Poštovani pośetioci, pretstavljamo vam izbor poezije Momčila Bakrača, književnika iz Vrbasa. U narednim prilozima, objavićemo nešto od njegove proze i likovne kritike. Uživajte!
BILJEŠKA O AUTORU
Momčilo Bakrač, pjesnik, pripovjedač, putopisac i esejista, objavio je sledeće pjesničke knjige: „Samoogledalo“ (Orpheus, Novi sad, 2006.), „Žamor u katakombi“ (Šumadijske metafore, Mladenovac, 2006.), „Nadnica za beketovanje“ (Prometej, Novi Sad, 2007.), „Bivša celina“ (Adresa, Novi Sad, 2008.), „Saspisci uma“ (Adresa, Novi Sad, 2011.), „Grešne iluminacije“ (Kairos, Sremski Karlovci, 2014.), „Bar-oko“ (CKR, Vrbas, 2016.), „Svetlo putešestvo“ (CKR, Vrbas, 2017.), „Tekući frasovi i stajaća bistrina“ (CKR, Vrbas, 2018.), te zbirke pripovjedaka „Dopisivanje nemuštog“ (CKR, Vrbas, 2017.) i „Svici i makulatura“ (CKR, Vrbas, 2018.).
Dobitnik je mnogih nagrada za poeziju i prozu, od kojih su važnije: „Zlatna struna“ tradicionalne manifestacije Smederevska pesnička jesen, u dva navrata, 2004. i 2006. godine, prva nagrada za poeziju časopisa „Ulaznica“ u Zrenjaninu 2005. godine, pjesnički je laureat konkursa „Šumadijske metafore“ iz Mladenovca za 2006. godinu, osvojio je prvu nagradu na Svetosavskom pjesničkom konkursu u Knjaževcu 2007. godine, laureat je pjesničkog konkursa u Andrićgradu 2016. i nagrade „Vukovi lastari“ iz Loznice iste godine.
Prvonagrađeni je autor na 22. konkursu za najbolju neobjavljivanu pripovjetku na srpskom jeziku „Milutin Uskoković“ iz Užica za 2014. godinu. Njegove pjesničke knjige „Samoogledalo“ i „Saspisci uma“ našle su se u najužem izboru za nagradu „Đura Jakšić“ iz Srpske Crnje, „Grešne iluminacije“ bile su u užem izboru za nagradu „Rade Drainac“ iz Prokuplja, „Samoogledalo“ i „Bivša celina“ u užem izboru za najbolju knjigu na srpskom jeziku Društva književnika Vojvodine. Pripovjetka „Putalj“ dobila je specijalnu pohvalu na konkursu „Laza Lazarević“ iz Šapca.
Eseje o likovnoj umjetnosti i književnosti, takođe poeziju i prozu, objavljuje u značajnoj književnoj periodici, kao što je Letopis Matice srpske, Međaj, Trag, Zlatna greda i drugo. Pjesme su mu prevođene na više stranih jezika, uvrštene u domaće i strane antologije.
Učesnik je mnogih književnih manifestacija i pjesničkih susreta, organizator je književnih večeri i tribina „Aprilski susreti pisaca“ u Vrbasu i mnogih drugih kulturnih manifestacija u Vrbasu i Novom Sadu. Nekoliko godina bio je član žirija za „Brankovu nagradu“ u Novom Sadu. Sa engleskog jezika prevodi poeziju i rok-liriku. Piše i književne kritike, recenzije, likovne kritike. Bavi se skulpturom, primijenjenom umjetnošću i muzikom. Povremeni je kolumnista za novine i časopise. Živi na relaciji Vrbas – Beograd, uživa svojstvo slobodnog umjetnika.
Član je Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine, Crnogorskog društva nezavisnih književnika, Matice crnogorske, Nezavisnog društva novinara Vojvodine.
IZBOR PJESAMA
NETREMIČNOST
Zamisli samo kako si obuzet
prizorom uhvaćenim
u lijevak svog golog dvogleda toliko
da je nemoguće treptati
a usnuti je nedolično i sramno
Zamisli da si toliko zakucan u prisustvo
da udar bila i dah postaju šumovi suvišni
a misao ne umije da klone u prašinu
sporednih stvari i nema vjetra toliko kovitlavog
da bi te natrunio
Zamisli kako ne odlaziš iz svoje snage boravka
u biću
ni na tren
Sjediš kao kristalno jaje sa svih strana osunčano
u čijem središtu se cjelcati svijet
u jednu tačku
okuplja
kao da si popio sva ogledala i sve vračke
vremena
Graktavo pleme slova
zar bi ikud iz tebe htjelo da odluta
Zar bi mario za razumljivost
za meket epova i lirsku bol
Glas tvoj postao bi nemušti letač ili možda
nijema himna
tebe niko ne bi čekao da svjedočiš
Možda samo radi te igre trepćemo u nesvjestici
tek da bi se hljeb mogao rascjepkati
dijeliti u gorkim mrvama
što glasne i gladne smisla vape
ZAMOTANO
Negdje si pazario jednolično osjećanje
Ni u lovu
ni u rovu
ni u mesari
možda na šalteru re-evolucije
negdje u mravinjaku
Nije to bio
zamotan u celofan
drakonov penis
ni nedešifrovan suvi papak – sjećao bi se
takva se zgoda ne briše
Nešto je osvitalo mjesecima
nešto kao gnjila trudnoća
Jednolično osjećanje sad se prepoznaje
na svim licima
posloženim u inventaru
Neko iz tvog ugla nevidljiv zvižduće
bezobrazni vedri napjev
kao onaj što je posvršavao sav
bjelosvjetski posao
razdijelio vakumirano fantomsko meso
bijelim milijardama sitnih životnika
Prostačka je to simfonija
ali neponovljiva
nema tog mozga koji bi je skucao
po šiframa
Šta se dešava
Svaštost i Ništa
nikakav putni pravac
kojim ipak pouzdano sve prolazi mimo
Lijepo je ujednačena mimika onih što su nekad
bili horde
narodni pokreti
rulja jogunastih pojedinaca
šaptači privatnih legendi
s grimasama prljavim samo na svoj način
Gdje si to kupio
baci to – kažeš
Umivaš se ribaćim četkama
mlazevima sunčanice na obali reklamno drevnoj
šmrčeš dunavski pijesak – ne bi li duša
izletjela kijanjem
uzletjela kajanjem
piješ pošteni znoj lica svog
kojim te zadužio prapočetni Adam
ljuštiš kožu po kožu
S radošću razmišljaš o medvjedima
koji bi čestito da te zatuku
u zabiti
u kojoj bi sjutra
da gradiš kuću
Ali kad poštar zazvoni
dug sekund prije nego što otvoriš
osjećaš da srešćete se jednoličnim osjećanjem
namjesto usta i krtine u govoru
namjesto bratskog ubistvenog keza
znaš da cvrkut melodije stvrdnuće se
na šrafiranoj tabli
gdje zahtijeva se da švrljneš svoje ime
ovjeriš
Ko ti to iz/iza tebe dovikuje: sroči pa upiši
Nipošto
Nipošto
INTENZITET BARICE
Čik siđi opet u malenost dok visiš kljunom
Ponad plitkog jezera na asfaltu
Na kome čuči dijete sa žute kose krunom
S godinom poput vijeka, sto čuda u jednom satu
Na prepad ponovo zauzmi sebe
U biću kojim žive bebe
Uhvati osnov po kom osnovci
Bivaju sjajne mudrosti lovci
Djevojčica spušta dlanove na svoj odraz
U mekom staklu vodenom
Na kom se smiješi olovnog neba obraz
Slika se razbija u zanimljivi lom
Šake djetetove žustro po površini svijeta tapkaju
Ka obalama jure golemi olujni talasi
Neukrotivo more mora svoju premoć da naglasi
Strava se uvijek dogodi u sitnom satnom otkucaju
Znam da sam i ja, matorac zablenuti
Morao žute čizme obuti
S krdima svoje svijesti, pametnim zvijerima
Krenuti u kas po jezerima
Stvorenje se od božijeg posla umorilo
Smirila se njena barica
Da li će znati kad bude starica
Kako se djetinjstvo s čudima borilo
ČUDO SA VINOM
Dubrovnik, striptiz bar.
Prije golih umjetnica nastupa mađioničar.
Hari Harison, Englez u fraku,
razmješta Alibabine ćupove po polumraku
kamenog podijuma.
Potom, da svako lako siđe s uma,
otvara dvije boce vina
dobavljene od šankera,
sipa u manji ćup kao u grlo tankera,
otuda razliva – gle tog kurvinog sina –
po dubokim Alibabinim zjapovima,
sve u krug i neprestano. Laž je velika istina,
vino klokoće u slapovima.
Kad se umori – svoj vrč na kamen spusti,
vadi iz ušiju marame šarene,
pretvori ih u džentlmenov štap.
Jedan se debeli mornar krsti,
iskolačio oči barene.
Kicoš opet podiže ćup, kapne prvu kap,
mlaz pljusne u nove hektolitre,
iz zvučnika mekeću đavolje citre,
golemi ćupovi se dave,
iz malog vino šiklja bijelo,
kao mlijeko iz beskrajne svete krave.
Virim sakriven sebi pod čelo,
ne vjerujem, znam da je varka,
vino je puka robna marka,
daleko su nebesa sa nepotrošivim bidonima
da bi ih izlivao po zemnim salonima
taj Hudinijev šegrt.
Na kraju opsjene svijet je ponovo krt,
vino oteklo u vinsku smrt,
opsjenar prevrće ćupove, trt,
u njima ničeg sem praznine.
Poslije ga ulovim u diskoteci,
kurvin sine,
kažem mu – reci
gdje su otišli vinski akovi,
zar su ih popili tvoji mrakovi,
iz čijih podruma sipaš u ništavilo,
i šta se onim vinom slavilo?
Taj Hari Londonac – u stvari, priznaje,
Haris iz Sarajeva,
kupuje vinskih flašica pregršt,
iz njih gutamo brzo i u gušt.
Na uvo mi mađioničar pjeva
sve do pijane zore
kako je avetinjskog vina more
lako u malu ljudsku pamet točiti.
Tog vina nema, kao što nema nas,
tako će sve što ne postoji čovjek rado uočiti.
Spopao me veseli fras.
Morao sam iz cipela iskočiti
u masno more uz stari grad.
Dolje sam našao za mozak hlad.
Sjedio dugo i bezvazdušno.
Vino u krvi odjednom bješe bušno
kao da sam priviđenje popio.
Rasklopljen um opet sam lijepo sklopio,
pa se vratih na kopno, ja amfibija,
krčage opsjene da ispijam.
ЈАРА
Наћи ћеш своју развижданост
у корјену нокта
у замрлој твојој колијевци
у којој нешто и даље спава
Ако се сасвим препустиш јари
на лучком пристаништу: егзистенција
бива јасна – лагодно или-или
или се растачеш или стачеш
волиш или само цмачеш
падаш или скачеш
У свој ћеш резултат погледати
кад се спустиш до с ума сумарум
До тад шаб те габри
Збивања се клупчају у намотај
што га гуташ и све то
у неку ризницу таложи се
укрцава на рингишпил
Галеб над водом дријема у навигацији
чамац рови по морској кожи која пламти
Све је толико у пламену да је безболно
Све само из себе устаје
прониче кроз разлог и безразложност
то немогуће је али прелијепо вјенчање
Све се у јари помијеша
лебди и памти
ЗАЛУТАО У АНДРИЋЕВ КАЛЕИДОСКОП
Дошао сам да питам Андрића од мједи,
што на тргу обраслом у свјетлосну костријет
заузима големи посјед мира, и питах га: како се даље
мисли у овом насложеном добу
налик на складиште у које навукосмо свашта,
клепетаве мудрости и млаке љепоте,
зла и непочинства што нас не заборављају,
мотре нас као очи у теглама, чудовишне успомене.
Као да рекао је: „Мисли тише, оштро а кротко,
јер никад човјеку не бива јасно.“
Чучах крај њега неко вријеме, уз дим и вино,
у зрелом ћутању у коме само ријетки другују лако.
Од његове бронзане скуте моја се земна мудрост
одбијала без звука, мени је остајала само стријепња,
њему склад, мени сумњива жеља да словим,
а он је вјековао на врху великог збира.
Сликаше нас људи, као у невјерици,
док сам му његовим драгим вином наздрављао
шкиљећи у плавет као Ћоркан, шапнувши
можда већ гласно: „Запој ми, барде,
о Лили Лалауни која и данас свијетом шеће.“
У томе вину била је кап млијека доброте,
оно ме у усхит и сјету отјерало.
Послије сам лутао, с другима друговао, у себи ћутао,
као вински балон заспао у самици. У глуви сат
пробудила ме сестра Дрина, као под мојом кожом хук,
па сам барду отишао, јер није оно само кип,
него мој аветни спомен на мјесечини.
Нијесам му уплетен у корак заспао као друг псећи,
само да не би Ћоркана опет хапсили.
Бдјели смо као два купидона понад чесме,
све док свијет неразговјетни није прогледао.
Осјетих да никад није доста пјесме.
ФАРАОНСКИ КАМЕН
Димљени лосос грицкајући
са пладња у фабулозном апартманском
павиљону, уживам, само забаве ради згранут
вјетруштинама што ковитлају сателитске минуте
„ти-туба“ и френетичне гласове читача вијести
што се неумољиво смежуравају у заборав
чим слете с тих усана набијених гимнастиком. Не,
није то ураган, ни маестрал, ни слуђујућа трамонтана,
то је усисивачев срк.
Брк водитељев чупа грч вилице,
лице му обрастају млади тикови, руше се
зубне навлаке као мост ка жељи и разумијевању.
Све ме то опомиње на кочење соматске печурке
по чијим пулсевима врвимо, васкрсава времешна
слутња да заштоповаће се планетарни калкулатор
и зјенице ће ми се размастити и биће ми
свеједније него Свеједном, свешћу се на монистичку
тугу водоника – један према један и утакмица
завршена.
Још само један чисти гама зрак прошетаће се по
до малочас узаврелој пијаци црва, размргођен.
Размијенићу сјутра чипове концентрације
потребне за апарат-игру, старинску,
тај фолклор упокојених бијесова: кљување сурих
текстова је то, књигољубље предачко.
Затрављена је мозговна мочвара, доста сам бивао
споменички комплекс тој кеси душевних зјала,
махнити Мики Дубиоза
који је даномице живкарио (и рад био да умре)
у флиперани метафора и алитерација.
Трампићу га будзашто, рецимо за пливачку страст,
или за стрпљење моћне Ај-Ти тупости.
Јер сад – обзнањујем свима већ знано – покварио се
код године, а историја отрована мескалином
на чудовишном мјесту скакуће.
Мада је ход секундаре и даље ту,
моја таваница на ентом спрату је
патос подрума сахат куле, не престаје тортура
откуцаја и загранични живот једва се слути – тек
бљедуњава копија надри-наде у послије смрти.
Обједињено је мртво месо ушију и све је
сретна сраслост. Неки то зову Витки Препород.
Лука се зове Нулиште. Нилом плови пароброд.
Туризам више не вришти, даха и ватре не иште.
Одох да дувам у пергаментну слику.
Да би се брже. Осушила.
ПОСТФЕСТУМИ
Као да сам претоварио двадесет тона цемента
сједим раскошан након савладавања
посљедње ријечи једне једине пјесме.
И шта бих даље данас – није ми јасно,
танкери дахћу у лукама, пеликан дријема омамљен,
тихо типкају апарати по шок-собама, вјеверица
не силази са пиније у градском парку, доста је,
доста свијета, струја аутомобила, што се мене тиче,
могла би да се заустави на мосту
са кога банџи џампер виси сишући адреналин свој.
Улице пуне ентропије подмладиле се рујем
у октобру, могао бих да шетам бескорисно,
славећи, равнодушно загледан у поотпадалост
перспектива. Разбити се као крчаг са неколико
античких призора, па се поново полијепити,
копија копије старог свијета, и мирно путовати
кроз постфестум, мантрати: нарочито је ово
моје данас, никада, о, никад није било
баш овако, буди срећан, листај, читај, наричи.
ПИЗМА
Маркизу Де СадуКоји не могу сами да створе смијешност
недјељом сврате до Џонија
тамо се поцијепају и одмах срасту у нешто
сретније док он касапи комаде тематике
са микрофоном иза увета
као чудесном израслином
Ту се као на пуњач батерије прикључиш на
хидраулични грохот
још само то је преостало
Сијекући остарјелој мајци нокте на ногама
мислим о посвудашњој баналности
која је иронију начинила импотентном
кастрирала црни хумор прегризла језик
бурлески позоришту апсурда спаковала
шлог и сплет цријева
од намачкарених хорора направила лош пургатив
Мислим и не домишљам закључак да још
једино злоћа мудрује она је посљедњи философикус
Додијалост је нови статус трајања и грозоте су
преслабе да би потресале
Само неки чудан свраб цури низ хрбат
модерне државе
Али свиње још нијесу расположене
да скоче са литица
јер у људском облику (само у људском облику)
све се то још може подносити
ЛЕВИТАТОР
за И. С.Ко зна шта још могу понудити
даровита уста поезије – помислио сам
у сјенику, на Сењаку, у вријеме док је
влага у очима још била млада, пролазих
крај Исидориног балкона са ког је
посматрала Кумову сламу
отирући своје лице оцвалом руком, а
њен непостојећи муж постављао сто за двоје
у ниши, тих као евнух.
Зачуђујуће судбоносна је разношка
што ме спрјечава да је посјетим
са ружичњаком у наручју, опљачканим успут,
раскорак по коме родио сам се касно,
давно послијератовски, дошао, грицкајући
кошпице, да на њу мислим,
ловим закрпе надахнућа у смоластом ваздуху
на крају вијека. Штета, али управо је престало
бомбардовање Алијансе и не нестадосмо
у библијском палежу, а било је тако…
обећавајуће. Ипак упијам нешто кадмијумовског
зрачења од њеног давног присуства.
Готово да бих проговорио. Барем захуктао
као Абориџин или кукувија – поступак
одавања похвале духовима – па да се винем
у земљано узашашће, прибиљежим стих
у роковник. Мудар и модар, јер сутон је,
а ми каснимо за њеним горким осмјехом,
одлазим на чашу вина у кафићу „Бенд овер“
да грозоморно постмодеран медитирам
о коначном упокојењу романтике.
СРК И ЋЕРПИЋ
Некад смо били освијешћене радне животиње.
Упарађени, доминантни и без бунта витлали
средствима за производњу, лупали шаком
о банкетне столове, преждеравали се вишка.
Цигар за уво и у зубима каранфил, у мозгу
штампане пароле полета.
Били смо неспутана
свјетска пошаст која је освојила слободу.
Фантомски визионар предводио нас, онај ког
Историја, знадосмо, више не може смијенити.
Фанфаре поноса, згажена мизерија израбљивања,
стање бестежинско. Били смо сами
своја драгоцјеност, ватрени безбожници,
пустолови на феријама.
Онда је наступила трепанација, никле су
рупе на котловима лобања, извјетрио је
притисак свијетлих тековина и узвишени појмови.
Јарам вратио се, затворио игралишта,
невидљив власник точка завртио је добош.
Видјесмо да: све је оно било успаванка и лилихип,
попијевка навлакуша. Стадо је само изокола
вођено на јасле и корито великих играча,
зјапећих мачака које знају како се пакује игра и
бетонира правилник. Брњица у носу никад
и није била скинута, симболи бјеху дјетињаста
подметачина, жуте алатке на марамама црвеним
у које воле да зуре говеда, марва племенита,
јаросна, што вјерује зеленој паши и добром
домаћину који за крвљу и
месом не жуди…
Сад обећавају се: прецизна
жигосања ускоро, зарада неопипљива,
зрнасти учинак сваког преживала мјерљив
тачно у бобу, кажњивост ма ког сувишног
говора, свака мисао вакумирана, избуљеног ока,
прописана у грамима, стрепња за непоуздане
и тресоглаве, за аутоматичне мир.
Оне које мучи
шкрипање зуба и из дроба ацид сваки џепни
мјерач моћи ће да очита у моментуму са било које
дистанце и таквима ће се хитно помоћи јаким
ПХ фактором, алармом, премјештајем на
безбједнију локацију. Добра нека производња
бринуће о сваком црном зависнику окаченом
о њену брадавицу испод сала…
Свако већ с болом,
болом и поругом, сјећа се свог градилишта и
чокањчета тутнутог под бунт цријепа
да се не умлачи (врео или леден буди,
человјековићу, само не млак),
и како је на паузи пред мензом нескрушен
и не-кришом из фраклића умио да сркне сваки
горди брк и намршти се кожом тврдом,
печеном, и како свако дрско лице бјеше ожућено
срком и ћерпићем. Јер то је, то је била
симболика, а нико није слутио колика.
