav bio je budilnik narodne svesti i ponosa, ali i svojevrsna škola mnogo toga dobrog i uzvišenog.
Ispraćaj u vojsku, kao odomaćen i prepoznatljiv entitet i sociokulturni fenomen, bio je običajnost mnogih generacija, svakog vremena i svake sredine. Na kodu narodne tradicije, nijedan ispraćaj se nije mogao ni obići ni zaobići. Bio je to običajni portret društva. Među seoskim stanovništvom ovaj romantični narativ je bio stvar prestiža. Nalikuje karavanu koji, gizdav i samodopadljiv, nesmetano prolazi selima i gradovima Balkana, usredsređujući se na obične ljude i njihove skromne živote.
Dobijanjem „plave“ koverte, odnosno poziva za odlazak u vojsku, uznesena mladost, u prvom momentu, tu činjenicu doživljava bojažljivo i s neizvesnošću, s puno smetenosti i straha u kojem se teško trezveno i logički prosudjuje. Nespremne za sve što ih očekuje, plašila ih je svaka promena, neizvesnost i odlazak negde daleko, a posebno prvo duže odvajanje od roditeljskog doma, pažnje i oslonca koji su u njemu imali. Za njih je to neuobličena, konfuzna i amorfna stvarnost. Inače, prolazak sistematskog pregleda, i pozitivno mišljenje vojne lekarske komisije, bili su jako važni u životu svakog mladića, jer se to u narodu prihvatalo kao dokaz nečije sposobnosti i dobrog zdravlja.
Vreme nastanka ovog običaja ne može se precizno odrediti. Po svemu sudeći, prvi ispraćaji nastaju između dva velika svetska rata. „Sve do pred kraj devetnaestog veka, kad je kralj Milan uveo takozvanu stajaću vojsku, Srbi su svoje sinove i unuke pratili u vojsku uz lelek i kuknjavu, jer je to najčešće značilo da ih šalju u rat, gde bi lako mogli da poginu ili da se vrate osakaćeni“, ističe Ivan Kovačević, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.[1] Prema njegovom mišljenju, ispraćaj u vojsku, sa elementima zdravica i svadbarskih običaja, nastao je kao „socijalistička svetkovina“ tek početkom šezdesetih godina prošlog veka. „Pre toga, u stvari, ne samo da nije bilo grandioznih terevenki za budućeg „guštera“, nego bi se mogla dovesti u pitanje i čuvena tvrdnja da „rado Srbin ide u vojnike“. U nemirnim i destruktivnim vremenima, odlazak u vojsku nosio je rizik. U takvim prilikama, svako bi se pre zavukao u „svoju rupu“, nego što bi pravio ispraćaj za sina, sa malo nade u povratak.
Dostupni izvori, dakle, svedoče da je ispraćaj u vojsku praktikovan pre Drugog svetskog rata, ali uz skromnu porodičnu svetkovinu, na kojoj se okupljala šira porodica, prijatelji i komšije. Uz svečan ručak ili večeru, donosili su se pokloni u novcu, ili flaša žestokog pića.[2] U seoskim sredinama, očevi su, po dobijanju poziva za vojsku svoga sina, pucali u vazduh, a potom isticali zastavu na kući, što je bio znak da spremaju ispraćaj. Kasnije, polovinom prošlog veka, u relativno stabilnim mirnodopskim uslovima, ovaj običaj dobija u svom zamahu i u formatu kakav je donedavno imao, i kako se još uvek, u veoma retkim prilikama, praktikuje.
Jesen je godišnje doba koje daje poseban značaj toplini porodičnog doma i svakom veselju, budući da su svi poljoprivredni radovi okončani. U to vreme stiže i najveći broj poziva za vojsku. To je, kako se u narodu kaže, pored martovske, bila decembarska klasa. Svako domaćinstvo u kojem živi potencijalni regrut, po već ustaljenom običaju, na vreme vrši pripreme za ispraćaj. Tradicionalno, takve manifestacije su deo domaćeg folklora ili, bolje reći, balkanske ujdurme. One su dugotrajne i zahtevaju dosta napora, ali i finansijskih sredstava. Uobičajeno je da se na takve svetkovine poziva više zvanica nego na svadbama. Dobrodošli su i svi nezvani i nepoznati gosti. Najčešće u šatorima, ispred kuće, ili u velikim salama za izdavanje, okupi se na stotine zvanica. Ispraćaji koji traju i više dana, imaju karakteristike i sadržaj produženog derneka, koji se dugo pamte i prepričavaju. U takvim zabavama svaki akter, u ime dramatičnosti i ekstravagancije, na svoj način, kroz oslobođenje potisnutih i skrivenih stega i predrasuda, nastoji da, u nešto agresivnijem tonu, pokaže sopstvenu čvrstinu i odlučnost. To je depresija sa osmehom, igrom i pevanjem, gde je sve na granici nesvesnog.
Najbolji ispraćaj pravio je mali, često potcenjivan seljak, trošeći celokupnu svoju siromašku ušteđevinu. Satkan od dobrote i duševnosti, duboke emocije, namučen životom i prostodušan, koji umoran legne svake noći, a budi se čiste savesti i raspevane duše. Takav želi da se bar u toj, njemu najvažnijoj, radosti, pokaže svojim bogatijim rođacima i komšijama, a poziv za vojsku u plavoj koverti, pružao im je mogućnost za jedan dan slave. Inače, koliko god bili u nesporazumu ili svađi, naši seljaci se u tim trenucima okupe, ispomažući jedni druge. U tom saosećanju očitavala se prava gustina života malih, običnih ljudi.
Ispraćaj ne zna za distancu, ne pravi razliku između sebe i drugih, naših i njihovih, prijatelja i neprijatelja, bližnjih i stranaca – svi odlaze, jer oni su na braniku otadžbine. Bilo je to vreme kada je ljudima čast bila ispred života.
Ova običajnost je u začetku imala sve osobine pravog veselja sa merom, dostojanstvom, ukusom i obzirom. Vremenom, ona gubi svoju fizionomiju, i zalazi u prostore koji joj ne priliče. Koliko je nekad bio bogat inspirativnim emocijama, toliko je kasnije lišen svega što je plemenito, uzvišeno, vredno, izlazeći iz svoje svrhe i namene. Kad mladi regrut oseti ljubav bratstvenika, komšija, prijatelja, sreća nema granice, smisao ispunjava život, jer je to razmena ljubavi i podrške. To je ta balkanska omamljenost i zavodljivost, gde se potenciralo da regrut bude čestit, ponosan, dobar, odgovoran, pravedan, požrtvovan, da voli svoju zemlju i da tom ljubavlju pobedi smrt. Potpuna sloboda i komocija dozvoljavaju da se zamagle brojna ograničenja i odnos sa stvarnošću.
Ispraćaj u malim sredinama, gde se svi znaju, nije reprezentativan, jer ima svoj autentičan oblik, sadržaj i smisao. Na takvim zabavama nema bure ni nepogode, malo je nedoličnog opuštanja i prekomerne komocije. U takvim naseobinama, gde je tradicionalna kultura neverovatno moćna a, samim tim, i neprocenjivo uticajna i značajna, ograđena visokim zidovima uskosti i palanačkog shvatanja, ljudi nemaju snage ni hrabrosti da se odvoje od ravne linije života, bilo naviše ili naniže. Ako se i pređe u fazu tankog „ludila“, onda se to ispoljava oštrije i primitivnije.
Ispraćaj u vojsku se organizuje u želji da bude ugođaj, a počesto ispadne banalan događaj.[3] U njemu nema pravila, nema zabrana ni čvrstog protokola. Analizirajući ovu kulturološku fizionomiju u urbanom ambijentu, došao sam do zaključka da postoje tri vrste takvih zabava: pristojna – sve u granicama veselja, zbog čega je društvo okupljeno; tolerantna – prelaze se granice pristojnosti; i treća – totalno ludilo. U svakom slučaju, veselje se razvija spontano, kao kolektivna priča, a kad muzika i alkohol ponesu, otkažu sve kočnice; tada ludilo krene, srce i duša dotiču najtananije emocionalne strune, dok na površini izbijaju potisnuta očekivanja, kompleksi, skrivene želje i strahovi. Tada kreće bajka koja traje do zore, ponekad i duže. Delirijum tremens!
To je uzvišeno zajedništvo u lepoti pića, pesme i igre. Svi se ponašaju kao prirodna sila, ili prolećne vode, koje ruše sve pred sobom. Stvara se ambijent za boga vina i rakije, za omamu, ludilo i ludovanje: trube, harmonika, glasno, bučno, pojedinačno, horski. U takvom vrtlogu, duša se gubi u vrletima taštine, dok se mladost predaje poroku pogubljene i nekontrolisane bahatosti. Sve postaje moguće i dozvoljeno: ljudi postaju smešni, izokreću se sva značenja, razbija se, igra se na stolovima, ispod stolova, a pokajanja dolaze kasnije, kad svane i kad se ludilo pijanstva pretvori u mamurluk, koji se leči rasolom, kiselom čorbom ili jogurtom. Ponekad, gosti svojom ekspresivnošću zbune i domaćine koji ne znaju kako da se u takvim prilikama snađu i ponašaju.
U ovoj naraciji muzika se snažno oseća i duboko proživljava. Uz ogromne torte, na kojima je je ispisano: Srećan put u vojsku, ili napravljen pištolj od čokolade, muzika izaziva euforična i uzbudljiva raspoloženja, sa razuzdanim ponašanjem – Moj Milane jabuko sa grane. Ona ima privilegiju da kod aktera budi jaka osećanja, da ih odvede u svoju intimu koja prestaje da bude univerzalna, zarad zavičajne. Muzika doprinosi da komunikacija, osećanja i razmena doživljaja budu burniji, čime se stvara utisak bliskosti i međusobne povezanosti. Tuga se gasi ljutom rakijom, horsko pevanje je obavezno. Koliko na početku piće sokoli, hrabri i širi vidike, toliko kasnije indukuje depresiju. I to uz samo nekoliko namenskih pesama za tu priliku. Nije se tome čuditi, budući da mladi nemaju iskustvo sa alkoholnim opijatima. Za sve vreme trajanja veselja, na nekom najbližem lokalnom radiju idu pozdravi i čestitke uz samo nekoliko namenskih pesama za tu priliku. Danima su spikeri čitali pozdrave i čestitke regrutu. Dešavalo se da spiker čita po nekoliko stotina pozdrava uz jednu muzičku numeru. Da bi to izbegli, mnogi su uplaćivali takozvane „specijalne čestitke“, koje se emituju po posebnoj proceduri i koje su bile znatno skuplje. Pozdravi koji se čitaju više puta uz jednu pesmu imali su, takođe, svoju tarifu. U želji da imaju i tu uspomenu, roditelji su otkupljivali snimak cele emisije „Pozdravi i čestitke“.
Devojke su ovom činu davale smisao i lepotu, time što su na svoj način bile poželjni junaci takvih zabava, uz jedinu manu – što muški i ženski prag tolerancije na alkohol ne pokazuju isto vreme. Inače, kroz veselje se izražava spontanost i temperament koji teži da ide do kraja. Ljudi traže utehu u svakoj, a pogotovu u ovakvim kolektivnim zabavama i ludostima zaboravljajući, pri tom, da se one, po pravilu, pretvaraju u banalnost i svoju suprotnost, posebno kada u prvi plan izbije prikriveno, zatajeno, podsvesno. Vulgarni humor, isprazne teme i priče, obest i oholost, začas se pretvore u eksponiranu čulnost, od koje se svest pretvara u nesvest.[4]
Gde god postoji ljudsko društvo, postoje i neobuzdane zabave, igre, performansi. Ljude privlače zajednička veselja koja su stvorena da bi telom, duhom i glasom izrazili svu složenost, različitost i ranjivost, a ispraćaj u vojsku je zabava koja voli, koja grli, koja traži i uzima; ona je upravo onakva kakvi smo mi koji smo ovde rođeni. U svemu tome ima nešto ludački zanosno: sva tuga, patnja i strast su patetični i zbog toga simpatični i smešni što, sve skupa, takvu stvarnost čini nadrealnom.Tako nešto i nije iznenađenje, budući da su mlada ljudska bića neusaglašena sa sobom i sa drugima. To nije samo fascinacija viđenog nego i pamćenje doživljenog, čiju logiku ne možemo ni predvideti ni kontrolisati. Bila je to mladost neodoljive spontanosti, jednostavna kao jednostavnost.
Na dan odlaska u vojsku, celo selo bude na nogama: treba ispratiti svog junošu, da bi, oni najbliži, ispraćaj obavili na nekoj autobuskoj ili železničkoj stanice . Putevi otvoreni, izazovi mnogi, neizvesnost ogromna, a zajednička osećajnost dostiže vrhunac, gde svako nosi svoju muku. Na samoj stanici – trenutak dostojan pamćenja, kako za regrute tako i za njihove roditelje. Uz muziku, pesmu, viku, neobuzdane i buntovne drugare, završava se svetkovina ispraćaja. Dok ostavljeni zavičaj žulja i boli, majka, sestra i devojka plaču, otac, brat i prijatelji brišu suze koje, u naletu, teku kao bistri potok posle kiše. Sve liči na gungulu apsurda. A golobradi ptić, koji sam od sebe beži, i sam sebe stiže, uplašen i zbunjen, jedva se drži na nogama i nestrpljivo čeka da se javi u kasarnu, ili da u nekom hotelu odmori, prespava i prebroji novac koji je dobio.[5]
Prelaskom na profesionalnu vojsku, danas su ostali tek tragovi takvih običaja u pojedinim domaćinstvima na selu. To se, uglavnom, odnosi samo na one koji se dobrovoljno jave da služe ceo, ili jedan deo vojnog roka. Uprkos realijama našeg vremena, taman i da je ovaj običaj aktuelan, više ne bi imao ko da ide u vojsku. Sela su ostala bez dečjeg plača, pesme i molitve. Postala su bivša, zaleđena, nepostojeća, zamrznuta i ničija. Samo poneki veselnik živi, dotrajava i svedoči da sve nije još potpuno mrtvo. Ona funkcionišu kao čovek na samrti, grabeći da udahne poslednju česticu vazduha.
Ovaj ambivalentan kulturološki fenomen, gde se mešaju suze i pesma, spontano remeti svakodnevni život, sa sugestivnošću da se društvene pojave doživljavaju u novoj dimenziji, kao novi poredak stvari, kao nova misao i ideja. On je, istovremeno, i prekoračenje dosadnog svakodnevlja i izraz nove egzistencijalne mogućnosti. Kao podsticajno usijanje, ispraćaj nosi snažna, jaka, intenzivna i prodorna osećanja, koja je teško kontrolisati, jer impulsi temperamenta imaju emocionalni naboj. Naravno, reč je o mlađim ljudima koji zaboravljaju ili, najčešće, nisu znali da žive u skladu sa stvarnim, realnim ambijentom koji ih okružuje, tj. o onima sa neumerenim željama, prepuštajući se „iskonskim“ strastima u vrtlogu buke, omamljujućih mirisa i ukusa, radeći stvari koje inače ne rade. Njihove oči vide stvarnost, ali duša je ta koja vidi istinu. Tu je sve moguće, tačnije, ništa nije nemoguće, jer se individualno i grupno veselje slavi sebe radi. Kako god, bila je to zajednička mera smisla.
Ispraćaji, iz kojih su potekla neizbrisiva sećanja, tačnije i preciznije ukazuju na probleme sociološke, psihološke i socijalne prirode od bilo koje relevantne analize. To i jeste subkulturna i sociokulturološka pojava komplikovanih ljudskih potreba i želja, svesnih i nesvesnih nagona i težnji. Ono što je podizalo čoveka – patriotizam, dobra i iskrena namera, danas su u priličnoj meri evoluirali. Mladi koji nikom ne veruju, nemaju više ni sebe ni druge. U novom vremenu i potpuno drugačijem društvenom i tehnološkom ambijentu, oni raskidaju sa prošlošću, iako u mnogim sećanjima i uspomenama ostaju snažni tragovi jednog, ne tako davno minulog vremena, iskustva i raspoloženja.
[1] Aleksandra Mijalković:“Viski i ajfon umesto rakije i veza“, „Politika“, 2010
[2] „Kod muslimana ispraćaju u vojsku prisustvovali su samo muški članovi porodice“, Dr Ivan Kovačević, „Ispraćaj u vojsku“, Etnološke sveske, 1986
[3] „Još par sati i šaka minuta, nestati će vrbanjskog regruta… Nećeš više govoriti majko, kiša pada, spavaj sine slatko. Nećeš više govoriti oče, da ti vino i rakiju ločen“, Petar Razović, web portal MorskiHr.
[4] „Kiša pada, Neretva se muti, plači curo odoše regruti“…
[5] U Rusiji je običaj da regrut na ispraćaju zagrize komad svežeg hleba, a ostatak se stavlja u krpu, koji se čuva sve dok se ne vrati iz vojske, kada ga mora pojesti. Interesantan je i drugi običaj: od vojnog obveznika se traži da okači vrpcu na zid. Traka visi sve dok se definitivno ne vrat svojoj kući, wb sajt Minikar.Ru.
Be the first to comment