Бранко Ђорђевски
Енигма о саборцу Ђорче Петрова
Шта је тражио Црногорац Јово са Цетиња међу Илинденцима
То је једини учесник Илинденског устанка који потиче из Црне Горе, тешко рањен у бици код Чаништа а потом и блиски сарадник Јанета Санданског
„Са нама је био и Црногорац Јево Ивановиќ, чистосрдачан, једноставан човјект, који мисли да зна много…“, ова реченица, коју велики македонски револуционар Ђорче Петров је записао у својим „Успоменама“, је први траг који води према до сада недовољно познатој причи о једином Црногорцу који је учествовао у македонском Илинденском устанку у 1903 години. Рођен на Цетињу у 1874 години са правим именом Јово Јовановић, овај Црногорац по игри историјских околности и личног карактера се нашао у редовима македонских устаника да би помогао њихову борбу за ослобођење од турског ропства. Но, о њему, и претходно и потом веома мало се зна. У ствари, највише се зна о његовом убиству од стране припадника македонске револуционарне организације који нијесу били задовољни положајем Македоније у периоду Младотурске револуције и који су покушавали да поново активирају ВМРО. У том периоду овај цетињанин је близак са Јанетом Санданским и службује у редовима тадашње нове турске власти.
Важна улога у бици код Чаништа
Како су нам рекли македонски историчари, осим свједоштва Ђорче Петрова, немају неких других већих сазнања о околностима и мотивима због којих се Јово Јовановић придружио македонским устаницима. Наводе да и у том периоду није била ријеткост да се догоди да се страни држављани нађу у редовима македонских револуционарних чета.
И црногорски историчар Драгутин Паповић нам је рекао да му није позната личност Јовановића.
-Имало је противника краља Николе, но они су углавном били у Београду. Уистину, није ми познато то име – рекао нам је Паповић.
Нешто више, но и то је недовољно, о њему се може наћи у бугарским изворима, који откривају само нешто више детаља из његовог живота. Основно је то да је Јовановић у првим годинама двадесетог вијека, око 1900-те године, идеолошки већ припадао анархистичким идејама због којих је у том периоду дошао у сукоб са тада неприкосновеним црногорским владаром краљем Николом. Овај владар и познате црногорске династије Петровића, који је владао од 1860 до 1910-те године и у ком периоду је Црна Гора постала међународно призната држава, у основи, је владао аутократски због чега је добио и много непријатеља. Претпоставља се да је, у основи, тај начин владања био и разлог што је Јовановић, анархист по убјеђењу, прво дошао у сукоб са њиме, а потом морао и да напушти Црну Гору. Наводно, нетрпељивост, према једној верзији, је ескалирала у ситуацији када је анархист одбио да пољуби руку неприкосновеном владару. Према другим изворима, Јовановић је учествовао у завјери против краља Николе, који је спријечен, а он бил осуђен на смртну казну. Међутим, успио је да побјегне послије чега је прво отишао у Београд гдје је постао официр. Но, и то није било крај његовог пута јер је убрзо емигрирао у Софију.
-Не знам много рећи о Јову Јовановићу, али је сгурно да је он био учесник у устанку. Познато је да је имало неколицина страних држављана који су учествовали у устанку. Ја претпостављам да је ријеч о човјеку који је био авантурист по свом карактеру, који се у том периоду нашао у Софији и придружио се револуционарима. Знате, и сада имате таквих људи који од разлих разлога приступају разним организацијама и учествују у сукобима – рекао нам је Божидар Димитров, директор бугарског Националног музеја у Софији.
Сазнања указују да је Јовановић тада, у 1902 – ој години, ушао у Врховни македонско-одрински комитет у оквирима групе на чијем је челу био македонски револуционар Тодор Саев. Убрзо долази до његовог зближавања са Ђорчетом Петровим тако да у периоду уочи и за вријеме Илинденског устанка 1903. године буде дио његове чете на пути из Бугарске у Македонији и учествује у борбама које је она водила. О томе какво је било то путовање његове чете од Бугарске до Македоније и борбе које је водила, Ђорче Петров је добро описао у својим „Успоменама“. Тамо се јасно указује на то да људи нијесу били спремни да почну са борбом за слободу у свим дјеловима Македоније. Није се имало оружја, муниције, резерви хране, а устаниици нијесу имали и много пара. За Јовановића, Петров не наводи много детаља у току пробивања и касније у току самог устанка на почетку августа. Црногорски анархист се спомиње нешто касније када се описује битка у коју је чета водила у октобру 1903. године код Чаништа, Мариовско.
-На Чаничкој чуки напао нас је аскер. (турска војска н.з.). Да није било стража и доброг распореда Јова Јовановића, не бисмо успјели да се извучемо. Имали смо 20 „малихерки“ (пушке), 14 „маузерки“, а друго су биле грчке пушке. Циле Кономладински, брзи војвода са 20 момака, такорећи на јуриш је запосио чуку и пресјекао пут турској војсци. Напади Турака су били јаки и до подна све их убисмо. У то вријеме, са свих страна се спуштила нова турска војска од 4.000-5.000 војника. Меци су нам свирали около глава. Турци су имали план да нас опколе, а потом да навале на нас. Сумраком, успјели со да умакнемо и са „ура“ смо се повукли, непримећено газећи преко ријеке Црне. Били смо исцрпљени и гладни. И муниција нам је била при крају. Са нама смо носили 7-8 рањених, међу којима и војвода Лазар Поп Трајков из костурске чете и Црногорац Јово Јовановић, рањен у око – записао је Ђорче Петров.
Блискост са Јанетом Санданским
Послије пораза устанка, Јовановић остаје у организацији и у 1904. години чак је био и назначен за војводу у битољском крају. Но, око тога именовање имало је отпора од стране Павела Христова. Међутим, други детаљи о његовој дјелатности у годинама потом нијесу познати.
Његово име почиње поново да се појављује послије избијања Младотурске револуције у 1908. години каде се он зближава са једним од највећих македонских револуционара Јанетом Санданским. Јовановић тада почиње легално да дјелује и ставља се у службу нове турске власти која га назначава за школског инспектора у Битољском вилајету. Али, таква његова дјелатност почиње да смета другим македонским револуционерима који су остали у илегали и који су планирали да обнове активности у битољском крају – Алекси Стефановом, Георги Мучету – Касапину и Трајку Краљу. Са ждријебом је било договорено убиство Црногорца да изврши Касапин, који, када је дошао у Битољ, му је послао писмо у којем је затражио сусрет са њиме.
-Брате Јово, дођи да се договоримо о једној ствари. Алексо и Трајко су ми дали 400 лира да ти их дам да замолиш валију за помиловање – написао је у својем писму Касапин.
Јовановић је одмах дошао у кућу у којој је боравио Касапин који је одмах покушао да га убије са пиштољем. Настала је гужва у којој је било неизвјесно ко ће побиједити, али је на крају улетио Василиј Пувка и са више удара ножем убио ранијег саборца из илинденских битака. Послије овога, турска влас је извршила бројна хапшења, но починиоци убиства нијесу били пронађени.
Мирољуб Орландић: Личност преко које се зближавају два народа
-У оквирима свог годишњег програма огранка „Матице црногорске“ у Републици Македонији предвиђена су истраживања која би афирмисала македонско-црногорске културне везе и релације о којима до сада не постоје озбиљна научна истраживања. Бројна су сазнања која указују да је имало значајних личности и догађаја који су, последњих хиљаду година, оставили озбиљни траг афирмишући на тај начин два народа, двије културе и двије државе.
Једна од тих личности за коју поводим иницијативу испред историчара у двјема државама је и Јово Јовановић. Са расветљавањем историјских факата о Јовановићу, као и о другим важним личностима, афирмисаће се ионако добре македонско-црногорски културне, историјске и друге везе – каже Мирољуб Орландић, повјереник „Матице Црногорске“ за Македонију.
Превод текста објављеног у листу „Дневник“, 24.јула 2015 године, Скопље, Македонија
