Ramiz Hadžibegović – TESTIJA, sluga česmi, gospodar čoveku


Ko ozebli što Sunce čeka,
žedni vodu tako treba,
sa testijom hladne vode,
ljepotici pogled vreba.




   Uvek se čovek sa radošću vraćao svom detinjstvu i ranoj  mladosti, svojoj luci utehe i magije, koja boji najlepše uspomene, u kojoj bi što duže da  boravi, a ponekad i zauvek da ostane. Što dalje putujem, sve sam bliži rodnom kraju, mudro bi prozborio Zuko Džumhur. Ljudskoj prirodi je svojstveno da  pojedine običaje i pojave posmatra sa nekom vrstom bolećive nostalgije, da ih retušira, ulepšava i idealizuje. Razgoneći iz ozarenog sećanja svog detinjstva vaskoliku maglu zaboravljenog vremena, koje je bilo poetično, zgodno, ugodno i spokojno, sa puno emocija i radosti, izvukao sam testiju, koja, kao da je i sama iskočila iz Boturića, mog rodnog mesta, a ne iz uspomena.

   Na prostoru  zavičajnog Bijelog Polja, gde su ljudi oduvek živeli u harmoniji sa prirodom, urasli u zemlju i svoju prazninu, testija je bila svojevrsna idealizacija i snoviđenje. Ona, koju prati zlehuda sudbina, bila je jedina stvar u svakom domaćinstvu, jača od običaja, tradicije i navika, sa snagom da u rukama devojke, ne podlegne ni jednom autoritetu, pa ni porodičnom. Na terenu našeg familijarnog tradicionalizma, ona je suvereno služila na ponos i kao sluga i kao gospodar.

   Pune dostojanstvene zrelosti, testije se danas čuvaju u našim domovima kao spomenici jednog vremena, na posebnim mestima i policama, ili kao familijarno blago za koje nas vežu neke nevidljive emocije. U tim čudesno materijalizovanim predmetima, u kojima kao da još obitava duh grčkog junaka, boga ili boginje, zadržao se život  koji nam otkriva estetske, moralne i druge vrednosti minulih vremena. Kao planetarni fenomen, ona predstavlja jedan civilizacijski i kulturološki presek običaja na vetrometini različitih naroda, koji su živeli na ovim prostorima, sa karakteristikama dinarskog, panonskog, jadranskog i istočno kulturnog stila.

   Od svog postanka, 6500.god. stare ere na Bliskom istoku, testije su preplavile čitav civilizovani svet i postale neizostavni mobilijar svakog domaćinstva. Uz to, svaka društvena zajednica davala je osoben pečat zanatskim umećem i umetničkim izrazom. Prva civilizacija na području Evrope, 3000 god.p.n.e., na Kikladskim ostrvima, u Egejskom moru, ostavila je značajne eksponate testije,  elegantnog oblika, dekorisane geometrijskim motivima sa linijama i spiralama, a nešto kasnije ukrašene stilizovanim pticama i cvećem. U skoro svakom arheološkom nalazu naselja, ili pojedinačnog objekta za stanovanje, kako kod nas tako i šire na Balkanu, pronađeni su unikatni i dragoceni primerci, gotovo istog oblika, ali različitih šara i motiva, oštećene ili dobro očuvane, gde se mogu uočiti kulturne faze razvoja društva. Mnoge imaju veliku vrednost, jer su oslikane od strane poznatih majstora vajara, slikara i drugih umetnika. Pojedini muzejski primerci nose pečat čuvenih evropskih radionica za izradu keramičkih predmeta. Značaj  tih ostataka merljiv je sa mediteranskim antičkim materijalnim dobrom.

   Za izradu testije koristi se, zbog svojih karakteristika, masna glina. Taj prirodni, blagorodni i najstariji materijal, koji pruža izvanredne mogućnosti za stvaranje različitih predmeta, svakoj testiji udahne novi život blizak čovekovom. Nakon oblikovanja testija se suši i peče dva puta po dvadeset četiri sata. Način ukrašavanja testije je jednostavan: radi se na svežoj glini, urezivanjem pomoću alata ili otiskom prsta. Poslednja faza, glaziranje ili bojenje, radi se dok je testija vruća, prskanjem ili umakanjem u željenoj boji, a potom se ponovo peče. Svaki majstor pravi testije sa željom da zadivi, začudi, opseni. Tako su na njima iscrtani raznorazni slikarski ili vajarski motivi, ostavljajući nas začuđene lepotom i veštinom. Grnčari su pravili i dečije testije sa motivima prilagođenim tom uzrastu. U bogatijim domaćinstvima, svako dete imalo je svoju testiju.

  Testija je posuda u obliku bokala, u kojoj se nosila i držala voda sa izvora ili bunara, ređe vino, rakija, ulje, raso..Ima dva otvora-veći i manji. U veći, testija se puni, a iz manjeg, ekonomičnijeg, direktno se pije, sipa u drugu posudu, ili posipa za ličnu higijenu. Jednostavna za upotrebu, praktična, dobro rešen problem prenosa, čuvanja i korišćenja vode. Ukrašene i okićene testije sa grlićem u obliku čašice, zovu se kondiri, buklije ili bardaci, koje imaju posebnu namenu. Najčešće služe u svadbenim ceremonijama, od pozivanja svatova do završetka svadbe. U nekim krajevima buklija je bila čutura koju su konjanici nosili preko ramena u kojoj je mogla biti rakija ili voda. Nakon objavljivanja svadbe, pozivari, okićeni cvećem i svadbarskim peškirima, nose buklije napunjene rakijom i kreću od kuće do kuće da pozivaju rodbinu, komšije i prijatelje na svadbu. Pri dolasku u svaki dom, domaćin ih dočeka, razmene se zdravice, oglasi veselje i uručuje poziv na slavlje. Domaćin popije iz buklije, nazdravi i tako potvrdno odgovara na poziv. Postoje i testije od seladonske keramike, koje su voleli carevi, jer navodno, menjau boju u dodiru sa otrovom. U pojedinim krajevima, postoji običaj da domaćin razbijanjem testije sa vodom, završava svadbeno veselje.

   Reč testija je persijsko-turskog porekla ( desti ili testi ), što u prevodu znači velika glinena posuda, uskog grlića, sa ručkom u kojoj se nosi voda. U Hrvatskoj i Sloveniji, testiju zovu glineni (zemljani) vrč. U arapskom svetu testija se oblaže kožjom kostreti od kamile, kako bi što duže održavala vodu hladnom i svežom.

   Malo je poznato da se danas, u specijalizovanim restoranima, ali i u domaćinstvima, spremaju vrlo delikatesna jela u testiji. Kad je jelo gotovo, testija se pažljivo razbije. U magijskoj praksi testijom se prihvata voda ispod sita. Na veseljima, ljudi pokazuju svoju virtuoznost igrajući sa testijom na glavi. Sa rakijom u testiji dočekuju se dragi gosti. Ne retko, ona se nađe u državnom protokolu prilikom dočeka visokih stranih delegacija.

   U našim krajevima, keramičari su, obilazeći naselja, testije prodavali za cenu žita koje je moglo stati u njoj. Iste su prodavali na vašarima, saborima i drugim narodnim skupovima. Robu su transportovali u zaprežnim kolima, zamotanu i prekrivenu najčešće papratima.

   Testija je retka posuda koja je bila deo života svih uzrasta, a naročito omladine.Teško je bilo zamisliti domaćinstvo bez nje: žetva, setva, oranje, kosidba, praznici, slave, običaji.. Kad zapeče zvezda, stegne led a snegovi do krova, kad se oglasi ptica kukavica, kad dete u kolevci i kosac na suncu ožedne, svi traže vodu, svežu izvorsku. Obdan ili obnoć, testija je bila puna smaragdne izvorske vode. Ona je sačuvala mnoge živote, otvarala vrata svih umora, uzdaha, zabrinutosti, ljutnje, nenadne radosti, brojnih veselih gostiju i onih u znoju, od rada na mobi. Kao što vino traži svoju čašu, od koje zavisi da li ćemo uživati, tako žedna usta traže izvorsku vodu iz testije, koja najbolje gasi žeđ, vraća snagu i svežinu, uliva optimizam. Kada bi danima i noćima svi pili iz testije, ne bi planetu ostavili bez izvora, reka, jezera, mora, okeana. I stari i mladi znaju da voda u testiji ima najbolji ukus, da diše i miriše, mnogima kao medovača.Voda se iz testije pila iz manjeg grlića – sisica, tako što bi se naginjala dok se ne ugasi žeđ. Ista voda u različitim posudama kao na nije ista. Zato je svaka kuća posedovala bar po jednu, a bogatija domaćinstva i više takvih posuda.. Na česmu se išlo sa jednom ili dve, ređe sa tri testije: jedna na glavi i dve u rukama. Poznati su i slučajevi da jedna osoba nosi pet testija: dve na obramici (drvo koje se stavlja na rame za prenos tereta sa obe strane), dve u rukama i jednu na glavi. Naše domaćice su vodile računa da zimi voda ne zaledi, a leti da bude hladna.

   Ljudi koji žive na selu i danas koriste testiju, jer je plastično i teflonsko posuđe štetno, pogotovo kada voda duže stoji u posudama. Njima je potrebna živa voda, ona koja im sa lakoćom donosi hranljive materije. Uostalom, voda, kojoj je stanište zemljana utroba, traži da bude u posudi od takvog materijala.

   Testija traži dom koji miriše na red, čistoću, prijatan i pristojan život, gde ima dostojanstva, ponosa, vernosti, iskrenosti i radosti. Ona je uvek sluga česmi, a gospodar čoveku. Napojila je, okupala, sačuvala, ohrabrila. Ova posuda je velelepno skladište volšebnih slika našeg detinjstva; rukotvorina zaborava; prostor mašte; najkraća spona između čoveka i vode; kolektivni sloj pamćenja, u kome se priče talože i prenose sa kolena na koleno. Ona je simbol obnavljanja života, različitosti, metafora zdravlja, skrivenih želja, umora, znoja, umovanja, ali i teskobe, teških zima i vrelih leta; veliča lepotu i toplinu života; razgreva maštu i imaginaciju, fascinira lepotom i funkcionalnošću. Testija poseduje ljudsko obličje skriveno pod maskom, i kao takva priziva, budi, opominje. Ona je metafora čistote, ljudskosti, obmane i samoobmane, skrivanja i razotkrivanja, zavaravanja i samozavaravanja; verni pratilac vode. U njoj pulsira život od osmeha do očaja; ona je ravnoteža i spoj ljudskog i prirodnog života. Miriše na mnogobrojna detinjstva; nosi gorčinu života, ali i otmenost mitskog i savremenog, nesaznatog, nedokučivog, izazovnog..Napravljena da bi imala svoju tajnu misiju i magiju, svaka testija ima svoju priču potpuno drugačiju od priče bilo koje druge, krijući uspomene koje možemo pokušati, ali ih nikada ne možemo saznati.

   Testija spada u stvar koja nas u prvom kontaktu i dodiru šarmira i osvoji. Stvorena iz potrebe života, njemu je i posvećena. S. Kovačević, u svojoj pesmi „Bardak i testija“ističe: Svakog jutra, žurila Šemsija,/ do izvora da vode zahvati./ U rukama bardak i testija,/ žarko sunce ruke joj pozlati./../ Vodu nosi, da se vodom hladi,/ abdesti se da je žedna pije,/ znali su to stari i mladi./ Nema vode do li iz testije./ Od života kolo se okreće,/ ni grnčarski točkovi ne cvile./ Stari vakat pratiti se neće,/ godine su svoje učinile.// Presahnu izvor iznad sela,/ preselila hanuma Šemsija,/ ništa nije kako bi ja htela./ Razbili se bardak i testija!/../ Sjećanja me razdiru i lome,/ u pamćenju samo krhotine./ Ovo pišem, sama ne znam kome,/ bar da im se ne izgubi ime.

   Čovek se na izvoru, vraća sebi, svojim korenima, svojoj suštini. Tu čuje zvuke na koje nikada nije obraćao pažnju, svestan da i tišina može da se čuje. Pred zalazak sunca, pre sumraka, tokom cele godine, naše česme su bile sofre žednih i gladnih ljubavi i akšiluka i glavno sastajalište mladih. One su bile ponos svakog naselja, još ako su izvori imali jaku i hladnu vodu. Koliko je samo žednih napojila, znojavih umila i dušu im svojim biserima hladnim okrepila. I nikad, čak ni u vreme najvećih suša, nije presušila. Bila su to mesta za ašikovanje, prve poljubce, razmenu kratkih pisama, upoznavanje i zakazivanje ljubavnih sastanaka.[1] U letnjim mesecima kad zasuši, usled smanjenog dotoka vode, testije su se sporo punile. Iz  izvora je dospevao tanak krivudav mlaz vode, a otvor na posudi mali. U redu za vodu, testije poređane u koloni, sve u boji zlata, zrelosti i punoći, različite po veličini, boji, šarama, kupljene kod istog majstora. Pojedine kao da su od mermera isklesane. Jedni su odlazili sa punim, a drugi dolazili sa praznim posudama. U redovima uglavnom rođaci, bliske generacije, sa malim razlikama u temperamentu, fizičkom izgledu, odgoju i ophođenju. Čekajući da se napune testije, uz smeh i ćaskanje, mladi su uzimali prve lekcije iz strpljenja i tolerancije. Puno melodramskih i komičnih uloga, pevanja i svađe,  suza i nervoze. Tada, ni krive ni dužne, stradale su posude. No, koliko god da je voda brza, plahovita, živa, pitka, hladna, slična suzi, bitno je da završi u testiji.Meša Selimović u svom romanu Derviš i smrt, na jednom mestu kaže: Testijom ne možeš zahvatiti cijelo more, ali i ono što zahvatiš i to je more. U takvom ambijentu, osećala se neka čudna metafizika: pritajena napetost; retko opuštena mladost; zapitana radoznalost; dilema stvarnog i mogućeg. Poznato je da u našim selima nikada nije bilo korzoa, ali je zato svaki odlazak do česme bio više od toga. Na česmama je bilo i žena u zrelijim godinama, koje su nastojale da prožive svoje poslednje godine neiživljene mladosti i života. Uostalom, u svakom našem selu i varoši ključao je skriveni ljubavni život.

   Preko testija se uspostavljao kontakt, gradila ljubav, razvodili brakovi. Svaki odlazak na izvor bio je izazov, iskustvo, nova prilika, novo prijateljstvo..Koliko je česma spajala, toliko razdvajala. Mnoge utešila, druge uzalud hrabrila, nekima dileme otklonila i sve to pred svedokom testijom. Kad žubori planinska česma filozofi se klanjaju toj divljoj vodi. Od nje niko nije ni pokušao da sakrije tajnu, uvereni da ona i treba da svedoči o vremmenu, običajima i životu.  Svaka testija ima svoju priču, koje se vekovima prepričavaju, neke samo sa najintimnijim prijateljicama, druge u porodičnom sazvežđu, pojedine su postale literarni sadržaji, a neke priče niko nikada nije posve pouzdano i do kraja ispričao. Koliko je samo brakova sklopljeno njenom zaslugom.

   U ambijentu  ubogosti i svekolike uskraćenosti, ponekad i zamračenog tradicionalizma, najintrigantniji je odnos devojke i testije. Devojkama, rastočenim u njihovom mraku i raskoraku između neba i zemlje, sebe i razumevanja, umovanja i pustoga sna, jedino je testija bila bezrezervna podrška. Patrijahalna porodica, ograničena mogućnost ženskog bitisanja. U teskobi porodičnog doma devojci je jedino, sa testijom u ruci, dozvoljeno da izađe u svako vreme i po svakom vremenu. Stvarnost surova, tvrda, teška a u njoj bajka, duge plave noći, a ljubav kao strepnja i iščekivanje. Testija njen zaštitnik, sigurnost ali i prva i poslednja nada da će videti svoga dragana, kao u sevdalinki: Mila majko, šalji me na vodu..

   Svetlana Porović Mihajlović, u svom romanu Slatki miris duda, brilijantno opisuje običaje na jugu Srbije, kroz reči glavnog junaka: Devojka iz kuću nigde bez majku ili tetku ne smede da izlegne, a kad izlegne, stupa pravo. Ni levo ni desno ne gleda ni na nebo ni pred seb u zemlju, nego pravo…Jedn dn, u drugu nedelju, preko njojnu najbolju drugaricu, Jovanu, posla joj pisamce. Od tg su se, tajno, u mrak, u bašče viđuvali. Kao ona pođe sa testiju vodu da zavati, ili od Jovanu neku novu mustru da uzme, tek izmisli neki razlog na dvor da izlegne. Sastanci kratki behu, koliko da se ukrade jedna reč sa usta, ruka ruku da dodirne..

   Devojke ljubavi željne, od ljubavi daleko, krišom su praznile testije i odlazile na izvor. Tada ih niko nije pitao zašto i gde idu, koliko ostaju. A izvori, kao po devojačkim željama, podaleko od doma, u skrovitom delu, zaklonjeni vrbama, brezama, leskama, divljim trešnjama. One svakog jutra pozdrave izvor, vile i vilenjake, pomiluju brezu, mahnu lasti i golubu. Nije čudo što se vile najčešće pojavljuju na izvorima i česmama gde testija prekida vodeni tok, spajajući ga sa životom. U velikom snu i svakodnevnoj zbilji, u lakim zanosima i teškim odlukama, kad je potreban izgovor, testija se pokazala kao najpouzdaniji, najiskreniji devojački prijatelj. Ona je devojku, nesnosne žudnje svega za svim, punu pulsirajuće energije željnu duše, odvodila do njenog dilbera kad je golem mesec a noć puna svitaca, i kad su polja prepuna zrelog žita i kukuruza, pretvarajući romansu u zagonetnu metaforu o dovršenju ženske iluzije i fantazije. Odlazeći svakodnevno po nekoliko puta do česme, devojke nauče mnogo pre i više o životu, njegovim zamkama i tajnama, nego one koje ne znaju tajne izvora, česme, vode i testije. U tom kolopletu, devojačka mašta stvara čaroban svet snova i priča, svet u kome i ono najbesmislenije u metaforičkoj stvarnosti, nalazi opravdanje i ima čar.

   Koliko je napunjenih testija ostavljeno pored česme (ali i razbijenih protiv uroka) sa porukom roditeljima, braći, rodbini, da su otišle u novi dom.[2]  Neke su završile kao miraz, ili prisvojene iz ljubavi za zasluge. Ako roditelji brane kćerki da pođe za momka koga ona voli i s kojim je duže vremena, bilo javno ili tajno ašikovala, ili mu se obećala, nekako se dogovori sa njim o tome da pobegne. U određeni dan, ili određeni sat, obično u gluho doba noći, ode devojka sa testijama na izvor, ka da će vode zahvatiti. Kod izvora dočeka je dragi sa nekoliko svojih jarana, i odvede je svojoj kući, piše Antun Hangi, u svojoj knjizi Život i običaji muslimana u BiH, (Sarajevo, Dobra knjiga,2009.g.)Testija je svedok surove škole odrastanja; osvajanja devojke kao tvrdo branjene tvrđave; neuzvaćenih ljubavi u cvatu; prvih poljubaca; brojnih iskušenja; žudnje.

   Testija živi sa rizikom kompleksa svoje pouzdanosti i konačnosti, trajnosti i postojanosti. Svaki odlazak i povratak do česme sa testijom u ruci, bila je avantura: počne skečom, nastavi se komedijom, a okonča se nesrećnim ishodom. Baš zato, u narodu se kaže: puko ko testija; ladan ko testija; puče panj ko testija; zovi me i testijom, samo me nemoj razbiti. Koliko suza  zbog razbijene posude, jer jednom razbijenu više niko nikada ne može sastaviti niti napraviti boljom i lepšom. Roditeljska pretnja batinom uvek je visila iznad glave onih koji su donosili vodu. A kako je sačuvati kad su ruke nejake, sneg i smetovi veliki, led i poledica. Iako postoji izreka da testija stoji na sto nogu, ništa se lakše od nje ne razbije. Valjda zato što ima poseban karakter, i ko to ne poštuje, lako i brzo ostane bez nje. Ona je kao devojka: ako joj se ne ugađa, ako se ne voli, ne poštuje, brzo će nestati. Vesna Mladenović, u svojoj pesmi Znaš, kaže: Znaš: ja tesija – znala bih da si moj meraklija/.. Da! Žena i testija su slične!Kad je voliš ne može se isprazniti. Testije su sazdane od apsurda; od ljubavi do mržnje; od obožavanja do patnje; od strasti do melanholije; od kajanja do cinizma; od raja do pakla; sposobne da očaraju i razočaraju, da izmame osmeh ali i laku suzu. Koliko god bilo batina, testija koju pamtimo nikada se ne može razbiti jer je svakom srcu ostala draga.

   Voda je oduvek bila lek. Ona ima energiju izvora života, stalnog toka, tihe moći, čišćenja i transformacije. Koliko vode toliko života, zato svaki narod ima kult vode, svestan njenog značaja. Nema ničeg slabije od vode ali ništa kao ona ne savlađuje ono što je čvrsto, stoji u knjizi Taote. Poznata je voda života, žubor voda, mrtva voda, živa voda, sveta, nenačeta, nema voda, vilinska, proročka, omaja, luda voda, mutna voda, voda ludosti, plava voda, prozirna, zelena voda, brza, hučna, tiha… (ne znam u kojoj je od navedenih čovek prvi put video sebe i svoje lice). Nauka još nije ustanovila gde ove vode izviru a još manje kuda teku i gde uviru. Za vodu se vezuje mnogo toga tajanstvenog, neobičnog i pradoksalnog. Noću voda u testiji priziva slobodan tok, sanja veliku reku, okean, neomeđen tok.., nostalgiju beskraja, ili usne svojih lepotica? I mala voda priziva slobodan tok, otvorenost, prostiranje, prohodnost punog slobodnog daha. Prema narodnom verovanju voda čisti i štiti dušu, pamti i ispunjava želje, donosi zdravlje i plodnost. Najveću moć poseduje izvorska, ili kako se u narodu kaže «živa» voda. Orao, koji je simbol neba, sunca, svetlosti i po mitologiji sveta ptica, kupa se u izvoru. Japanci tvrde da voda poseduje emocije. Voda je blagoslovena, ona pamti, ali nema strah od starenja.

   Danas, u promociji turizma, testija zauzima značajno mesto. Kao mali spomenik duha, uma i veštine, sa bogatim umetničkim realizmom, spojena sa tradicijom i nasleđem, ali i kao pečat vremena kojeg više nema, naša etno sela puna su ovih posuda. Po zvaničnim statistikama, testija  spada u najtraženije suvenire; na raznim aukcijama, dostižu velike cene. One ukrašavaju cvetne bašte, mnoge su na vitrinama domaćinstava, u muzejima, turističkim prodajnim objektima.

   Pokušaj traganja za izvornošću, autentičnošću i velikom tajnom testije, koja prati život od rođenja pa do smrti, u trenutku kada ona prestaje biti potreba, nije ništa drugo sem smisleno poštovanje nasleđa, prirode i našeg sklada sa njenim zakonitostima.

­   Testije, ostavljene na miru, usamljene na nekom divanu, slušaju priče ljudi o radostima, tugama, strepnjama nadama, željama. Kako više ne žure za svojim snovima, žive u srcima i dušama onih koji znaju njenu vrednost i značaj, čeznući da njihovu lepotu nadgradi misao i osećanje naših potomaka.


[1]  Ašikovanje, ah to ašikovanje! Ima li išta idealnijeg i ugodnijeg od ašikovanja? Doba kada je čovjek kao mladić za pogled  ljubljene djevojke žrtvovao dane i noći, kada nije imao drugih misli ni želja nego da vidi caricu srca svoga i da čuje milu riječ njezinu (Anton Hangi, Život i običaji Muslimana u BiH, Dobra knjiga, Sarajevo 2009.god).

[2]  U jednom samostanu živjelo dvadeset mlađe braće redovnika sa svojim opatom. Pred njihov ulazak, u samostan svaki brat je dobio po jednu testiju od opata, dok je on imao mnogo veću limenu testiju. Svi su se čudili zašto je njegova testija tako velika, ali se nisu usuđivali pitati ga. Nekoliko dana potom jedan je razbio testiju. Svi su vikali na njega, dok je opat sa strane mudro ćutao i posmatrao. Nedugo, razbila se testija još jednom bratu. Na njega su vikali svi oni koji su imali testije, samo ne onaj kome se to dogodilo. Vremenom, rastao je broj razbijenih testija, ali je vika na one kojima se to dogodilo bivala sve manja, jer su oni kojima se to dogodilo ćutali. Tako je malo po malo, došao i dan  kada je i poslednji brat razbio testiju. Međutim, na njega niko nije vikao. Tog trenutka prestala je vika i svađa u samostanu. Opat je sve okupio i rekao: ’Bilo vam je čudno zašto ja imam tako veliku limenu testiju. To je zato jer sam čekao ovaj dan kada ćete razbiti sve testije. Sada je ova limena testija zajednička i više nikome neće izgledati velika. Od danas, kada su prestale svađe među vama, možemo raditi ono što nam je zadatak.    Potom je stavio veliki natpis na vidljivom mestu: ’Kad budeš u prilici da napadneš i osudiš svoga brata, seti se da je i tvoja testija razbijena (Petar Galić).

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


seven − six =